Džon Mozbi – Sivi Duh

Značajniji priliv ljudi iz Evrope na Severnoameričko tlo je počeo početkom 17. veka. Na samom početku, malobrojni belci – kolonisti na tlu Severne Amerike, imali su prilično prijateljske susrete sa lokalnim indijanskim plemenima – starosedeocima i trgovina se razvila i proširila, na obostrano zadovoljstvo. Indijanci u Severnoj Americi, nisu imali razvijenu kulturu kao oni u Južnoj Americi, niti ono što je belce najviše interesovalo – zlato. Raspolagali su drugim dobrima, pre svega krznima i divljači, a belci su Indijance snabdevali predmetima od metala: sekirama, noževima i sl. Međutim, ono najvrednije što su Indijanci imali, a uskoro je privuklo veliki broj Evropljana bila je zemlja – nepregledna prostranstva, koja su mamila sve veći broj kolonista, kako bi se bavili poljoprivredom i stočarstvom.
Doseljavanje je intenzivirano tokom 17. veka, a kada je Indijancima ili bar nekim plemenima, postalo jasno šta mogu da očekuju, pojavili su se prvi, veliki sukobi. Način ratovanja bio je potpuno različit. Dok su Evropljani navikli na otvoren rat relativno velikim vojskama, Indijanci su oduvek težili gerilskom načinu ratovanja, retko sa velikim brojem angažovanih ratnika. Na to ih je navodio i teren, pretežno šumovit, posebno oko istočne obale Severne Amerike i Velikih jezera, ispresecan velikim rekama. Takav teren je kao stvoren za zasede, prikradanje, iznenadni napad i brzo povlačenje, što su sve odlike gerilskog načina ratovanja. Već posle prvih sukoba Indijanaca i doseljenika, čak i kada je na strani doseljenika bila angažovana regularna vojska, pokazalo se da doseljenici nemaju odgovor na indijansku gerilu. Francuzi, uglavnom bazirani u današnjoj Kanadi, prilično umešno su koristili indijanska plemena jedna protiv drugih ali i protiv Engleza, dok su svoje regularne jedinice maksimalno čuvali i angažovali, samo kada su postojali uslovi za to. Od 1630, vlasnici plantaža u Merilendu su počeli da iznajmljuju manje grupe, da patroliraju određenim područjima i javljaju kada Indijanci spremaju napad. Četrdesetak godina kasnije, u Masačusetsu je izbio rat između belaca i neprijateljski nastrojenih pripadnika plemena Vampanog, pod vođstvom čuvenog poglavice Metakometa, poznatog i pod imenom Kralj Filip. Ovo pleme je bilo naročito spretno u iznenadnim napadima i subverzivnoj taktici, tako da su belci bili primorani da formiraju prve organizovane jedinice za protivgerilsku borbu. Te jedinice, pod komandom kapetana Bemdžamina Čerča, uspešno su korišćene u pasivnom načinu borbe zasedama, čime su u velikom broju slučajeva uspevale da osujete napade. S obzirom da su neprestano bili u dodiru sa Indijancima, ubrzo su u potpunosti ovladali njihovim veštinama i preduzeli aktivnu borbu protiv njih. Nisu više samo branili plantaže, već su i vrlo uspešno napadali, što im je i donelo pobedu. U sačuvanim dnevnicima, ostalo je zabeleženo: „Danas smo prešli… milja“, na engleskom „Today we ranged … miles“. Tako je rođen izraz rendžer – onaj ko prelazi dug put.
Prva, zvanično od britanske vojske formirana četa rendžera, osnovana je 23. marta 1756, kao „Nezavisna Četa Američkih Rendžera Njegovog Veličanstva“. Neformalni naziv bio je „Rodžersovi Rendžeri“, prema Robertu Rodžersu, njihovom komandiru. Ovaj izuzetno sposoban harizmatični starešina, sam je regrutovao dobrovoljce. Ubrzo je pored ove prve čete, formirano još devet. Njegova namera je bila da jednostavno „napada i uništava neprijatelja gde god je to moguće“. I zaista, uspeh je bio izuzetan: možda je najpoznatija akcija, kada je sa 200 ljudi upao duboko u teritoriju plemena Albenakija, saveznika Francuza i potpuno ih uništio. Ovakvi duboki prodori, postali su jedna od glavnih odlika Rodžersove taktike. Padom Kvebeka 1759, Francuzi i Indijanci su poraženi, a velika zasluga pripada Robertu Rodžersu.
Neposredno pred početak Rata za nezavisnost 1775, američki Kongres je naložio formiranje „šest četa vrsnih strelaca“, od Džordža Vašingtona nazvanih Korpusom rendžera. Te jedinice su nastavile sa gerilskom taktikom Rodžersovih rendžera, ali ne za račun britanske krune, već protiv nje. Bili su pod komandom kapetana Danijela Morgana i pokazali se više nego korisnim. Daleko korisnijim od regularnih američkih snaga, koje nisu imale mnogo šansi u borbi protiv profesionalnih i odlično obučenih britanskih vojnika. U bici kod Kaupensa 1781, Morganove rendžere je napalo 1.100 Britanaca. Britanci su imali 110 poginulih i 830 zarobljenih, a Amerikanci 12 mrtvih i 63 ranjena borca!
Slučaj Nejtana Hejla, jasno pokazuje odnos Britanaca prema zarobljenim rendžerima. Naime, ovaj 21-godišnjak se dobrovoljno prijavio u četu Tomasa Noltona iz Konektikata. Tokom izviđačke misije na Long Ajlendu, Hejl je zarobljen i optužen za špijunažu. Kada je 22. septembra 1776, stajao ispod drveta o koje je trebalo da bude obešen, rekao je da jedino žali „što ima samo jedan život da da za svoju zemlju“.
Možda je najuspešniji rendžer, tokom Rata za nezavisnost bio Frensis Merion iz Južne Karoline. Teren u tim predelima je bio izrazito negostoljubiv, ispresecan skoro neprohodnim močvarama, koje su onome ko je tu navikao da živi i da se kreće, obezbeđivao odlične uslove za napad i skrivanje. Zadatak njegovih rendžera bio je prekidanje komunikacija i linija snabdevanja, kao i ubijanje i zarobljavanje što većeg broja britanskih vojnika. Kada je jednom prilikom, britanski pukovnik Banaster Tarlton krenuo za njim, pratio ga je čak 40 km kroz močvaru. Iscrpljen i bespomoćan, glasno je viknuo: „Prokleta lisica, ni đavo ga ne bi uhvatio!“. Tako je nastao Merionov nadimak Močvarna lisica.
Doprinos rendžera i njihove gerilske taktike pobedi u Ratu za nezavisnost, koji je završen 1783, zbog toga nikad ne može da se preceni.
Pored konstantnih borbi sa indijanskim plemenima, prvi veći sukob na tlu novoformiranih Sjedinjenih Američkih Država, bio je Građanski rat između industrijalizovanog i savremenog Severa i robovlasničkog i zaostalog Juga (1862-1865.). Suočeni sa finansijskom i brojčanom nadmoći Severa, Južnjaci su rešili da pokušaju i sa gerilskom taktikom. Preteča ovih jedinica, bila je neobična izviđačka jedinica, podeljena u više grupa od po tri vojnika, koja je kasnije prerasla u osam četa rendžera, pod komandom pukovnika Džona Mozbija, sa nadimkom Sivi Duh. On je koristio taktiku Frensisa Meriona i u kasnijoj fazi, grupe od 20 do 50 ljudi za vrlo uspešne „rejdove“ – iznenadne napade na frontu ili u dubini protivničke teritorije. Ipak, ovog puta ni gerila nije uspela da donese pobedu Jugu. Posle toga, proći će skoro vek, do ponovne pojave rendžera u američkoj vojsci, tokom Drugog svetskog rata.
S. BALOŠ