Da li je vredelo?

Tokom skoro cele intervencije SAD u Vijetnamu, od 1965, kada se šalju kopnene trupe, možda najveće muke Amerikancima zadavao je tzv. Ho Ši Minov put kroz Laos. Radilo se o sistemu „kozjih“ staza, kojima je kroz susedni Laos snabdevan pokret otpora u Južnom Vijetnamu – Vijet kong, a obavljana je i infiltracija trupa… Logično, najveći efekti postojanja Ho Ši Minovog puta, osećali su se u severnim delovima Južnog Vijetnama. Amerikanci su zbog toga morali žestoko da se bore, kako ne bi potpuno izgubili kakvu-takvu kontrolu nad tom teritorijom.

Američki vojnici posle zauzimanja brda

Zbog toga je 1969, pokrenuta operacija „Apači Snou“, u dolini A Šau, oko dva kilometra od granice sa laosom. Tu su se još 1966, čvrsto utvrdile severnovijetnamske snage, kada je zauzet kamp specijalnih jedinica, a Amerikanci nastojali da ih isteraju. Teren je bio izrazito problematičan, s vrlo gustom džunglom i tzv. slonovskom travom, koja je dosezala do pojasa, a na pojedinim mestima bila viša od oklopnog transportera. Jasno je da je takav teren bio idealan za onog ko to zna da iskoristi – za Severnovijetnamce. Oni su se na ovim pozicijama vrlo dobro utvrdili, sa skrivenim bunkerima spojenim podzemnim tunelima, koji su dosezali kilometarske dužine i nalazili se u više nivoa.
Za izvođenje operacije „Apači snou“, Amerikanci su odvojili značajne snage, koje su bile neophodne, prema ranijim iskustvima i neuspešnim pokušajima. Tu su bile tri brigade jurišne 101. vazdušnodesantne divizije: 1. bataljon 506. puka, 2. bataljon 501. puka i 3. bataljon 187. puka 3. brigade, zatim 9. puk marinaca, 5. konjički puk, kao i 2. i 4. bataljoni 1. divizije južnovijetnamske vojske. Glavnokomandujući je bio general – major Melvin Zajs.
Operacija nije bila baš najbolje pokrivena izviđanjem. To nije bilo ništa novo, jer su Severnovijetnamci pravi majstori maskiranja: pokretali su svoje snage uglavnom noću, radio-veze se uopšte nisu održavale, jer su korišćeni pre svega telefoni sa žičnom vezom, koje niko nije mogao da prisluškuje i ometa. Amerikanci su, praktično, informacije o snazi protivnika prikupljali sporadično, delimično od zarobljenika, a mnogo toga se pretpostavljalo… Ono u šta su bili sigurni je da će otpor biti žestok, uz pretpostavku da će protivnik pokušati da se povuče na vreme. Upravo zbog toga, određene snage su bile odvojene za direktan sukob sa Severnovijetnamcima, koje bi se ubacivale helikopterskim desantom, a ostatak je trebalo da blokira put povlačenja protivnika prema Laosu. Amerikanci su se oslanjali na efektive koje su imali tokom celog sukoba: vazdušnu pokretljivost helikopterima i vatrenu moć artiljerije i avijacije.

Bočni mitraljez M60 na helikopteru UH-1 pre borbi. Vidi se bogata vegetacija

Prva američka jedinica poslata u planine Ap Bia, na zapadu doline A Šau, prema Laosu, bio je 3. bataljon 187. puka. Već sutradan, 11. maja 1969, došlo je do prvih sukoba. Čete A i D su poslate u izviđanje na sever i severozapad, a preostale B i C, na obližnje planinske vence u operacije „čišćenja“. Komandant puka, potpukovnik Hanikat, pozvao je vatrenu podršku jurišnih helikoptera Kobra. Međutim, došlo je do greške i helikopteri su, umesto položaje Severnovijetnamaca, napali komandno mesto u dolini. Da sve bude gore, poginula su dva vojnika, a ranjeno 35, među kojima i Hanikat…

Plakat za film „Hamburger Hill“ iz 1987, reditelja Džona Irvina

Narednih nekoliko dana borbe su bile žestoke, sa velikim gubicima na obe strane. Situacija je bila najkritičnija oko kote 937, tj. brda čija je nadmorska visina bila 937 m. U međuvremenu, 1. bataljon 506. puka, koji je spušten južno od kote 937 i nije naišao na otpor, počeo je pored odsecanja Severnovijetnamaca od Laosa, da podržava i potpomaže napade 3. bataljona 187. puka na okolna brda, naročito kotu 937. Situacija za Amerikance nije bila zavidna: gusta vegetacija je sprečavala spuštanje desanta na optimalne pozicije, a s druge strane, „sakrivala“ je severnovijetnamsku PVO. Sem toga, uske staze jednostavno su sužavale manevarski prostor za Amerikance, koji su konstantno naletali na bunkere i vatrene tačke. Vrlo često, pozivana je i artiljerijska vatrena podrška, ali su svi pokušaji ostali prilično neuspešni, s obzirom da su bunkeri i mreža podzemnih tunela veoma dobro izgrađeni. Ipak, jedna situacija je išla na ruku Amerikancima – kao posledica bombardovanja, vegetacija je jednostavno uništena i bunkeri ostali izloženi. Tu je naročito došla do izražaja upotreba napalm bombi i direktne vatre bestrzajnih topova, koji su sasvim očekivano, predstavljali najpreciznije sredstvo vatrene podrške. Ipak, uspeh je izostao zbog ne baš najbolje koordinacije napada, a bilo je i „prijateljske“ vatre, posebno iz jurišnih helikoptera Kobra. Tako se cela operacija prilično razvukla i predstavljala je daleko skuplji poduhvat, nego što se u početku očekivalo…
Konačno, 18. maja, izveden je prvi koordinisan napad 3. bataljona 187. puka (3/187) sa severa i elementi 1. bataljona 506. puka (1/506) sa juga, kako bi se 29. puk severnovijetnamske vojske sprečio da odbije napade. Korišćen je čak i jedan izviđački helikopter, ali je njegovu upotrebu dobrim delom osujetilo loše vreme i kiša. Borbe su bile vrlo teške, neke i na rastojanju od samo dvadesetak metara. Na primer, četa D 3/187, izgubila je sve komandire, ukupno, 3/187 je od 450 vojnika na početku bitke, već imala 320 mrtvih i ranjenih. Dva od četiri komandira četa i osam od 12 komandira vodova bili su mrtvi ili ranjeni… Ovako teški gubici, uz prisustvo novinara koji su se u međuvremenu pojavili na licu mesta, naterali su general-majora Zaisa da razmotri čak i odustajanje od daljih napada. Ipak, odlučio je da nastavi borbu i 19. maja ubacio 2. bataljon 506. puka (2/506). i 2. bataljon 3. puka južnovijetnamske vojske. Preostali elementi 1/506, već treći dan vodili su žestoke borbe za susednu kotu 900.
Konačni napad usledio je 20. maja. Izvršile su ga snage jačine dva bataljona, između ostalih i dve čete 3/187 i jedna četa 2/506, ali je prethodilo žestoko dvočasovno bombardovanje. Napad je počeo u deset, a do 12 časova stigli su do vrha kote 937. Sve do 17 časova, obavljano je „čišćenje“ džepova odbrane.

Američki izviđač naoružan bacačem granata M79 u blizini granice Laosa

Sve u svemu, na američko-južnovijetnamskoj strani je učestvovalo oko 1.800 vojnika, dok su severnovijetnamske snage, prema procenama, dostigle oko 1.500 ljudi. Američki gubici su iznosili između 46 i 84 vojnika, dok je 372 do 480 lakše ili teže ranjeno (različiti izvori podataka). Amerikanci su posle gušenja otpora, prema njihovim navodima, pronašli 630 do 675 mrtvih severnovijetnamskih vojnika. Iako su prijavljena samo 182 komada streljačkog naoružanja, činjenica da su pronađene podzemne zajedničke grobnice, verovatno objašnjava veliku razliku u brojkama – oružje je bilo dragoceno i verovatno je sakriveno ili poneto pri povlačenju. To ne znači da su svi uspeli da se izvuku prema Laosu, najverovatnije su nestali tajnim tunelima van domašaja Amerikanaca. Ovim impresivnim brojkama treba pridodati 272 borbena leta jurišne avijacije američkog ratnog vazduhoplovstva, tokom kojih je izbačeno preko 450 t bombi, 69 t napalma i 20.000 ispaljenih artiljerijskih granata.

Evakuacija ranjenika helikopterom

Operacija „Apači Snou“ se razvukla do 7. juna 1969. Bez obzira što su Amerikanci izgubili 107 vojnika, a Severnovijetnamci čak 977, proglašena je neuspešnom! I to iz razloga što Severnovijetnamci nisu u potpunosti isterani, već su se po povlačenju glavnine američkih snaga, jednostavno – vratili!
Iako ova bitka nije donela najviše gubitaka za Amerikance (u bici za Dak To, novembra 1967, bilo je 289 mrtvih na američkoj i 1.644 na severnovijetnamskoj strani, a u ofanzivi Tet, februara 1968, 543 mrtva i 2.547 ranjenih Amerikanaca) – javno mnjenje je bilo žestoko uzdrmano. Magazin „Lajf“ je objavio slike 241 mrtvog Amerikanca tokom jedne nedelje borbi, ali samo pet kao posledica operacije „Apači Snou“. Međutim, utisak je bio da su svi iz ove bitke, pa se smatra da je američko javno mnjenje upravo posle nje počelo da menja mišljenje o ovom ratu…
Senator Edvard Kenedi se usprotivio daljem slanju vojnika u akcije zauzimanja položaja i brda problematičnog strateškog ili taktičkog značaja. Naravno, misleći i na kotu 937… Glavnokomandujući 101. jurišne vazdušnodesantne divizije, general-major Malvin Zajs, žestoko je odgovorio: – Jedini značaj brda 937, bio je što su Severnovijetnamci bili tamo. Moj zadatak je bio da uništim protivničke snage i njegove resurse. Zavaravanje je da, ako ne bismo reagovali, ništa nam se ne bi desilo. Da nismo uradili ništa, protivnik bi nas noću pobio! Na pitanje, da li je bombardovanje moglo da „završi posao“, general je odgovorio: – Apolutno, ne! Bez sumnje, mislio je na ukopane položaje i odlično utvrđene bunkere. Strogo vojnički gledano, bio je u pravu.
Kasnije, analize su utvrdile da je ova operacija trebalo da pokaže rešenost Amerikanaca, da dobiju što bolje pozicije pred mirovne pregovore u Parizu. Posle bitke, kada su američki helikopteri odnosili probušene krvave šlemove i pancire, dopisnik „Tajmsa“ Džon Vilhelm je pronašao na brdu komad kartona, na kome je jedan vojnik napisao: Was it worth it? (Da li je vredelo?)
S. BALOŠ