Desant na Kolwezi

Afrika je pravi kontinent paradoksa. Na primer, izuzetno je bogata najraznovrsnijim rudnim i drugim blagom, dok je stanovništvo oduvek bilo asocijacija za najteže siromaštvo, baš kao u stihovima Čoline pesme: ”Afriku su jahali svi po redu, Afrika me podsjeća na glad i bijedu”. Dalje, Nelson Mendela, dobitnik Nobelove nagrade za mir, čovek koji se kod nas i na Zapadu smatra paradigmom borca za ljudska prava je bio osuđeni terorista. Većina će odmah pomisliti na montirano političko suđenje. Ipak, oružano krilo njegovog Afričkog nacionalnog pokreta je rutinski koristilo ubijanje neprijatelja i bombašku kampanju protiv južnoafričkog režima. Pri tome su direktne mete vrlo često bili obični civili, tržni centri i slični ciljevi koji se ne mogu ni na koji način tretirati kao legitimni. Na stranu što je sam Mendela zastupao odsecanje noseva protivnicima, a njegova supruga Vini upotrebu zapaljenih automobilskih guma oko vrata istih…

SLIKA 2. Aerodrom u Kinasi. Padobranci podeavaju amerike padobrane T-10 sa kojima se susreu prvi put..jpg
Aerodrom u Kinšasi. Padobranci podešavaju američke padobrane T-10 koje koriste prvi put

Istina je i da ogromnu i najdirektniju moguću odgovornost za mnoga zla koja su se dešavala a i dalje se dešavaju u Africi snose nekadašnje evropske kolonijalne sile poput Engleske, Belgije, Francuske i par drugih. Naravno, uticaj kolonizatora nije bio samo maligan već je imao i svoju pozitivnu stranu. Ali svakako je sigurno da su ostavili dubok trag na crnom kontinentu, te mnogi od njih koji tamo i dalje žive sebe smatraju prvenstveno Afrikancima. Pojedine evropske države, bivše kolonijalne sile i dalje imaju vrlo jak uticaj na politička i privredna dešavanja. Eksploatacija rudnih bogatstava je sve donedavno uglavnom bila u njihovim rukama. Pri tom se s njihove strane rutinski koristi mito i korupcija. A to je onda čest razlog za opravdani gnev lokalne populacije koja živi u krajnjoj bedi, što opet kao posledicu ima česte državne udare, revolucije, pobune i ustanke.

SLIKA 4 A. plan grada. strateke take su oznaene brojevima, uto su predgraa a zeleno oznaava zone iskakanja.jpg
Plan grada. Strateške tačke su označene brojevima, žuto su predgrađa a zeleno označava zone iskakanja

Jedan od najpoznatijih događaja pruzimanja kontrole nad delom teritorije se desio maja 1978. godine u tadašnjem Zairu, današnjem Kongu. Njime je u to vreme upravljao čeličnom pesnicom predsednik Mobutu Sese Seko. Bio je opskurna i kontroverzna ličnost, baš kao i kontinent sa koga potiče. Bio je otvoreno antikomunistički nastrojen, ali je istovremeno imao vrlo bliske odnose sa Kinezima i Čaušeskuom, a bio je i veliki prijatelj “Najvećeg sina naših naroda i narodnosti”. Za one najmlađe čitaoce Kalibra koji možda neće biti u stanju da provale ko je zagonetna ličnost, u pitanju je Josip Broz Tito.
Sese Sekov ljuti suparnik iz tog perioda istorije, Natanijel M’bumba iz Fronta za nacionalno oslobođenje Konga je godinu dana pre toga već jednom pokušao da preotme kontrolu nad regijom Šaba, izuzetno bogatom rudama. Iako je taj pokušaj neslavno završio, to nije M’bumbu sprečilo da ponovo pokuša iduće godine.
Potrebno je naglasiti da većina afričkih vojski u očima njihovih kolega sa drugih kontinenata uglavnom simboliše vojničku nekompetentnost i nespremnost, što je surova istina. O tome postoje brojna svedočanstva a među njima i pripadnika tzv. “Bele Legije”, uglavnom bivših pripadnika VRS koji su pre nekih 25 godina kao plaćenici obučavali Sese Sekove vojnike. Toga su svesni i sami afrički vladari i razni gospodari rata. Mnogi od njih zato traže svojevrsnu vojnu pomoć od prijateljski naklonjenih zemalja ili plaćeničkih kompanija. Tako je i Natanijel M’bumba dobio pomoć u obliku kubanskih i istočnonemačkih vojnih savetnika. Pomenuti savetnici su svoj posao odradili u Mozambiku i to vrlo dobro, te su od M’bumbinih “Tigrova” stvorili, barem za afričke uslove respektabilnu vojnu snagu. Ovde treba napomenuti da se pod pojmom savetovanja može podvesti mnogo toga, od obuke vojnika i starešinskog kadra, pa do samog planiranja i vođenja operacija.

Uvod u francusku operaciju je bio upad Tigrova u grad Kolwezi 11. maja 1987. godine i njihov pokušaj da se ovlada provincijom Šaba (sada Katanga). Sama provincija je izuzetno bogata rudama, gde je mešovita anglo-belgijska rudarska kompanija još od 1937. godine dobila ovlaštenja za eksploataciju rudnog blaga. Ovo je uslovilo da se u samom Kolveziju kao velikom rudarskom gradu od oko 100.000 stanovnika nađe i oko 2.400 uglavnom francuskih i belgijskih rudara sa porodicama, ali je bilo i Amerikanaca, Italijana pa čak i Grka. Po francuskim procenama u operaciji zauzimanja grada je učestovovalo oko 3 do 4.000 Tigrova koji su lako skršili otpor regularne vojske Konga. Ovde je sa jedne strane do izražaja došla ranije pomenuta sva vojnička slabost vladinih snaga, a sa druge uticaj stranih savetnika. Pobunjenici su kao taoce uzeli veći broj pripadnika lokalnog stanovništva ali i sve Evropljane na koje su naišli. Ubrzo su usledile čistke među onima koji su proskribovani kao sledbenici vlasti. Pokolji su naročito uzeli maha posle loše izvedene operacije zairskih padobranaca iz 311. padobranskog bataljona. Po prvobitnim procenama tada je pobijeno između 90 i 240 belaca, što je uz masovna silovanja, pljačku i ubijanje lokalnog stanovništva bilo ključno za naredne događaje. Mobutu je bio svestan da se sam ne može odupreti neprijatelju i to je uslovilo da ovaj diktator zatraži pomoć od Francuske, Belgije, Maroka i SAD. Amerika, odnosno tadašnji predsednik Džimi Karter je digao u pripravnost 82. Vazdušnodesantnu diviziju, Belgija svoje Parakomandose a Francuska 2. Padobranski puk Legije stranaca. Mobutu je najviše bio zainteresovan da posao “odrade” Francuzi, te je uz njegovo zeleno svetlo i uz podršku francuskog ambasadora u Kongu tadašnji predsednik Pete Republike Valeri Žiskar d’Esten izdao naređenje za izvođenje padobranskog desanta. Ova delikatna i opasna operacija je poverena vrsnom vojniku, potpukovniku Filipu Erulinu. Iz logističkih razloga je odlučeno da SAD obezbedi transportne avione i padobrane a Francuzi “radnu snagu”. Legionari, njih oko 700, su u rano jutro 18. maja pošli iz svoje baze u Kalviju za Solenzar na Korizici. Tu je organizovano njihovo prebacivanje civilnim avionima DC-8 za Kinšasu. Pri tome ih je pratio i jedan Boing 707 i veliki transportni avion C-5 Galaksija Američkog ratnog vazduhoplovstva sa kojima je prevezeno naoružanje i ostala oprema potrebna za predstojeću operaciju. Sutradan, 19. maja u 10:30 časova po lokalnom vremenu, poletela su 4 aviona C-130 i jedan C-160 sa legionarima koji su predstavljali prvi od predviđena dva desantna talasa. Pred sam let, tada još uvek potpukovnik Erulin je svojim ljudima izdao kratka uputstva da se desant po spuštanju mora prikupiti u roku od nekoliko minuta, da smesta krenu u napada na neprijatelja i da se fokusiraju samo na zadatak. Pri tome ne smeju da vode uobičajenu brigu o ranjenim i poginulim saborcima. Ovo na prvi pogled odstupa od tradicionalnog gesla Legije da se ranjeni ili poginuli drug i oružje nikada ne napuštaju. Ovim je Erulin hteo da naglasi da je od najvećeg mogućeg značaja da se prvo spašavaju životi talaca. Naime, u svim ovakvim operacijama vreme je najkritičniji od svih faktora. Ukoliko se posao ne završi brzo, taoci uglavnom neće imati velike šanse da prežive.

Svaka jedinica je dobila određeni zadatak. Na primer, prva četa je dobila za zadatak da zauzme licej (srednju školu), druga četa da zauzme bolnicu i prostorije rudarske kompanije a treća hotel Impalu i policijsku stanicu. Osim toga, treća četa je trebala da zauzme i lokalnu železničku stanicu i strateški važan most između starog i novog dela grada. Mete su odabrane na osnovu procena da je u hotelu smeštena komanda pobunjenika, a da su u ostalim objektima smešteni taoci.
U 15:15 časova je usledio padobranski desant na Kolvezi, tačnije zonu iskakanja Alfa (gradski hipodrom) koja se nalazila u blizini centra grada, između policijske stanice i hotela. Već ovaj podatak govori koliko su Legionari bili svesni da su iznenađenje i brzina od najvećeg značaja. Naime, desantna prostorija se načelno bira da bude izvan zone neprijateljske vatre, što omogućava lakše i bezbednije prikupljanje ljudstva u ovim najkritičnijim momentima za vazdušni desant. Zanimljivo je da su za skok korišteni američki padobrani T-10 kojeg Legionari nisu ranije koristili. Postoji anegdota da su ih pred ukrcavanje u avione podešavali konopcima i žicom na brzu ruku da osiguraju oružje i opremu. Iskakanje je vršeno sa visine od 250 metara i pod vatrom sa zemlje. Na sreću, svega šest padobranaca je ranjeno a jedan je vođen kao nestao. Sutradan je nađeno njegovo unakaženo telo, te se on vodio kao prva francuska vojna žrtva.

M’bumbini “Tigrovi” su bili značajno oslabljeni jer je u gradu ostalo samo oko 500 njihovih pripadnika. Naime ostali su krenuli dalje u zauzimanje provincije. Osim toga, svojim vojničkim kvalitetima nisu bili dorasli legionarima. Mnogi od njih su se upustili u pljačku, silovanja i besomučno opijanje pa je i to imalo dodatni uticaj. Tako su sve značajne tačke u gradu, odnosno predodređene mete bile zauzete već u prva dva sata borbe a taoci oslobođeni. U borbama koje su vođene na ulicama Kolvezija su se posebno iskazali francuski snajperisti i teški mitraljezi od kojih su pojedini montirani na đipove. Oni su svojom ubojitom vatrom uspešno podržavali saborce i omogućavali im lakše napredovanje.
S obzirom na minimalne gubitke, slab otpor Tigrova i činjenicu da je veći deo utekao iz grada, kao i to da se spuštala noć, odlučeno je da drugi desantni talas jačine 145 padobranaca, koji se sastojao od 4. čete, izviđačkog i minobacačkog voda, usledi tek ujutro 20. maja. Po njihovom dolasku je otpočelo temeljno čišćenje grada od zaostalih Tigrova, kuću po kuću.
Paralelno sa francuskom operacijom Bonite ili Leopard je tekla i belgijska, ali sa drugim ciljem. Naime, njihovi Parakomandosi koji su sleteli na zauzeti gradski aerodrom nisu dobili dozvolu za učešće u direktnim borbenim operacijama već isključivo da obezbede evakuaciju civila, prvenstveno Evropljana. Inicijalno su imali odobrenje za angažovanje u dužini do 72 sata da bi se to posle produžilo na celih mesec dana. Za to vreme evakuisano je 2150 Evropljana i oko 3000 Afrikanaca. Ubrzo se pokazalo da su inicijalne procene o masakriranim civilima značajno preuveličane i da je u pitanju oko 60 belaca i oko 100 Afrikanaca.


Ranije pominjani predsednik Sese Seko je kao vrlo iskusan političar i vešt manipulator došao istog dana da pruži podršku vojnicima, ali i da umiri gradsko stanovništvo. Pri tome je defilovao sa leševima nekoliko Evropljana što je na Zapadu pojačalo uverenje o potpunoj opravdanosti intervencije.
Najjača borba između sukobljenih strana se odigrala na samom kraju drugog dana. Tog 20. maja, pripadnici 4. čete su dobili zadatak da u poslepodnevnim časovima pročešljaju predgrađe Metalkat (sada Metal Šaba) na severu grada. Po obavljenom izviđanju lokalne železničke stanice odlučili su da se vrate nazad. Tada su nabasali na zaostali neprijateljski odred jačine preko 100 vojnika. Otpočela je žestoka borba. Već na samom početku Legionari gube nekoliko svojih pripadnika. Međutim, ubrzo im pristiže pojačanje u obliku 2. čete, izviđača i pripadnika minobacačkog voda. Posle inicijalnog šoka, padobranci su se pribrali i uz pomoć pojačanja posle nekoliko sati praktično uništili celu neprijateljsku grupu pri tome uništivši veći deo borbene tehnike. Posle toga je usledila prva mirna noć, sa tek po nekim sporadičnim pucnjem. Grad je bio praktično očišćen od protivnika ali su okolna sela bila još uvek pod znakom pitanja. U narednim danima padobranci su izvršili čišćenje terena, mestimično nailazeći na otpor zaostalih ili ostavljenih grupa. Kao zvanični datum prestanka operacije Bonite se uzima 27. maj a već sutradan veći deo 2. puka napušta Kolvezi. Ostala je samo 3. četa sa minobacačkim vodom da se brine za red i mir u gradu, da bi ga ubrzo i oni napustili i otišli u Lumumbaši gde je 6. juna održana svečana parada. Uskoro je usledio i povratak na Korziku, a Legiju su smenile savezničke snage iz Maroka.

Parada posle uspešno obavljenje akcijeKonačni saldo je teško izračunati pošto su brojevi u zavisnosti od izvora vrlo različiti. Pouzdano je samo da su Legionari imali 5 mrtvih, 6 nestalih i 20 ranjenih. Procena je da su Tigrovi imali oko 250 do 400 mrtvih i oko 160 zarobljenih pripadnika, dok je uništena i zarobljena velika količina naoružanja i opreme, između ostalog i artiljerijska oruđa i brojna vozila.Uspešno obavljena operacija je značajno digla ugled Francuske, Legije i posebno 2. Padobranskog puka. Pokazalo se šta je u stanju da izvede dobro obučena i motivisana jedinica uz element iznenađenja, pravilno vođenje i jaku logističku podršku. Takođe, ojačana je i pozicija kako predsjednika Mobutua tako i Francuske u Africi. Situacija je vrlo brzo iskorištena i u ekonomske svrhe pa su tako brojne francuske kompanije otvorile svoja predstavništva u Zairu, dokazujući da politika, rat i lov na profit idu uvek ruku pod ruku.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još