Bitka za ugled Imperije

Daleko na Južnom Atlantiku leži grupa slabo naseljenih i vetrom šibanih ostrva zvanih Foklandi ili (kako ih Argentinci zovu) Malvini. Godinama su bila potpuno nezapažena, kao zabačeni delić nekada moćne i velike britanske imperije, tako da većina njihovih građana maltene nije ni znala da postoje. Sve se promenilo 2. aprila 1982, kada su ih, na opšte negodovanje mahom britanskog stanovništva, okupirale argentinske trupe. Događaji su počeli munjevito da se razvijaju. Britanska premijerka Margaret Tačer je odlučila da ostrva povrati vojnom silom i već posle tri dana ka Foklandima je krenula britanska armada. A 21. maja se na zapadnu obalu Istočnog Foklanda, kod San Karlosa, iskrcalo 4.000 ljudi iz Treće komandoske brigade.

Među ovim vojnicima, 500 je pripadalo 2. bataljonu Padobranskog puka, poznatom kao Drugi padobranski – elitne trupe pod komandom potpukovnika Herberta Džounsa, koga su njegovi ljudi interno zvali samo „H“. Bataljon se sastojao od četiri čete sa po 100 do 130 ljudi, označene A, B, C i D. Komandir čete D je bio major Filip Nim (36). Ubrzo po iskrcavanju, on je bio prilično obeshrabren okruženjem na koje su naišli: hladno, vlažno i močvarno. Posle iskrcavanja u San Karlosu, pripadnici Drugog padobranskog morali su najpre da se penju na planinu Saseks, kako bi osigurali mostobran, a tek potom da se upute ka svom sledećem cilju – Gus Grinu.
Da bi zauzeli Gus Grin, Britancima je bio potreban siguran komandni centar. Odlučeno je da to bude farma Kamila Krik, na oko 20 kilometara južno od Saseksa.
– Naš bataljon je bio najbliži Gus Grinu i najdalji od Stenlija – priseća se Nim. – Dobio sam 26. maja naređenje od „H“ (pukovnika Džounsa) da osiguram Kamila Krik kao zborno područje. Bilo je to drugi put da dobijamo isti zadatak. Jednom smo već bili stigli na pola puta, kada je misija otkazana. Ovog puta sam uspešno doveo bataljon do Kamila Krika. Bila je to farma sа glavnom zgradom i nekoliko sporednih.

Posle noći provedene na Kamila Kriku, iznenada se javio novi problem. Izveštači BBC su tokom noći objavili vest da se jedan padobranski bataljon nalazi na samo nekoliko kilometara od Gus Grina. Iako nisu rekli tačnu lokaciju, nije bilo teško da se zaključi gde bi to moglo da bude. Zato je Nim iz predostrožnosti već u svitanje razmestio vojsku po okolnom tresetištu. Ipak, nije mogao da se ljuti isključivo na izveštače BBC, jer su samo preneli vest koju je objavio britanski Parlament. A Parlament je to uradio da bi objasnio nestrpljivim građanima kako se nešto dešava i da je njihova vojska u ofanzivi. Tako je vest BBC otišla u svet i dala Argentincima dovoljno vremena da se pripreme za odbranu.
S druge strane, vest je automatski proizvela i veći pritisak na padobrance, jer je njihova akcija bila u žiži javnosti. Prva veća još od rata u Koreji, pa i nije čudo što se nestrpljivo iščekivao ishod. Ono što je u početku trebalo da bude samo „prepad“, vremenom je preraslo u preotimanje neprijateljskog uporišta. Za mnoge pripadnike Drugog bataljona, pa i Nima, ovo je trebalo da bude prvo vatreno krštenje u borbi. Dobar deo ljudstva je imao već neka borbena iskustva iz Severne Irske, ali se to ne može uporediti sa učešćem u pravoj bici.
Na papiru, prognoze su bile veoma nepovoljne po Drugi bataljon, jer je neprijatelj bio brojčano jači – 800 argentinskih pešadinaca s još 1.200 u neposrednoj rezervi. Njihovom odbranom je komandovao potpukovnik Italo Pjađi. Prva salva brodskih topova sručila se na argentinske položaje 28. maja u 3.35. Za to vreme, padobranci su pod okriljem mraka počeli oprezno da puze ka neprijateljskim rovovima, pripijeni uz vlažno i blatnjavo tle bez skoro ikakvog zaklona. Četa A uspela je da se neopaženo privuče do farme Berntsajd na severoistočnom delu prevlake, verujući kako su tu smešteni argentinski vojnici. Na opšte iznenađenje, na farmi su zatekli samo četiri neozleđena civila. U međuvremenu je četa B napredovala istočnim bokom prevlake, dok je po sredini nastupala četa D. U ovoj, početnoj fazi napada majoru Nimu je izgledalo da se sve odvija dobro i da će akcija biti uspešno izvršena.

Međutim, zbog tehničkog kvara na brodskim topovima artiljerijska vatra s mora je uskoro prestala i padobranci su ostali bez podrške. Da stvar bude gora, četiri čete su u mraku izgubile međusobni kontakt, što je moglo biti vrlo opasno pred nastupajuću zoru…
– Ispostavilo se da nam je za reorganizaciju nakon napada trebalo mnogo više vremena nego što smo očekivali – priseća se Nim. – U mraku su se ljudi raštrkali na sve strane. Okupljanje i reorganizacija su u takvim uslovima bili pravi košmar. Prema planu, trebalo je kad svane već da budemo u naselju, a ispalo je da smo jedva na trećini puta. Kada se rzdanilo, prednost je prešla na stranu Argentinaca, jer su mogli da skoncentrišu veliku vatrenu moć na brisanom prostoru. Tada smo shvatili da je situacija krajnje ozbiljna.
Problemi su počeli još u toku noći. Padobranci su usporili napredovanje po bokovima. Na zapadnom je četa B naišla na neprijatelja utvrđenog na farmi Boka, dok je četa D bila uvučena u puškaranje sa ušančenim protivnikom. Padobranci iz čete A za to vreme su bili prikovani za zemlju, vatrom snajpera i mitraljeza s Darvinovog brda. Uhvaćeni u klopku na otvorenom, brisanom prostoru, padobranci su počeli da padaju, jedan za drugim, pod ubitačnom neprijateljskom vatrom.
Pukovnik Džouns je odlučio da se pridruži četi A, na krajnjem levom britanskom boku, kako bi uzeo direktno učešće u borbi i nekako ubrzao juriš. Povevši sa sobom 10 ljudi, uspeo je da se dokopa jaruge u blizini argentinskih položaja. Videvši da je element iznenađenja propao i da Britanci gube inicijativu, Džouns se odlučio na očajnički smeo potez. Naoružan automatom, pozvao je ljude u napad i jurnuo prema najbližem neprijateljskom položaju. Na njegovu nesreću, zvuci bitke zaglušili su njegove reči i niko nije čuo poziv. Tako je sam jurnuo, pucajući iz automata. Pao je smrtno pogođen na samo nekoliko metara od protivničkog rova. Padobranci iz čete A su nastavili da pucaju na neprijateljske položaje, ali trebalo je dobrih 20 minuta dok se prva pomoć nije probila do Džounsa, koji je u međuvremenu podlegao ranama. Za iskazanu hrabrost je posmrtno odlikovan Viktorijinim krstom.

Pogibija komandanta bataljona nedvosmisleno je ukazala na to da je primarni zadatak zauzeti Darvinovo brdo. Problem je rešio kaplar Dejvid Abols, koji se samoinicijativno prišunjao argentinskom komandnom bunkeru i uništio ga sa dve mine ispaljene iz ručnog raketnog bacača. To je dovelo do kolapsa argentinske odbrane i masovne predaje vojnika. Abols je za hrabrost odlikovan Medaljom za istaknuto vođenje borbe.
Kako je četa A zauzela Darvinovo brdo, fokus borbenih dejstava se preneo na farmu Boka, zapadno od brda. Na tom sektoru borbu je još od svanuća vodila četa B, ali bez većeg efekta. Čak je bila primorana i da se povuče. Tek kad je u pomoć priskočila i četa D, uporište na farmi je likvidirano, a mitraljeska gnezda uništena navođenim antitenkovskim projektilima tipa Milan. Kompletna argentinska posada se predala, mašući iz daljine belim zastavama. Padobranci iz čete D su strepeli od takozvane „lažne predaje“, odnosno plašili su se eventualne zamke. Morali su da pređu brisani prostor, gde su mitraljeski rafali mogli da im nanesu teške gubitke. Ipak, to se nije desilo, jer su Argentinci, zaista, želeli da se predaju. Svi zarobljenici su bili manje ili više izranavljeni i sigurno im više nije bilo do borbe. A nakon gubitka položaja na Darvinovom brdu i farmi Boka, Argentinci su u rano popodne počeli užurbano da se povlače ka Gus Grinu.
Padobranci su krenuli prema konačnom cilju, Gus Grinu, ali je sve išlo sporo zbog brojnih minskih polja. Doduše, Argentinci su mine postavljali u žurbi, tako da su žice koje štrče mogle da se vide, mada ne uvek. Napredovalo se sporo i oprezno. Kada su došli nadomak naselja, morali su prvo da reše neprijateljsko uporište u školi. Bez neutralisanja te glavne tačke otpora, nije moglo biti ni govora o zauzimanju celog naselja.

Kada se razdanilo, počela je da dejstvuje i avijacija obeju strana – i argentinske Pukare i britanski Herijeri su bombama i raketama zasuli neprijateljska protivavionska gnezda. To je donelo veliko olakšanje i moralni podstrek padobrancima. Бritanska nadmoć u vazduhu je dala ideju pukovniku Krisu Kiblu (preuzeo komandu nad bataljonom nakon pogibije Džounsa) da se Argentincima ponudi mogućnost predaje.
Iako su padobrancima predveče stigla sveža pojačanja, odlučeno je da se Gus Grin ne napada odmah, već da se sačeka sledeći dan. Bila je to vrlo nelagodna i neizvesna noć, jer su znali da je tu još uvek oko 1.000 argentinskih vojnika. U toku noći, stigla je i dopuna municije. Kibl je u argentinski štab poslao dvojicu zarobljenika da pregovaraju o predaji čitave posade. Pregovori su potrajali čitavu noć i svi su napeto očekivali rezultate. Ujutru je stigla vest da su Argentinci prihvatili uslove. Ceremonija predaje је bila vrlo neobična, jer je argentinskih vojnika bilo znatno više od samih padobranaca. Računa se da ih je tada zarobljeno oko 960.
Argentinci su u bici za Gus Grin izgubili 45-50 ljudi, a padobranci iz Drugog bataljona 17, uključujući i komandanta Džounsa. Valja reći da je ona bila presudna za dalji razvoj i završetak Foklandskog rata. Britanska strana se slaže da bi prvobitni plan o prepadu bio velika greška. Da su padobranci samo izvršili prepad, kao što je bilo planirano, posle toga bi se povukli i čitava svetska javnost bi to tretirala kao argentinski uspeh. Ispalo bi da su uspešno odbili napad britanskih komandosa. Zbog toga je bilo suštinski važno da se zauzme čitavo mesto i argentinska posada natera na predaju. Moral i sujeta su vrlo bitni i u ratu, naročito što, kako reče major Nim, „sve ide iz glave“.
Jer, ko zna, možda bismo u suprotnom danas slušali neku drugačiju priču o tom, sada već davnom sukobu, koji je ostao u medijima i istoriji zabeležen kao Foklandski rat.
B. Ljubinković

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još

Pancerfaust

Mnoge konstrukcije za višekratnu upotrebu nastale posle Drugog svetskog rata su inspirisane na određeni način Pancerfaustom