Bitka za Staljingrad

Da biste shvatili koliko je Staljingradska bitka bila velika, poslužićemo se ciframa. Bitka je trajala od 23. jula 1942, do 2. februara 1943, a u njoj je učestvovalo dva miliona ljudi, sa 20.000 topova i minobacača, oko 2.000 tenkova i isto toliko aviona. No krenimo redom. U proleće 1942, Nemci su na Istočnom frontu držali čak 80 % svojih ukupnih vojnih efektiva. Od ukupno 232 divizije, čak 178 je bilo na istočnom ratištu. Predviđeno je bilo i angažovanje 28 satelitskih divizija, to jest rumunskih, mađarskih i italijanskih snaga, koje su kao saveznici Osovine takođe morale da daju svoj danak nemačkim ratnim naporima na Istoku.
Direktivom br. 41 od 5. aprila 1942, nemačka Vrhovna komanda dala je zadatak Grupi armija “Jug“ da ovlada Kavkazom, pošto prethodno zauzme poluostrvo Kerč i Sevastopolj. Za ofanzivu na Kavkaz bilo je predviđeno 68 nemačkih i svih 28 satelitskih divizija, a zadatak je trebalo izvesti u četiri etape:
U prvoj etapi trebalo je zauzeti Voronjež. Druga je značila uništiti sovjetske snage u velikom luku Dona. Treća – izbiti na Volgu u rejonu Staljingrada i prekinuti saobraćaj na reci. U četvrtoj, poslednjoj etapi, glavnim snagama ovladati Kavkazom. Treba napomenuti da je u tom periodu jedna nemačka armija imala u proseku po 17 divizija, a sovjetska svega šest do sedam. Pored toga, sovjetske divizije su u ljudstvu bile i za trećinu slabije od nemačkih. U toku priprema za ofanzivu na Kavkaz, koja je dobila šifrovani naziv „Plan Blau“, došlo je i do bitke za Harkov. Sovjeti su u njoj pretrpeli neuspeh, ali ipak, barem su malo usporili i odložili nemačku ofanzivu, koja je, prema prvobitnom planu, trebalo da počne još u maju.

Grupa armija Jug počela je ofanzivna dejstva 28. juna sa linije Taganjrog-Kursk i uspela da probije odbranu sovjetskog Jugozapadnog i Jžnog fronta. Sovjetske snage su tom prilikom umalo izbegle opkoljavanje i potpuno uništenje.
Sredinom jula, Grupa armija Jug podeljena je na dve grupe armija – A i B. Prvom je komandovao feldmaršal List, a sačinjavale su je nemačke 17, Prva i Četvrta oklopna armija, te rumunska Treća armija. Drugom je komandovao general fon Vajks, a u svom sastavu je imala nemačke Drugu i Šestu armiju i mađarsku Drugu armiju. Hitler je bio nestrpljiv. Želeo je da se što pre domogne Kavkaza. Uostalom, to mu je bio jedan od vodećih ciljeva na istoku – to nikada nije ni krio. Zašto Kavkaza? Zbog nafte, naravno. I laiku je bilo jasno da bez nafte nema ratovanja, a to su znali i sovjeti. Fireru se žurilo, zato je odlučio da preskoči prve tri etape ofanzive i odmah krene na četvrtu. Po svom običaju, ignorisao je mišljenja svojih iskusnih i opreznih generala, ako se u to vreme neko od njih još uopšte i usuđivao da kaže šta misli.


Hitler 23. jula izdaje direktivu br. 45 kojom Listova Grupa armija A, dobija naređenje da sa donjeg Dona nadire prema Kavkazu i zauzme Batumi i naftonosna polja Majkopa i Groznog. Posle toga da ovlada prevojima na Kavkazu i prodre do Bakua i Tbilisija. Fon Vajksova Grupa armija B je do 20. jula već izbila sa svojim glavnim snagama na liniju Voronjež-Serafimovič-Tormosin. Njen zadatak je bio da sa Paulusovom Šestom armijom zauzme Staljingrad i sa ostalim snagama organizuje odbranu na Donu. Obe ove grupe armija imale su vazdušnu podršku Četvrte vazduhoplovne flote, koja je u svom sastavu imala oko 1.200 aviona. Da budemo precizniji, Listovu grupu armija podržavao je Četvrti, a fon Vajksovu osmi vazduhoplovni korpus. U međuvremenu, sovjetska Vrhovna komanda je Jugozapadni front preimenovala u Staljingradski front. Front je bio sovjetski termin za grupu armija. Komandant je bio maršal Timošenko, a u svom sastavu ovaj front je imao 31, 57, 62. i 64. armiju. Vazdušnu podršku davala je Osma vazduhoplovna armija sa oko 200 aviona. Staljingradski front, grupa armija je do 23. jula organizovala odbranu na frontu širine 530 km, od Pavlovska i Serafimoviča na Donu, pa dalje na jug. Zadatak Timošenkove grupe armija bio je više nego jasan: da zatvara sve pravce prema Staljingradu. Fon Paulusova Šesta armija, čije ime je sudbinski vezano za Staljingradsku bitku, imala je u svom sastavu Osmi i 51. korpus, a od oklopnih snaga 14. i 24. oklopni korpus. I njen zadatak bio je jasan – najpre je trebalo opkoliti i uništiti sovjetske snage u velikom luku Dona, a zatim da izbiti na Volgu i zauzeti Staljingrad. Niko tada nije ni slutio da će taj famozni grad biti jednostavno – neosvojiv. Da bi uspešnije obavila zadatak, Šesta armija podeljena je u dve operativne grupe – severnu i južnu. Severnu su sačinjavali Osmi i 14. oklopni korpus, a južnu 51. i 24. oklopni korpus.

Kao datum početka Staljingradske bitke uzima se 23. juli, jer je toga dana Severna operativna grupa krenula u napad pravcem Kletskaja i probila front sovjetske 62. armije. Ova grupa uspela je da u visini Gornje Buzinovke opkoli dve sovjetske pešadijske divizije i 25. jula izbije na Don. Južna grupa je sa napadom počela kasnije, tek 25. jula, i to usled pomanjkanja goriva, ali je ipak uspela da probije front sovjetske 64. armije. Da bi pojačala ugroženi deo fronta, sovjetska Vrhovna komanda šalje 25. jula dve oklopne armije, Prvu i četvrtu. Doduše, ove armije bile su još nepotpune. Prva je imala 160, a druga 80 tenkova. Pa ipak, bila je to prva pojava sovjetskih oklopnih armija u dotadašnjem toku rata. I mora se priznati da im je debi bio vrlo uspešan. Uz podršku avijacije, Prva armija izvršila je iz oblasti Kalača protivudar i uspela da zaustavi Nemce, dok je Četvrtoj armiji pošlo za rukom da iz obruča oslobodi opkoljene sovjetske snage kod Gornje Buzinovke. Na navedenim pravcima borbe su vođene sve do 10. avgusta, kada su sovjetske snage morale da se povuku i obrazuju takozvani Kalački mostobran, koji se protezao od Kamenskog do donjeg toka reke Čir. Jedan deo snaga, tačnije 64. armije, povukao se na levu obalu Dona.


Pažljivijom analizom ovih operacija dolazi se do sledećeg zaključka: sovjetske snage nisu uspele da zaustave Nemce u velikom luku Dona, ali su postigle nešto drugo – usporile su nemačku ofanzivu i obezbedile dragoceno vreme za evakuaciju i organizaciju neposredne odbrane samog Staljingrada. S druge strane, svojim odstupanjem oslobodile su neprijatelju novi prilaz gradu iz pravca između Dona i Kalmičke stepe. Staljingrad se spremao za otsudnu odbranu. U tom smislu izvršene su i promene u komandnom kadru. Timošenko je smenjen, a na njegovo mesto komandanta Staljingradskog fronta došao je Gordov. Ovaj front zatvarao je zapadni pravac prema Staljingradu. Jugoistočni pravac zatvarao je takozvani Jugoistočni front, pod komandom legendarnog Jerjomenka. U isto vreme, kao pojačanje Staljingradu, pristizala je i slavna Prva gardijska armija.


Stanovništvo grada, koje je u tom trenutku brojalo oko 150.000 ljudi pripremalo se za odlučnu odbranu. Užurbano se radilo na podizanju čak tri odbrambena pojasa, koji su zatvarali prilaze gradu. Došlo je vreme za biti ili ne biti – to je svako dobro znao. Nemci su se neumoljivo približavali. Prašina koja se dizala iza gusenica njihovih tenkova mogla se videti kilometrima daleko. To je teralo građane Staljingrada da zdušo i ubrzano rade na utvrđivanju odbrane svog rodnog grada. Svakome je bilo jasno da se bliži presudni trenutak – bitka u kojoj nema uzmicanja. Zlokobna prašina koju su dizali panceri neumoljivo se bližila… Iz dana u dan, iz sata u sat. Svi u Staljingradu znali su dobro šta to znači, čak i deca. Njihove oči, prerano sazrele, izgubile su pre vremena sjaj bezazlenosti. Bile su to oči odraslih na detinjem licu. Nije bilo lako detinjstvo tih teških, sudbonosnih dana za rusku zemlju. Građani i vojska izgradili su ukupno tri odbrambena pojasa. Spoljni pojas bio je širok 500, a dubok 60 km. Srednji je bio širok 150, a dubok 30 km, i najzad, unutrašnji odbrambeni pojas je imao širinu od oko 60, a dubinu 20 kilometara. I pored grčevitih, užurbanih radova, utvrđivanje nije bilo dovršeno na vreme, jer Nemci su već bili tu, na pragu Staljingrada.
Kako bi objedinila i odbranu prilaza na Volgi i samog Staljingrada, sovjetska Vrhovna komanda odlučila je 10. avgusta da Staljingradski front operativno potčini Jugoistočnom frontu. Zadatak je bio da se po svaku cenu spreči izbijanje Nemaca na Volgu južno od Staljingrada, pri čemu je naređeno da se naročita pažnja posveti prostoriji između Dona i Kalmičke stepe. Sovjetski komandanti smatrali su, naime, da je taj pravac najranjiviji i da će Nemci verovatno tuda da udare.

Šta se u međuvremenu dešavalo na drugoj strani, kod Nemaca? Kako Šesta armija nije uspela da u prvom naletu u velikom luku Dona izbije na reku, Hitler je 31. jula naredio da se Četvrta oklopna armija i rumunski Šesti korpus potčine Grupi armija B. Ove jedinice su imale zadatak da južno od Dona, kroz Kalmičku stepu, nadiru prema Volgi i u sadejstvu sa Šestom armijom zauzmu Staljingrad. Kao što se vidi sovjetska predviđanja su bila tačna: Kalmička stepa pokazala se zaista kao ključni pravac nadiranja nemačke armije. Nemačka Četvrta oklopna armija počela je nastupanje iz mostobrana u rejonu Cimljanske ka Volgi prema nemačkim podacima 1. avgusta, a prema sovjetskim 31. jula. No, to i nije toliko važno. Bitno je da su oklopne snage počele da nastupaju duž železničke pruge Saljsk – Staljingrad i to Četvrti oklopni korpus desno kroz Kalmičku stepu, a Šesti korpus između pruge i reke Don. Tako je jedan korpus osiguravao levi, a drugi desni bok glavnine oklopno – motorizovanih snaga. Međutim, Nemci su naišli na neverovatno jak otpor, pa su pojedini delovi njihovih snaga bili primorani da iz ofanzive pređu u odbranu. Kao na primer 48. oklopni korpus, koji je zaustavljen severno od Abganerova. Isto i sovjetska 51. armija je uspela da kod Dubovskog zadrži nemački Četvrti korpus, dok je rumunski Šesti korpus odbijen kod Krugljakova odlučnim otporom delova sovjetske 64. armije. Napominjemo da tzv. satelitske snage: Rumuni, Mađari, Italijani i Slovaci – nisu bile od velike pomoći Nemcima, bar kad je reč o težim borbama. Opremljene zastarelim naoružanjem i prilično slabog morala, ove jedinice su najčešće bile rupa u frontovskoj liniji, što bi naš narod rekao: veća šteta nego korist. Njihovo angažovanje na Istočnom frontu imalo je dvostruki značaj i pozadinu. S jedne strane, satelitske države htele su da daju doprinos borbi protiv – boljševičke aždaje (kako se to tada popularno u propagandi govorilo), a s druge strane, i Nemcima je bilo dobrodošlo besplatno topovsko meso, neko ko će da gine umesto njihove dece. Kako se pokazalo, slaba je bila vajda od takve pomoći. Na kraju je opet nemačka vojska morala da potura glavu tamo gde je najteže. U operativnom smislu, angažovanje satelita koštalo je Nemce i težih, strateških poraza, baš kao što je to bio slučaj kod Staljingrada.

Nemačka Vrhovna komanda je tokom borbi uvidela da je Četvrta oklopna armija preslaba da se sama probije do Volge, pa joj je dodelila pojačanja. Dve divizije, 24. oklopna i 297. pešadijska, prešle su 12. avgusta preko pontonskog mosta kod Potemkinska na levu obalu Dona. Ojačana sa ove dve divizije, Četvrta oklopna armija krenula je 17. avgusta u nov napad i posle žestokih borbi izbila 20. avgusta pred položaje sovjetske 57. armije koja je branila Krasnoarmejsk na Volgi. Ali zbog zaostajanja Četvrtog nemačkog i Šestog rumunskog korpusa, bila je primorana da stane. Usamljeni 48. oklopni korpus došao je na oko 20 km od Volge i tu je morao da se zaustavi, pa čak i da pređe u odbranu. Nemačka Šesta armija, koja je trebalo da bude glavna perjanica pri zauzimanju Staljingrada, u međuvremenu je produžila napade u velikom luku Dona. Posle teških i ogorčenih borbi, oslabljena sovjetska 62. armija je 14. avgusta bila primorana da napusti kalački mostobran i posedne levu obalu Dona. U međuvremenu, na staljingradskom frontu su angažovani i Italijani. Njihova Osma armija zaposela je front na Donu od Pavlovska do Hopera, a desno od njih zauzeli su položaje pridošli nemački 11. i 17. korpus, koji su dovučeni kao pojačanje Šestoj fon Paulusovoj armiji. Inače, italijanska Osma armija imala je u svom sastavu šest pešadijskih, jednu oklopnu i dve motorizovane divizije. Jedinice kao što su “Alpinski” i “Garibaldi“ korpus bile su elita i ponos italijanske armije. Stalno pominjana Šesta armija u međuvremenu je glavnim snagama izvela prodor ka Volgi sa prostora severno od Kalača, sa 22. oklopnom divizijom u rezervi.

Pod žestokim napadima Sovjeta, 51. korpus je 21. avgusta prešao na levu obalu Dona i obrazovao mostobran kod Vertjačija, gde su tokom noći na 22. avgust podignuta dva mosta. Iz tog mostobrana krenuo je 23. avgusta u napad i 14. oklopni korpus jačine jedne oklopne i dve motorizovane divizije i do kraja dana prodro 60 km u sovjetski raspored, izbivši severno od Staljingrada na desnu obalu Volge. Ali kako su pešadijski delovi zaostali, sam korpus nije imao dovoljno snage da prodre u grad, jer je otpor sovjetske 62. armije bio isuviše jak. U akciju je 23. avgusta krenula nemačka avijacija – Luftvafe. Napadima u više talasa, nemački avioni su izazvali velike požare i razaranja u industrijskim i stambenim kvartovima. Koliko su ti vazdušni naleti bili siloviti, govori i podatak da su Sovjeti oborili čak 63 nemačka aviona. Intenzitet vazdušnih napada praktično nije jenjavao sve do sovjetske protivofanzive, ali o tome kasnije. Staljingrad je goreo kao velika užarena buktinja. Kažu da se i po noći moglo videti kao da je dan. Kao da je došao sam sudnji dan. Sve je gorelo – i nebo i zemlja.
B. Ljubinković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još

Pancerfaust

Mnoge konstrukcije za višekratnu upotrebu nastale posle Drugog svetskog rata su inspirisane na određeni način Pancerfaustom