General Džordž Smit Paton

One koji su ga lično poznavali, nije ostavljao ravnodušnim. Budio je u ljudima oduševljenje i bezgraničnu lojalnost ili odbojnost ogromnih razmera. Fascinirao je čak i svoje protivnike, koji nisu imali priliku da ga upoznaju drugačije, nego preko bitaka koje je vodio. Dobijao je razne nazive i „titule“: vojni genije, legenda, kučkin sin… Danas, 60 godina posle njegove smrti, general George Smith Patton Jr. smatra se za najsavršeniji i najreprezentativniji primer američkog ratnika iz Drugog svetskog rata, a njegova zvezda ne bledi na ratničkom nebu. Istina, ovakva jednakost između Patona i američke nacije u Drugom svetskom ratu, pomalo je izvedena na silu i nije baš da ima uporište u stvarnosti. Jednim delom, svakako, Paton je zaslužan za svoj oreol nepobedivog generala. Međutim, očajna pozicija u kojoj su se SAD našle početkom četrdesetih godina prošlog veka (neželjeni ulazak u rat, porazi na Pacifiku, istovremeno ratovanje na dva fronta) i te kako je uticala na stvaranje fame o „čudesnom“ generalu. Istina i ostale zaraćene strane su imale svoje vedete: Bernard Law Montgomery (Britanija), Erwin Rommel (Nemačka), stvorene pomalo veštački, da bi se podizao moral trupa i cele nacije. Imajući u vidu da su ga mediji, iako ne uvek voleli i da su u dobroj meri doprineli stvaranju legende, Patonova ličnost prepuna suprotnosti, ipak zadržava mnogo toga zanimljivog i vrednog pomena i danas, kada više ne postoji svet u kakvom je on živeo.
Rođen u porodici sa izraženom vojničkom tradicijom i provodeći detinjstvo u okruženju koje je odisalo uspomenama na Građanski rat, mladi Paton bio je na neki način predodređen da postane veliki vojskovođa. Kruti, patrijarhalni odgoj, već tada je formirao njegove poglede i verovanja, koji se s civilne tačke gledišta, teško mogu nazvati normalnim. Zanimljiv je i rečit sledeći detalj: u roditeljskoj kući stajali su, kao porodične uspomene, likovi generala Konfederacije Roberta Edwarda Leeja i Stonewalla Jacksona, ugravirani u metalne ploče. Paton je, prema kazivanju njegove ćerke Ruth Ellen Patton Totten, do petnaeste godine verovao da su to likovi Boga i Isusa Hrista. Patonovo obrazovanje, takođe je prepuno kurioziteta – dugo se verovalo da je disleksija razlog što je školu počeo da pohađa tek u jedanaestoj godini. Međutim, pravi razlog za odgođeni početak formalnog školovanja bio je u ubeđenjima njegovog oca, koji je verovao da deca do svojih ranih tinejdžerskih godina, najbolje uče slušajući roditelje kako im čitaju. Mladi Paton nije pridavao mnogo pažnje znanju koje su roditelji pokušavali da mu prenesu, izuzev istoriji, legendama i mitovima, pa je već sa sedam godina znao napamet cele stranice Ilijade, u engleskom prevodu. I kasnije, vojno školovanje nije proteklo bez neobičnosti. Da bi završio akademiju West Point trebalo mu je pet godina, jer je na jednom od testova pao iz francuskog jezika. Tadašnja zamršena pravila, zahtevala su da se pitomac uz ponavljanje testa iz francuskog, ponovo testira i iz aritmetike. Paton je zadovoljio na francuskom, ali je pao na ponovljenom ispitu iz aritmetike i izgubio godinu, što je značilo i završetak školovanja. Ipak, zahvaljujući sposobnostima iskazanim u ostalim područjima i ogromnoj želji i entuzijazmu, dozvoljeno mu je da ponovi godinu i tako postane oficir, koji će jednog dana slamati protivnike, sablažnjavati pretpostavljene i ismevati saveznike.
Tako je u istoriji ostao poznat po učestvovanju u Drugom svetskom ratu, Patonova rana vojnička karijera bila je takođe impresivna. Svoju 60 godina dugu službu počeo je u Fort Sheridanu (Ilinois), u vreme kada je konjica još bila glamurozna i slavljena kao elitni rod vojske. Početak njegove karijere obeležen je sjajnim sportskim uspesima – bio je prvak američke vojske u mačevanju, a na vojnoj olimpijadi održanoj 1912, u Stokholmu, zauzeo je peto mesto u vojničkom petoboju. Za „loš“ plasman zaslužna je slaba pozicija u streljaštvu (gađanje vojničkim pištoljem/revolverom) – tadašnje propozicije predviđale su korištenje oružja kalibra .22 LR, a Paton je pucao iz svog Colta .38. Velika zrna prosto su razbucala centar mete, tako da su sudije, uprkos protestima ostalih takmičara zadivljenih veštinom rivala, jedan pogodak morali da proglase za promašaj, što je Patona onemogućilo da osvoji zlatnu medalju.
Kao mladi potporučnik, stekao je prvi u Vojsci SAD titulu Prvog mačevaoca (Master of the Sword), pa od tog doba vuče koren i jedan od njegovih nadimaka – Sabljasti Džorž (Saber George). Reputaciju vrhunskog mačevaoca i poznavaoca hladnog oružja, krunisao je kasnije, dizajnirajući oficijelnu sablju američke konjice, M-1913.
U martu 1916, Pančo Vilja sa nekoliko stotina svojih sledbenika, napao je gradić Columbus u Novom Meksiku, ubivši pri tome 17 američkih građana. Posle odbijanja meksičke vlade da sankcioniše napadače, general Džon Peršing organizovao je kaznenu ekspediciju, s ciljem gonjenja Viljinih gerilaca na teritoriji Meksika.
Paton, u to vreme na službi u konjičkoj školi u Fort Rajliju (Kanzas), priključio se ekspediciji po neslužbenom pozivu generala Peršinga. Prvih sedmica Paton je izvršavao rutinske zadatke, koji nisu uključivali susret s neprijateljem, što ga je činilo nestrpljivim i nervoznim. Prilika mu se ukazala u maju 1916. Na čelu malog motorizovanog kontingenta od 15 vojnika i tri automobila Dodge Touring, krenuo je na još jedan u nizu dosadnih snabdevačkih zadataka – kupovina kukuruza od meksičkih farmera. Vodeći se isključivo instinktom, naredio je prepad na obližnji ranč, verujući da bi tamo mogao da se nalazi jedan od Viljinih ljudi. Imao je „sreću“ – na ranču su se krila čak trojica. U okršaju koji je ličio na one iz vestern filmova, sva trojica odmetnika su ubijena. Paton je „ukrasio“ haube svojih automobila njihovim telima i odvezao ih pravo u Peršingov štab, gde je izazvao šok i zgražanje prisutnih oficira. Od tog događaja, Peršing je Patona zvao banditom.
Zahvaljujući činjenici da je to bila jedina oružana akcija tokom ekspedicije, Paton je trenutno postao heroj nacije. Međutim, mnogo je bitnije što je ova Patonova akcija označila početak motorizovanog ratovanja u američkoj vojsci. Naime, to je bila prva operacija u kojoj su američke snage koristile motorna vozila. Ono što je za Patona i njegovu buduću karijeru bilo od izuzetnog značaja, jeste prilika da tokom ove nezanimljive i dosadne kampanje u Meksiku, izbliza posmatra generala Peršinga, način na koji je on izdavao naređenja, obučavao ljude, prosuđivao potčinjene, održavao moral trupa i provodio komandne dužnosti. Od tada, Paton je sebe kao oficira, počeo da oblikuje po uzoru na Peršinga.
Kada je Peršing preuzeo komandu nad Američkim ekspedicionim snagama (American Expeditionary Forces – AEF), upućenim u Francusku da se bore u Prvom svetskom ratu, poveo je sa sobom i mladog Pattona. Obavljajući monotone dužnosti u štabu AEF, Paton se zainteresovao za novo „čudo“ ratne tehnike – tenk. U to vreme, tenkovi su bili nepouzdana, nezgrapna, nepotvrđena novost i malo koji oficir je verovao u njihovu budućnost na bojištu. Ali Paton nije bio čovek bez vizije. Uskoro je postao prvi oficir, dodeljen na dužnost u novoformirani Tenkovski korpus (United States Tank Corps – USTC) i bacivši se na posao za uobičajenim entuzijazmom, postao je vodeći ekspert za pitanja tenkovskog ratovanja. Skoro potpuno sam i bez velike podrške pretpostavljenih, formirao je američku Tenkovsku školu. Sam je pisao priručnike, formulisao doktrinu i metodologiju obuke i lično trenirao tenkiste i posade, koje je vodio u borbu. Prvog dana ofanzive na Mezi, Paton je umalo poginuo. Puščani metak mu je prošao kroz telo, otkinuvši veliki komad mesa. Uprkos tome, nastavio je bitku dok ga gubitak krvi nije oborio. Pukom srećom na vreme je evakuisan u pozadinu, pre nego potpuno iskrvari. To je bila njegova poslednja bitka u Prvom svetskom ratu – prmirje je potpisano na dan kad je pobegao iz bolnice, da bi se priključio jedinici.
Po završetku rata, Paton je kratko nastavio službu u Tenkovskom korpusu, ali se brzo vratio svojoj prvoj ljubavi – konjici. Ispravno je shvatio da u mirnodopsko vreme, američka vojska neće trošiti sredstva za istraživanje i razvoj oružja, kojem je malo ko predviđao budućnost. Tek su uspesi nemačkog „Blickriga“ otvorili oči političarima i vojnicima, koji su odlučivali o sudbini vojske.
Između 1920. i 1930, Paton je završio Komandno-generalštabnu školu u Fort Leavenworthu i Ratnu školu kopnene vojske. Početkom tridesetih godina 20. veka prebačen je na službu u Perl Harbur, gde je napisao skoro proročansku studiju, razmatrajući mogućnosti japanskog napada na SAD. Paton je bio uveren da Japanci žele potpunu dominaciju nad pacifičkim područjem i iz toga izvukao zaključak da bi napad na SAD, najverovatnije, mogao da počne vazdušnim udarom na Perl Harbur. Događaji od 7.decembra 1941, skoro do detalja potvrdili su Patonova predviđanja.
Paton je 1939, postavljen na čelo 2. oklopne brigade u Fort Benningu. Vrhunskim vođenjem brigade, skrenuo je na sebe pažnju pretpostavljenih i uskoro mu je poverena komanda nad 2. oklopnom divizijom. Već u to vreme, imao je reputaciju vodećeg tenkovskog eksperta u SAD. Pattonu je 1942, poveren zadatak formiranja Pustinjskog tenkovskog korpusa (Desert Tank Corps – DTC) u pustinji Mojawe. Prvi kontingent obučenih tenkista, dobio je oznaku Zapadna borbena grupa (Western Task Force – WTF) i poslat je da učestvuje u operaciji Torch – iskrcavanje u Severnu Afriku. Ovo je bio prvi sukob američkih snaga sa nemačkim trupama i prvo iskrcavanje američkih trupa na stranu teritoriju. Paton je bio uključen u planiranje operacije, ali mu u početnoj fazi kampanje nije poverena komandna dužnost. Posle katastrofalnog američkog poraza u Kasserinskom prolazu, u proleće 1942, Patonu je dodeljena komanda nad Drugim korpusom. Po svom običaju, komandu nije jednostavno preuzeo – umesto toga, „ščepao je za vrat“, zapanjujućom brzinom doveo u red razbijene i demoralisane američke trupe i poveo ih u njihovu prvu pobedu protiv nemačkih snaga – El Guettar. Posle toga, komandu nad korpusom prepustio je svom zameniku, još jednom od velikih (iz perspektive običnog vojnika i većem), generalu Omaru Bradley. U to vreme, Paton je bio opsednut idejom da kreira plan invazije na Siciliju i tako dođe do slave, ali u tome ga je pretekla druga saveznička „zvezda“ – Montgomery. Uprkos prilično lošem planu kampanje koji je favorizovao britanske snage, slabom snabdevanju i upućenosti na drugorazredne puteve, Paton je prvi stigao do Mesine, čekajući tamo, sa pobedničkim i pomalo zluradim osmehom, zbunjenog Montgomerya.
U vreme operacije Overlord (iskrcavanje u Normandiji), Patton je imao ulogu koju je doživljavao kao ponižavajuću, ali koja je bila veoma značajna – držan je u južnoj Engleskoj, kako bi Nemci poverovali da je Normandija samo pomoćni napad i da pravi udar, koji će predvoditi Paton, tek predstoji. Posle početnog uspeha, došlo je do zastoja u savezničkim operacijama u zapadnoj Francuskoj i postalo jasno, da je za odlučujući uspeh protiv Nemaca potreban „rasni konjanik“, umesto konvencionalnih vojnika kakvi su bili Montgomery, Dempsey ili Bradley. Takvo rezonovanje dovelo je Patona na čelo Treće armije, najefikasnijeg borbenog „aparata“ koji su SAD ikada imale, formacije koja je napredovala brže, zauzela veće teritorije i ubila, ranila i zarobila više neprijateljskih vojnika, nego ijedna druga američka armija u istoriji ratova. Spašavanje okružene 101. vazdušnodesantne divizije kod Bastognea u Ardenskoj protivofanzivi, prelazak preko Rajne, brzi i drski ulazak u Čehoslovačku, samo su neki od Pattonovih uspeha iz tog perioda (o tome, skoro da više i ne treba trošiti reči, imajući u vidu brojne filmove, knjige i feljtone, koji su se bavili tim razdobljem Patonove karijere).
Kraj rata Patona je zatekao nespremnog. Svetu je bilo dosta krvi i razaranja, pa je ubrzo potisnut u drugi plan, kako ne bi ostvario svoj naum o obračunu sa Rusima, koje je smatrao potomcima Mongola i pretnjom za Zapadnu civilizaciju. Takva pretnja, imajući u vidu harizmu koju je Paton uživao među vojnicima, nije bila bez osnova, kao što nisu ni nagađanja o „nameštanju“ saobraćajnog incidenta u Manheimu, od čijih je posledica preminuo 21. decembra 1945.
Iako je ponekad izgledao smešan i bizaran, izgubljen u novom vremenu, Paton je svojim shvatanjem nekih od temeljnih kategorija ratovanja (filozofija obuke, manevar, disciplina), dao ogroman doprinos razvoju savremene vojne misli, stajući tako uz bok teoretičarima, kakvi su bili Liddell Hart, Tuhačevski, Guderian, J.F.C.Fuller… S druge strane, njegova bezgranična energija, potpuna posvećenost oficirskom pozivu i ponekad suluda lična hrabrost, osigurali su mu mesto u Valhali velikih vojskovođa, zbog kojih svet danas izgleda ovako, a ne drugačije.
E. B.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još