Desant u klopku

Posle završetka Drugog svetskog rata i odlaska Japanaca iz Indokine, francuske vlasti su tamo ponovo uspostavile kolonijalnu vlast. Francuzi jednostavno nisu želeli da se liše minerala, nafte i drugih sirovina potrebnih za jednu industrijalizovanu zemlju i svetsku silu. Međutim, u Vijetnamu je postojao pokret otpora, koji je za vreme Drugog svetskog rata, samo dodatno ojačao. Unutar ovog pokreta, postojale su razližite frakcije, od komunista pod vođstvom Ho Ši Mina, sve do nacionalista. Ovaj pokret posebno jača posle 1949, nakon pobede komunista nad nacionalistima u Kini, kada se u Indokinu sliva sve veća količina oružja i vojne opreme. Možda je najvrednija bila pomoć u vidu vojnih konsultanata, koji su stizali i iz SSSR. Pod njihovim uticajem, u borbu se unose elementi gerilske borbe po uzoru na Kineze, popularno nazvane „udari i beži“, koja je za Francuze bila posebno „neprijatna“. Naravno, oni su težili otvorenom sukobu, gde bi do izražaja došla njihova veća vatrena moć.
Kako je vreme prolazilo, do 1953. godine, snage pokreta otpora značajno su uvećane na šest pešadijskih i jednu artiljerijsku diviziju. Borci su najvećim delom obučavani i opremani u susednoj Kini, tako da su već postali ozbiljan protivnik francuskim trupama, koje su se najviše oslanjale na Legiju stranaca, elitne padobranske trupe i tzv. kolonijalne oružane snage, popunjavane Vijetnamcima, Alžircima, Marokancima i Tajlanđanima. Interesantno je, da je oko polovine legionara popunjavano bivšim nemačkim pripadnicima jedinica Waffen-SS, fanatične elitne Hitlerove formacije. Gotovo da je nepoznata činjenica, da je manje od polovine ukupnog broja pripadnika Waffen-SS trupa, bilo nemačke nacionalnosti – bilo je tu i Francuza, Španaca, Danaca, Holanđana, Norvežana, Italijana i drugih. Sve su to bili prekaljeni borci, kojima je prošlost jednostavno „izbrisana“. Za uzvrat, Francuska je dobila verne ratnike, spremne na sve. Pored toga, u Legiju stranaca javljali su se i pripadnici drugih ratnih formacija, kojima je rat postao – profesija. S druge strane, većina pripadnika Viet-Minha takođe je raspolagala značajnim iskustvom stečenim tokom perioda japanske okupacije, a ne treba trošiti reči na njihovu veoma visoku motivaciju.


Sve ovo skrenulo je pažnju francuskih generala na severni deo zemlje. Francuzi usvajaju novu strategiju postavljanja snažno branjenih vojnih baza sa aerodromima, duboko u teritoriji severnog dela Vijetnama – prema severnoj granici sa Kinom, prema Laosu i u severnom Laosu. Iako je bilo i protivnika ove strategije, ona je u početku bila veoma uspešna. Naime, cilj je bio da se, s jedne strane, prekinu veze snabdevanja i na taj način iscrpi pokret otpora, a s druge, da se Viet-Min uvuče u otvoren sukob i na taj način, ako se ne uništi, onda bar da se značajno oslabi. Kako je prisustvo tih baza bilo prilično „neugodno“ za Vijetnamce, Viet-Min je preduzeo operacije za njihovu neutralizaciju, baš kako su Francuzi i želeli. Prva napadnuta baza, bila je ona kod Na-Sana, u blizini granice sa Laosom, zapadno od Hanoja. Međutim, posle ogorčenih višenedeljnih borbi i nebrojenih juriša Viet-Mina, francuske trupe su uspele da se odbrane, pre svega, zahvaljujući fanatičnoj odbrani legionara, veoma snažnoj artiljeriji i podršci iz vazduha. Čuveni vijetnamski general Vo Ngujen Đap, morao je da prizna poraz, ostavivši 1544 mrtva i 1942 ranjena borca. Iako ovo nije bio toliko značajan udarac ukupnoj snazi Viet-Mina, lekcija je bila više nego poučna – bez ozbiljne artiljerijske podrške, čak i sa značajno većim brojem trupa, napad na dobro ukopanog protivnika – neće dati rezultat.
Francuzi su nakon Na-Sana uvideli da njihova strategija daje povoljne rezultate i da treba tako i da nastave. Vojni planeri, na čelu sa novim glavnokomandujućim francuskih trupa u Indokini, generalom Anrijem Navarreom, već su duže vreme razmatrali Dien Bien Fu kao veoma pogodnu bazu. U kotlini, okružena brdima, kao stvorenim za zaštitu centralnog dela baze, odnosno aerodroma koji su planirali da tamo izgrade. Osim toga, još je važnija bila činjenica da se Dien Bien Fu nalazio na veoma važnoj raskrsnici puteva koji su vodili u Laos, tako da, ako bi bio zaposednut, predstavljao bi gotovo nepremostivu prepreku komunikaciji vijetnamskog i laoskog pokreta otpora, jer je okolina bila vrlo teško prohodna i nepristupačna. Vijetnamske snage, koje su se nalazile u dolini, bile su ozbiljnije koncentrisane samo na jednom njenom kraju, tako da je procenjeno da pri zauzimanju neće biti većih problema. S druge strane, Dien Bien Fu se nalazio relativno daleko od ključne pozicije francuskih kolonijalnih snaga, Sajgona, tako da bi snabdevanje, u slučaju nevolje, bilo u najmanju ruku otežano.


Konačno je odlučeno u korist gradnje baze u Dien Bien Fuu. Ovo je takođe bio potez koji je trebalo da ojača francuske pregovaračke pozicije, jer su krajem 1953. godine počele poslednje pripreme pred mirovne pregovore sa Viet-Minom. Padobranski desant počeo je 20. novembra, nakon što se raščistila magla iznad regiona, čime je označem i početak operacije pod kobnim nazivom „Castor“. Prvi padobranci koji su kročili u dolinu, bili su pripadnici elitnog 6. padobranskog kolonijalnog bataljona. Posle kraće borbe, celokupna dolina i okolna brda pali su u ruke Francuza. U naredna dva dana, u dolinu se spustilo ukupo 9 hiljada vojnika, uključujući inženjeriju, artiljeriju, legionare i pomoćne kolonijalne trupe. Za veoma kratko vreme, izgrađeni su vojna baza i aerodrom, kao i deset zaštitnih baza na okolnim brdima, koje su nosile imena: Gabrielle, Anne-Marie, Beatrice, Huguette, Dominique, Elianne, Francoise, Claudine, Wiemme i Isabelle. Međutim, kako su trupe bile potrebne i u drugim delovima Indokine, u bazi je bilo normalno stacionirano oko 5 hiljada vojnika – manje od predviđenih 10 bataljona. Od ovog broja, polovina je trebalo da izvršava ofanzivne zadatke, odnosno da patrolira okolinom, dok je druga polovina trebalo da bude angažovana na defanzivnim zadacima, tj. odbrani baze od prepada.


Za Vijetnamce, ovakva situacija je bila neodrživa, tako da su krajem 1953. i početkom 1954. godine, izvršene opsežne pripreme za napad. Francuzi su iz obaveštajnih izvora i na osnovu izviđanja, doznali za koncentrisanje snaga u okolini Dien Bien Fua. Oni su upravo to i čekali, jer baš to je i bio raison d’être (smisao postojanja) baza. Ono što nisu znali, pa ni naslućivali, je obim priprema, brojnost i snaga angažovanih neprijateljskih trupa. No, bez bzira na to, po naređenju komandanta Dien Bien Fua, generala De castriesa, Francuzi su zasukali rukave i počeli sa utvrđivanjem položaja, krčeći šume i vegetaciju oko baza, kopajući rovove i postavljajući džakova sa peskom. Za kvalitetno utvrđivanje položaja, procenjeno je da je potrebno 36 hiljada tona građevinskog materijala, dok je na raspolaganju bilo svega oko 2 hiljade tona. Na kraju, konstatovano je da je pretnja manja nego što je izgledalo, dok je u stvarnosti ona bila neuporedivo veća. Od artiljerije, položaji su dobili haubice 105 i 155 mm, koje su bile ojačane sa tri čete teških minobacača. Osim toga, utvrđene tačke dobile su i četvorocevne protivavionske mitraljeze kalibra 12,7 mm, koji su se u prethodnim akcijama pokazali naročito efikasnim u odbijanju masovnih pešadijskih juriša, što je prvi put ustanovljeno u Korejskom ratu protiv Kineza. Tu je bilo i deset američkih tenkova, M24, koji su rastavljeni,, transportovani i ponovo sastavljeni na licu mesta. Kada je komanda pukovniku Pirothu ponudila još artiljerije, on je samouvereno i arogantno odgovorio da mu je i ovo suviše. Vijetnamci su, s druge strane, nastojali da u što većoj meri prikriju gomilanje svojih snaga, tako da su postavili brojne snajperske položaje u okolini Dien Bien Fua, pa su izviđački, odnosno ofanzivni zadaci Francuza postajali sve krvaviji. Kako je vladao nedostatak vojnika, te misije su smanjene na minimum, tako da nije ni čudo što su aktivnosi protivnika delimično ostale prikrivene. Francuzi su nastojali da „razvuku“ i sopstvene snage, i u svoje su baze uputili 20 tajlandskih četa, koje su usput napadnute, i, kada su im Francuzi iz Dien Bien Fua krenuli u pomoć, ustanovili su da su Tajlanđani već izmasakrirani.


Bez obzira na to, Francuzi su uspeli da sakupe manje od 13 hiljada ljudi, od kojih je 6500 bilo vojnika prve borbene linije. S druge strane, Vijetamci su imali na raspolaganju četiri pešadijske i jednu artiljerijsku diviziju, sa 50 hiljada vojnika, kao i 33.500 tzv. patriotskih radnika, gotovo 3 hiljade modifikovanih transportnih bicikala i isto toliko džunki (brodića), kao i 17400 konja, angažovanih na transportu municije i hrane. Odnos u artiljerijskim oruđima bio je veoma nepovoljan za Francuze: 288 prema svega 88 topova. Ta velika prednost u ljudstvu i tehnici, pokazaće se, na kraju – sudbonosnom.
S. BALOŠ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još