Bonapartin neuspeli pohod na Rusiju

 

 

Ratna zbivanja na tlu Ukrajine su u žižu javnosti postavila mnogo segmenata savremenog borbenog dejstvovanja, a tim prilikama se uvek evociraju sećanja na pređašnje grandiozne vojne operacije na tamošnjem tlu. U zavisnosti od senzibiliteta određene ličnosti, ponovo se ukazuje na iskustva iz „Operacije Barbarosa“ i Velikog otadžbinskog rata SSSR, ali se pominje i kako je slavni Napoleon doživeo katastrofalan poraz kada se drznuo da napadne Rusiju u 19. veku. Uobičajeni narativ je onaj prema kom je najveći vojni genije i strateg svih vremena želeo da pokori Rusko carstvo, ali se posle odlučne odbrane u Borodinskoj bici susreo s nepokolebljivim patriotskim duhom tamošnjeg naroda. Vojska mu se smrzavala i gladovala, te u neredu povukla, a posle pobedonosnog pohoda kozaci su napojili konje na Seni, nanevši mu neviđenu sramotu.

SLIKA 1. Osnovno streljako oruje su bile puke kremenjae na crni barut razliitih sistema i proizvoaa, slinih karakteristika.jpg
Osnovno streljačko oružje bile su puške kremenjače na crni barut različitih sistema i proizvođača, sličnih karakteristika

Kao i u svim romansiranim pripovedanjima tipičnim za naše područje, u svemu tome ima zrnce istine i realnosti, dok je najveći deo u totalnoj koliziji s faktičkim stanjem i dokumentovanim argumentima. Ne želeći da trošimo prostor na ono što je opšte poznato i nerelevantno za specijalizovani oružarski časopis, fokusiraćemo se na neke detalje koji bitno pojašnjavaju u kojoj meri je opremljenost suprotstavljenih velesila ondašnjeg vremena presudno uticala na ishod sukoba. U tom smislu, Pohod na Rusiju predstavlja primer koji će se doveka proučavati u vojne svrhe, jer se pokazalo šta je zaista bitno prilikom planiranja buduće iole zahtevnije operacije.
Najpre, neophodno je ukazati na pojedinosti kako je uopšte došlo do napada Bonapartine grupacije na istok Evrope, odnosno u kakvim društveno-političkim okolnostima se nalazio Stari kontinent u prve dve decenije 19. veka.

SLIKA 2. Ukraeno oruje koje je Napoleon dobio na poklon.jpg
Ukrašeno oružje koje je Napoleon dobio na poklon

Francuska revolucija je poremetila ustaljene feudalne odnose u većem delu kontinenta, jer se pretežni deo populacije ohrabrio u vekovnim nastojanjima da se otrgnu od tlačitelja – plemstva i sveštenstva, što je dovelo do pojave da kratkotrajna Francuska republika dodatno pogorša odnose sa ondašnjim imperijama. Bitno je ukazati da su se Austrija, Pruska, Napuljska kraljevina, Sardinija, Portugal, Malta, Otomansko carstvo, Švedska i Rusija, još od kraja 18. veka, povremeno politički i vojni udruživale u koalicije protiv Francuza, da bi posle teških poraza u bitkama potpisivali sporazume s Napoleonom (u međuvremenu je odbacio ideje republikanstva i proglasio se za cara).
Jedini istinski arhineprijatelj Bonaparte bila je i ostala Velika Britanija, najznačajnija kolonijalna velesila ondašnjeg doba, čiji primat su Francuzi želeli da preotmu. U tom smislu, bitno je istaći kako je Bitka kod Austerlica, decembra 1805. godine, uzrokovala katastrofalan debakl vojske Carske Rusije, koja je skupo platila savezništvo s Austrijom, a kada je samostalno „ukrstila mačeve“ s Francuzima na teritoriji Poljske, usledio je novi teški poraz tokom Bitke kod Fridlenda. Potom je ruski monarh Aleksandar Romanov, 1807. godine, sklopio Tilzitski mir koji je predviđao da Francuska pomaže Rusiju protiv Turske, a Rusi stupe u neprijateljstvo s Britancima.

SLIKA 4. Francuski poljski topovi su bili dugo nenadmani.jpg
Francuski poljski topovi su bili dugo nenadmašni

Objektivno i analitički sagledano, Napoleon nije imao potrebe ni ambicije da izvrši napad na Rusko carstvo, jer su mu korisniji bili kao saveznici, budući da je svoju Veliku armiju formirao radi planirane invazije Britanskog ostrva. No, razvoj situacije je doprineo da dva cara vrlo lično predosete kršenje „večnog prijateljstva“ zaključenog na reci Njemen, jer se ruska strana nije pridržavala kontinentalne blokade, pa je Bonaparta odlučio da reši nastali problem novim ratničkim pohodom. S obzirom na veličinu teritorije koju je trebalo osvojiti, formirao je do tada neviđenu silu od oko 700.000 pripadnika, od kojih su preko pola miliona činili Francuzi, uz skoro 100.000 Poljaka, približno isti broj stanovnika sadašnje Nemačke, po 30.000 Austrijanaca i Italijana, 25.000 Skandinavaca, dok su ostatak činili predstavnici ostalih nacionalnosti uglavnom s teritorija koje su potpale pod francusku upravu.
Većinu čitalaca sigurno interesuje tehnička opremljenost ovakve vojne sile, kao i odnos suprotstavljenih snaga, jer su detalji o razvoju događaja posle 24. juna 1812. godine uglavnom poznati i dostupni u literaturi. Nešto manje od 300.000 ruskih vojnika nalazilo se na granici sa sadašnjom Poljskom, jer se car Aleksandar spremao za napad na Varšavsko vojvodstvo, a posle sklapanja mira sa Turskom mogli su da računaju na još 100.000, da bi uskoro Rusija mobilisala skoro milion branilaca. Napoleon je osavremenio svoje trupe koncepcijom samostalnosti divizija na svojim sektorima, kao i uvođenjem artiljerije u organski sastav jedinica nižeg ranga, ali najveće dostignuće je bilo na planu logistike i pratećih službi. Kako su projektovane razdaljine bile ogromne, broj tovarnih i jahaćih grla bio je približan cifri boraca, a njegova maksima kako „vojska maršira na stomaku“ se u početku pohoda dokazala istinitom, jer je snabdevanje bilo primer koji dugo nije bio dostignut.

SLIKA 5. Plotunska paljba je predhodila juriima.jpg
Plotunska paljba je predhodila jurišima

Naoružanje i ostatak vojne opreme su oslikavali tadašnji trenutak tehnološkog napretka, pa nijedna od sukobljenih strana nije bila superiorna. Osnovno streljačko oružje bile su puške kremenjače na crni barut, različitih sistema i proizvođača, ali sličnih karakteristika. Zbog toga je vladalo pravilo da svaki pojedinačni borac dobija propisanu količinu baruta i meru olova kako bi samostalno izlivali zrna kalibra oružja kojim raspolažu. Brzina paljbe i domet tih pušaka su bili mali, te streljačka vatra nije odnosila značajnu prevagu oko konačnog ishoda borbi. Zbijene formacije pešadije su se više uzdale u svoje bajonete, koji su ciljno osmišljeni da se posle skidanja s pušaka mogu koristiti kao kratki mač ili sablja u bliskoj borbi. Osim toga, važnost konjanika je bila ogromna, jer su brže prelazili odstojanja i mogli su da se upotrebe za prodore na kritičnim uporištima. Teška i oklopljena konjica francuske strane upotrebljavana je poput nemačkih tenkovskih jedinica 130 godina kasnije. Čak je i lakša artiljerija korišćena za neposrednu podršku, dejstvom po živoj sili na manjim odstojanjima.

SLIKA 7. Kampanja na istoku Evrope je oznaila poetak kraja francuske ratne slave.jpeg
Kampanja na istoku Evrope je označila početak kraja francuske ratne slave

Napoleon je u prvi mah davao izjave kako mu je osnovni cilj „davanje lekcije verolomnim varvarima koji ometaju civilizacijski napredak Evrope“, iako je na osnovu sačuvane dokumentacije imao planove da sruši feudalni društveni poredak u Rusiji i uz pomoć nove vlasti pod svojom kontrolom zajedno s Otomanskom imperijom izvrši najgrandiozniji poduhvat preotimanja Indije od svojih najvećih neprijatelja, Britanaca. Upravo zbog toga se mora ukazati na činjenicu da se njegova armada drastično proredila i oslabila već tokom leta, jer su nesnosna vrućina, nemogućnost održavanja higijene, širenje raznih zaraznih bolesti, raspadanje leševa ljudi i stoke uz neadekvatnu sanitetsku službu doprineli da od gizdave povorke, primerene paradiranju, uskoro nastane horda odrpanaca koji su često bili i gladni. Uzrok tome se nije sadržao u strategiji „spaljene zemlje“, kao što se obično neosnovano navodi, već u činjenici da na zauzetoj teritoriji Ruskog carstva uopšte nije bilo one vrste plena koja je Velikoj armiji bila potrebna. Ruralne predele kroz koje su prolazili u to doba godine naseljavalo je siromašno seljaštvo koje je usled mobilizacije radno sposobnih muškaraca godinama unazad teško uspevalo da obradi polja i jedva da je imalo hrane za sebe.

SLIKA 9. Ruska vojska je takoe imala kitnjaste uniforme.jpg
Ruska vojska je takođe imala kitnjaste uniforme

Osim toga, mreža prohodnih puteva skoro da nije postojala, što je otežavalo ratne napore obe strane, pa je ruska vrhovna komanda odlagala direktne sukobe širih razmera, plašeći se totalnog debakla, kakve su već u više navrata doživeli. Uz to, njihova vojska je hronično odisala nepoverenjem prema rukovodećem kadru jer su se činovi i komandne dužnosti dobijali nasleđivanjem ili kupovinom, veći deo viših starešina činili su stranci, a decenijske frustracije iz prethodnih ratova urušili su moral običnih boraca. Još su bila sveža sećanja na strahovite poraze protiv istog protivnika, kada je ruska armija zavisila od austrijskog ili pruskog snabdevanja, ogromne žrtve bile su uzaludne, a sada se bližio fijasko na sopstvenom tlu.
Ali, sa srodnim problemima suočio se i Bonaparta, jer mu je u avgustu, posle osvajanja Smolenska, ostala tek trećina prvobitno angažovanog ljudstva, pa je na stotinak kilometara od Moskve ispred Borodina stigao sa samo 200.000 ljudi, od kojih je borbeno mogao da upotrebi tek polovinu. Ruski imperator, želeći da ojača patriotska osećanja svog ljudstva, komandu prepušta generalu Kutuzovu, već ostarelom i ranije teško poraženom kod Austerlica, koji je takođe zastupao taktiku odlaganja konačnog obračuna. Borodinska bitka počela je 7. septembra 1812. godine, tokom koje su dve sukobljene strane imale srazmernu brojčanu prednost, gubici su bili enormni i krajnji ishod se sadrži u činjenici da su Rusi morali da odstupe prepustivši prestonicu osvajačima. Iako se ovaj događaj do današnjeg dana među rusofilima tretira kao taktička genijalnost Kutuzova i slavi herojstvo branilaca kod Borodina, ne može se osporiti da je Napoleon ostvario svoj cilj zauzevši Moskvu, što je tada doživljeno kao neviđena nacionalna propast i poniženje. Međutim, ukupni pohod je iscrpeo njegovu nekada veličanstvenu armiju, plena i zaliha skoro da nije bilo, nastupila je strahovita zima, a očekivana ponuda za primirje nije usledila. Uz sve nabrojano, pristigle su vesti kako se u Parizu sprema državni udar, pa je „Osvajač s Korzike“ napustio sve ranije zamisli, što se dodatno loše odrazilo na moral.

SLIKA 8. Borbe nieg intenziteta tokom povlaenja su bile neprestane.jpg
Borbe nižeg intenziteta tokom povlačenja su bile neprestane

Doneta je odluka o povlačenju, koje se pretvorilo u nezapamćeno stradanje u najsurovijim uslovima niskih temperatura, nedostatka hrane i zimske odeće, a sve je dodatno otežalo pomanjkanje tovarnih i jahaćih životinja, koje su poumirale od bolesti ili ubijene kako bi se ljudstvo ishranilo. Od nekadašnjih 700.000 ratnika u kitnjastim uniformama na početku pohoda, prilikom prelaska reke Berezine, poslednje sedmice novembra, tek oko 30.000 je moglo da učestvuje u borbama, dok je dva puta više bilo onih koji su morali da se nose ili prevoze. Suočeni s višestruko brojnijim ruskim jurišnim kolonama, stalno napadani od manjih letećih odreda i na samoj granici izdržljivosti, Francuzi su napravili poslednji napor prebacivši se na suprotnu obalu uz ogromne žrtve, a Napoleon je napustio armiju 6. decembra i predao komandu, tako da je, sredinom decembra, poslednji vojnik prešao reku Njemen gde je sve otpočelo pola godine ranije.

SLIKA 10. Zbirka oruja koja se pripisuje Bonaparti.jpg
 Zbirka oružja koja se pripisuje Bonaparti

Suprotno ranije navedenim tvrdnjama kako su Rusi nastavili njegov progon do Pariza, to se nije dogodilo. Već početkom naredne jeseni, Napoleon je oformio novu snažnu grupaciju od 400.000 francuskih vojnika i još 250.000 savezničkih boraca kako bi sačuvao pozicije na tlu sadašnje Nemačke, ali je poražen kod Lajpciga, oktobra 1813. godine, u „Bici naroda“, kada su se protiv njega udružile Velika Britanija, Rusija, Španija, Portugal, Pruska, Austrija i Švedska, kao tzv. Šesta koalicija. Ti saveznici su, krajem marta naredne godine, ušli u Pariz, primoravši ga da abdicira i ode u progonstvo. Diktator i osvajač je postao žrtva sopstvenih pogrešnih procena i ambicija, kao i Adolf Hitler tokom sličnog poduhvata znatno kasnije. Istini za volju, Napoleonov pohod na Rusiju 1812. godine, svojevrsni je paradoks, jer Velika armija pod njegovim vođstvom nije poražena niti u jedinoj borbi većeg obima tokom kampanje, ali su izgubili rat. Ako se već traži primereno poređenje, to nije slično Operaciji Barbarosa koju su sprovele Sile Osovine protiv SSSR, već američkom angažovanju u Vijetnamu.
Dužni smo i da naglasimo kako se na našem području glorifikuje učešće generala Mihaila Miloradovića na ruskoj strani tokom ovog perioda i zbivanja, a konstantno se previđa dokumentovana činjenica da je pod vođstvom Bonaparte značajno učešće imalo čak šest pukova koji su Bečkim mirom 1809. godine sačinjeni od Ličana, potom krajiških Srba iz Ogulina, Slunja, Gline i Petrinje. Oko hiljadu njih je i poginulo na ruskom tlu, boreći se kod Borodina i Berezine, a dragoceno svedočanstvo o svemu je sačuvano zahvaljujući generalu Budimiru Budisavljeviću, ličnosti s naših prostora koji je vinovnik najveće ratne kampanje tog vremena.
Milan Milanović

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još