Grad kao tvrđava
Početkom 1945, istočni i zapadni front su se približili. Glavnokomandujući Zapadnih saveznika, general Dvajt Ajzenhauer, nije ni pokušavao da ide prema Berlinu. Već ranije je bilo dogovoreno da Berlin uđe u sovjetsku interesnu zonu, pa nije ni bilo svrhe da se vojska izlaže gubicima. Zajednička operacija je, takođe, otpala iz straha od „prijateljske vatre“, zbog moguće nedovoljne koordinacije dejstava. Tako je napad na Berlin ostao Staljinu, što je ovaj oberučke prihvatio.
Posle razbijanja nemačkih snaga na Visli, tri sovjetska fronta (grupe armija) izbile su na reke Odru i Nisu. Legendarni Georgi Žukov, komandovao je 1. beloruskim frontom, maršal Konstantin Rokosovski 2. beloruskim frontom, a 1. ukrajinskim frontom, mladi i vrlo ambiciozni maršal Ivan Konjev. Neposredno posle toga, Crvena armija je direktno krenula na Berlin – simbol Hitlerove moći. Staljin se odlučio da primeni princip stare, dobre konkurencije. Za napad na Berlin odabrana su dva fronta, 1. beloruski i 1. ukrajinski. Pri tome je bilo predviđeno da Žukov sa 1. beloruskim frontom priđe Berlinu s istoka i da ga „obuhvati“ sa severa, dok je 1.ukrajinski front pod Konjevim trebalo da napadne sa juga i da se iz tog pravca susretne sa 1.beloruskim frontom i okruži grad. Ukupno je za napad na grad i okruženje predviđeno učešće izuzetno velikih snaga: čak 2,5 miliona vojnika, 41.600 artiljerijskih oruđa, 6.300 tenkova i 7.500 aviona. Od toga je u samom napadu na grad, angažovano više od polovine vojnika – oko 1,5 milion.
Nemcima je bilo jasno da Sovjeti nameravaju da napadnu Berlin, samim tim što su preduzeli ofanzivu i izbili na reke Odru i Nisu. Za odbranu grada i njegove okoline, preduzete su opsežne mere. Angažovano je ukupno nešto manje od 800.000 vojnika, 1.500 tenkova i drugih oklopnih vozila, oko 2.000 aviona i 9.300 artiljerijskih oruđa. Iako je u odbrani Berlina angažovano i nekoliko elitnih fanatičnih Waffen-SS divizija, one su bile samo delimično popunjene zbog gubitaka u prethodnim operacijama. Pored regularnih snaga, Nemci su pribegli očajničkim merama – angažovali su Volkssturm, muškarce starosti između 16 i 60 godina koji nisu ranije mobilisani, čak i dečake ispod 16 godina, u tzv. jedinice Hitlerjugend. Preduzeli su opsežne korake za odbranu: obrazovana su tri odbrambena pojasa, svaki sa po dva-tri položaja, dubine 20-40 km, sa protivpešadijskim i protivtenkovskim preprekama, minskim poljima, bunkerima i klopkama. Sva naseljena mesta na prilazima Berlinu su utvrđena i pripremljena za kružnu odbranu. Posebno velika pažnja je posvećena blokovima zgrada, parkovima, podzemnim prolazima i podzemnoj železnici.
Kako je situacija sa gorivom u Nemačkoj od 1944, postala kritična, na vazdušnu podršku nije moglo da se računa, jer su Sovjeti već odavno imali premoć u vazduhu. Sem toga, Nemci su imali višestruko manje tenkova i lovaca tenkova, a nedostatak goriva ih je ograničio na defanzivne zadatke. Zato je nemačka komanda pokušala da protivoklopnu borbu vodi ručnim sredstvima, kao što su Panzerfaust i Panzerschreck. Bila su to dva vrlo efikasna sredstva, prvo bestrzajno, a drugo raketno, koja su na borbenim dometima mogla da unište svaki tenk (Panzerfaust 30 do 150 m, Panzerschreck do 400 m). Raširenost ovih bacača u gradskim uslovima predstavljalo je vrlo moćno oružje. Možda moćnije i od tenkova, a po odnosu cena-efikasnost, apsolutno neprevaziđeno. Glavnokomandujući nemačkih snaga, tzv. grupe armija Visla bio je general-pukovnik Gotthard Heinrici, koji je već ranije obezbedio epitet najboljeg defanzivnog nemačkog komandanta, poznatog po upornim odbranama u drugoj fazi rata.
Borba za visove Zelov, koji se nalaze na 90 km istočno od Berlina, računa se kao početak bitke za nemačku prestonicu. Jedinice 1. beloruskog fronta i 1. ukrajinskog fronta krenule su 16. aprila u opkoljavanje grada. Kako su jedinice 1. beloruskog fronta bile snažnije (milion vojnika, 3.155 tenkova i 16.934 artiljerijskih oruđa), njihovo kretanje je podrazumevalo zauzimanje visova Zelov, koji su nešto ranije, vrlo dobro utvrđeni od strane Nemaca (100.000 vojnika, 512 tenkova, 312 artiljerijskih oruđa), dok su snage 1. ukrajinskog fronta prešle Nisu. Sovjetski artiljerijski baraž, koji je predstavljao uvod u bitku za visove Zelov kako bi „smekšao“ nemačku odbranu, nije imao nikakav efekat, jer je Heinrici naredio povlačenje snaga sa prve borbene linije. Posle toga, Sovjeti su nastupili, ali su pretrpeli velike gubitke.
Nemci su postavili 143 IC svetala na poluguseničarima, kako bi se iskoristili noćni nišani postavljeni na tenkovima Panther, što je imalo snažan efekat na sovjetske tenkove. S druge strane, nastupanje je bilo usporeno teško prohodnim raskvašenim terenom, a i nemački protivbaraž je učinio svoje. Uprkos ubacivanju rezervi, Žukov je morao da izvesti komandu da je prvi napad propao. Sutradan su se napadi na visove nastavili, ali su gubici, takođe, bili izuzetno veliki. Nemačke linije su još uvek stajale, iako su sada i Nemci imali prilične gubitke. Međutim, Konjev je imao uspeha. Njegov napad je bio toliko uspešan, da je doveo u pitanje grčevitu odbranu visova Zelov, pa je Heinrici morao da koriguje svoju taktiku. Konačno, 1. beloruski front je 18. aprila dospeo do treće nemačke linije, da bi 19. aprila bitka za visove Zelov bila rešena. Ipak, Nemci su se u redu povukli prema Berlinu. U borbama, gubici su dostigli 30.000 Sovjeta i 11.000 Nemaca.
Kao rezultat proboja Žukova, nemačka 9. armija pod generalom Theodorom Busseom, koja je bila uključena u borbe za Zelov, nastojala je da se uklini između dva sovjetska fronta. To se pokazalo kao kobna greška, jer su elementi 1. beloruskog fronta i 1. ukrajinskog fronta porazili i odbacili oslabljene nemačke grupe armija (Visla na severu i Centar na jugu), tako da su snage 9. armije, okružene 24. aprila. Ovo je rezultat Hitlerove „bolesne“ ambicije i potpunog odsustva dodira sa realnošću. Čak je dva dana ranije naredio da se front postavi prema istoku i napadnu sovjetske jedinice, koje se kreću prema zapadu.
Okružena 9. armija, uzdrmana borbama na severu, imala je oko 80.000 vojnika, 79 tenkova i 150-200 oklopnih vozila. U okruženju se nalazio i veliki broj civila, koji su bežali pred Sovjetima. S druge strane, Sovjeti su za okruženje i uništenje 9. armije angažovali oko 280.000 vojnika, 7.400 artiljerijskih oruđa i 280 tenkova i jurišnih topova. Da zlo bude veće po Nemce, nalazili su se na prilično ograničenom području, pod konstantnom artiljerijskom vatrom. U tom rejonu se nalazila i nemačka 12. armija, koja je angažovana u borbama sa Amerikancima, tako da je njenom komandantu Waltheru Wencku naređeno da krene na severoistok i pomogne 9. armiji da se probije kroz obruč. Bila su tri pokušaja proboja, od kojih je tek treći uspeo, čime se iz obruča spaslo 25.000 nemačkih vojnika. Ostaci 9. i 12. armije su pod borbom krenuli na zapad, kako bi se predali Amerikancima. Sovjetski gubici u ovoj bici su bili oko 20.000 vojnika.
Sovjeti su rešili da okruže Berlin i prekinu svaki dotok namirnica i oružja, iako su neki elementi 1. ukrajinskog fronta već stupili u gradske borbe. Bez obzira što je bilo uspešnih kontranapada, situacija je i severno i južno od Berlina postala katastrofalna za Nemce. Konačno, 25. aprila, delovii 3. gardijske armije 1. ukrajinskog fronta i 2. gardijska armija 1. beloruskog fronta, spojile su se zapadno od Berlina, čime je grad okružen. Dva dana ranije, Hitler je imenovao Helmuta Weidlinga za komandanta odbrane grada, tako da je i njemu postalo jasno da će grad morati da se brani.
S. BALOŠ