Gospodar prerije

Američki bizon je u 19. veku bio skoro sasvim istrebljen, ali uz dosta dobre volje prirodnjaka i čuvara prirode, uspešno je vraćen iz mrtvih. Nije reč samo o ekološkoj svesti, već i o interesu. Naime, sve više rančera u Americi opredeljuje se za uzgajanje bizona. Njegovo meso, navodno, sadrži znatno manje masti od svinjskog i goveđeg i praktično, nema holesterola. To znači da i oni koji iz zdravstvenih razloga moraju da vode računa o ishrani, mogu sebe da počaste velikim biftekom od bizona. Stručnjaci tvrde da bizonovo meso ima čak za 30 odsto više belančevina i minerala i zato ga preporučuju ljudima koji boluju od srca i dijabetičarima.
Računa se da danas u SAD ima oko 350. 000 bizona, od čega veći deo otpada na one koji se gaje na rančevima. Statistika kaže da godišnje u klanicama završi 35.000 grla. Iako ove cifre nisu male, sve je to ništa u odnosu na nekadašnji broj ovih životinja. Krda bizona tumarala su od Kanade do Meksika u tolikom broju, da je to danas neshvatljivo – računa se da ih je bilo između 20 i 30 miliona. U ono doba i vozovi su redovno kasnili zbog bizona. Mašinovođa nije imao drugi izbor nego da zaustavi lokomotivu dok celo krdo ne prođe preko pruge. I danas je situacija slična, samo u daleko manjem obimu. Kada u parku Yellowstone bizoni prelaze put, stane ceo saobraćaj. Tamo ih ima oko 4.000 i to su, praktično, jedini živi potomci nekadašnjih divljih bizona.
Impresivna slika ogromnih krda u preriji nije trajala dugo. Počevši od 1865, za samo dve decenije skoro svi su pobijeni. Nad takvim pokoljem zgražavali su se ne samo ljubitelji prirode i životinja, već i mnogi profesionalni lovci i oružari. Tako je James Trefethen zapisao da je to bilo najbrutalnije i najskuplje poglavlje u istoriji američkog životinjskog sveta. Poznati stručnjak za oružje, R.L. Wilson, istakao je da bezobzirni lov na bizone i njihovo istrebljenje, predstavljaju jedan od najtežih zločina u američkoj istoriji. A ko su i kakvi su, ustvari, bili ti ljudi, lovci koji su potamanili bizone? U filmovima su, naročito od sredine pedesetih godina 20. veka, predstavljani kao ološ, maltene psihopate. Ali to je stereotip koji, naravno, nije uvek odgovarao istini. Kao što ne odgovara istini ni tvrdnja da su za pokolj bizona, krivi jedino lovci u periodu posle Građanskog rata. U suštini, propast bizona je počela onog trenutka kada se prvi put pojavio beli čovek.
Indijanci sa tzv. Srednjeg zapada, iz prerije, pre dolaska belih ljudi nisu bili nomadi. Tek kada su Evropljani doveli konje, Indijanci su postali pokretljivi i počeli da žive nomadskim životom. Počeli su da prate krda bizona i podižu privremene logore. Sve dotle, lov na bizone je bio redak i sporadičan, a tada je prerastao u osnovni način života. Indijanci su od bizona koristili sve – kožu, rogove, žile, kosti i meso. Ništa se nije bacalo. Zbog toga je ova životinja za njih bila svetinja. Konji su omogućili Indijancima i neke nove metode lova. Pored klasičnog lova kopljem, lukom i strelom, upražnjavali su i hajku. Slično praistorijskim ljudima u lovu na mamute i oni bi naterivali bizone na ivicu neke provalije. Tako bi se niz liticu survavala cela krda. Ipak, počeci masovnog istrebljenja bizona datiraju pre nego su beli ljudi, u većem broju počeli da prelaze Misisipi. Reč je o izlovljavanju kanadskih bizona na samom početku 19. veka. A sve to zbog – mode. Naime, negde oko 1810, pokrivači za kočije od kože bizona, postali su poslednji modni krik. Istovremeno je i sušeni jezik bizona bio delikates za gurmane. Posledice su bile poražavajuće – negde do 1850, pobijeni su skoro svi bizoni iz kanadske ravnice. Međutim, bilo je i razumnih ljudi, koji su upozoravali na katastrofu, kao pisac, slikar i stručnjak za indijanska pitanja, George Catlin. U svojoj knjizi „Severnoamerički Indijanci“ izdatoj još 1851, zaključio je da je istrebljenje bizona neminovno, a samim tim i domorodaca, tj. Indijanaca. Time je Catlin nehotice otkrio princip kojim se rukovodila tadašnja američka vojska. Čuveni generali Sherman i Sheridan, otvoreno su govorili da bizoni moraju da se istrebe…
Zašto su im smetali bizoni? Pa, znali su da je bizon glavni izvor egzistencije mnogih indijanskih plemena, koji su stvarali najveće probleme belim doseljenicima. Rešenje problema bilo je kratko i jasno – potamaniti najpre bizone a potom i Indijance. Vojska je to, na terenu, podržavala koliko god je mogla. Lovci su mogli da dobiju, sve što im treba. Bilo je dovoljno da odu do vojne postaje, kažu kako su ostali bez municije i dobijali su i više nego što im treba.
Međutim, nije samo vojska kriva. Bilo je i drugih stvari, koje su došle glave nesrećnim životinjama. Jedna od njih je nešto, što bismo mogli nazvati pretečom turizma. Već 1830, na Zapad su počeli da pristižu i prvi bogati i obesni avanturisti, željni uzbuđenja i zabave. A bizona je bilo mnogo i onako veliki, predstavljali su laku metu. Tako je izvesni baron Sir St. George Gore iz Irske, 1854, krenuo u lovački pohod sa 40 pratilaca, 112 konja, 18 volova i 50 pasa goniča. Pošao je iz Teksasa i prokrstario kroz Kolorado i Vajoming, sve do Montane. Usput se hvalisao kako je tokom te dvogodišnje „turneje“, pobio najmanje dve i po hiljade bizona. Uopšte, od pedesetih godina 19. veka, lov na bizone iz čistog zadovoljstva, ušao je u neku vrstu mode.
Organizovani su izleti i kampovanje u divljini, slično današnjim turističkim aranžmanima. Ljudi bi platili da provedu vikend u prirodi i odstrele nekoliko bizona, a onda bi se vraćali kući. Još jednostavnije su bile „ture“ sa železnicom. Vozom se lakše i brže stizalo do lovnih revira. U jednom oglasu stoji da je 27. oktobra 1868, poslednja grupa za samo šest sati odstrelila 20 bizona.
Sve to je još uvek bio samo uvod u totalno istrebljenje bizona, u komercijalne svrhe. Naime, sredinom 19. veka pronađen je nov metod štavljenja kože, a koža bizona pokazala se odličnom za izradu remenja. Krajem šezdesetih godina 19. veka,, cena bizonske kože vrtoglavo je skočila, pa se lovcima isplatilo da preko cele godine love bizone. Tako su od 1870, do 1876, lovci na kože uspeli potpuno da istrebe bizone iz Kanzasa, Teksasa i tzv. Indijanske teritorije (današnje Oklahome). A do 1883-84, bizoni su nestali i iz Kolorada, Vajominga, Ajdaha i Montane.
Dakle, kakav je bio profil prosečnog lovca na kože bizona? Većinom su to bili mladi ljudi, čak tinejdžeri. Oni su kasnije činili temelj društva na Divljem zapadu. Od njih su postajali inženjeri, rudari, uzgajivači stoke, farmeri i poslovni ljudi, kao što je bio Hamilton Bell, čovek koji je otvorio prvu prodavnicu automobila u Dodž Sitiju. Neki su otišli u političare, drugi postali čuvari zakona, poput čuvenog Bata Mastersona ili Pata Garretta. Naravno, među lovcima je bilo i problematičnog sveta, poput konjokradica, ali i ljudi svih „fela“, uključujući i bivše pomorce i sveštenike. Svi zajedno, nazivali su se „goničima bizona“ – buffalo runners, radije nego lovcima. Njihova filozofija bila je jednostavna – bizonova koža ima cenu, na kojoj može da se zaradi.
U početku su lovci pucali sa konja, kao u filmu „Ples sa vukovima“. Tako je lovio i slavni Buffalo Bill, koji je snabdevao mesom radnike sa železnice „Kansas Pacific Railroad“. Međutim, „goniči bizona“ su koristili drugi metod. Oni bi se prišunjali bizonima nasuprot vetru i onda gađali sa što bližeg rastojanja, obično između 200 i 600 m. Bizoni nisu mogli da ustanove odakle opasnost dolazi, pa nisu ni bežali.
Kakvo oružje i municija su najčešće korišćeni? Razume se, od toga je najviše zavisilo sa koje distance je moglo da se puca. Najradije se koristila municija .50-70 ili .45-70, s tim što su lovci obično radili sopstvene laboracije sa dužim čaurama. Što se oružja tiče, najpre je korišćena Šarpsova ostraguša, a potom Remingtonova puška sa rolling block sistemom. Upotrebljavano je i drugo oružje, ali u manjoj meri – npr. repetirka Winchester M1876 ili Marlin-Balard, tzv. br.5 pacifički model. Pojedini lovci koristili su i vojne puške Springfield ili Spenser. Puške su obično bile snabdevene optičkim nišanima, a municija je bila sa metalnim čaurama, u kalibrima od .44 do .50 i sa impozantnim barutnim punjenjima od 70 do 120 grs. I proizvođači su se trudili da što više udovolje mušterijama, naročito „Sharps“. Glavni „učesnik“ u pokolju bizona bio je Sharps iz 1871, koji je, kurioziteta radi, nosio naziv M1874. Iz „Šarpsove“ radionice je i M1878, koji je konstruisao čuveni Hugo Borhart, kasnije tvorac poznatog Borhart pištolja. Sharps M1874 je proizvođen u svim mogućim verzijama, od 4,5 do čak 13,5 kg težine. Sve prema želji kupca.
Posle lova, po preriji su ostajale gomile kostiju pobijenih bizona, izbelele na suncu. Ali neko se dosetio da i to može da se iskoristi, recimo za proizvodnju sapunskog praška… Tako su nastali „skupljači kostiju“ (bone pickers), koji su dobro zarađivali.
Pa ipak, mali broj bizona je i pored svega uspeo da preživi masakr. Zahvaljujući trudu i uticaju mnogih ljudi, osnovano je Društvo za zaštitu bizona, koje je postojalo od 1905, do 1930, ali je 2005, obnovljeno. Kroz to udruženje, objedinjeni su interesi Indijanaca, mesne industrije i ekologije. Bizoni su preživeli ono najteže – na redu je povratak.
B. LJUBINKOVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još