„Grom“ spržio teroriste
Kriza je počela 27. juna 1976, u podne, kada je četvoro terorista otelo avion Erbas A-300 kompanije „Er Frans“ sa 246 putnika (većinom Jevreja), na letu AF 139 iz Tel Aviva za Pariz. Dvoje terorista pripadali su „Narodnom frontu za oslobođenje Palestine“ – PFLP (Popular Front for Liberation of Palestine), radikalnoj palestinskoj terorističkoj grupi. Drugo dvoje – Vilfrid Bese i Gabrijela Tideman bili su članovi nemačke levičarske terorističke grupe „Bader-Majnhof“, koja je u to vreme blisko sarađivala i izvodila terorističke akcije, zajedno sa palestinskim grupacijama. Izabran je aerodrom u Atini, jer je osoblje bilo u štrajku. Računali su da će obezbeđenje biti slabo i rizik se isplatio. Naoružani pištoljima i ručnim bombama, uspeli su da se ukrcaju u avion. Aerodrom u Tel Avivu je pod visokim stepenom pripravnosti, za slučaj da se letelica vrati i sleti na njega. Svi su spremni, od vlade Izraela, specijalnih jedinica, aerodromskih službi. Međutim, dva i po časa posle otmice, avion sleće na aerodrom Bengazi. Libija podržava palestinsku borbu, pa teroristi zahtevaju od predsednika Moamera Gadafija, da im odobri da avion tankiraju gorivom. Posle sedam sati čekanja na užarenoj pisti u libijskoj pustinji, avion sa 42 tone goriva poleće iz Bengazija i tri časa kasnije (skoro 14 sati od početka otmice), sleće na aerodrom „Entebe u Ugandi“ (istočna Afrika).
Ovaj aerodrom su teroristi pažljivo odabrali. Nalazi se 4.000 km udaljen od Tel Aviva, što znači da bi na toj razdaljini trebalo da budu bezbedni od izraelskih komandosa. Ipak, prevarili su se u proceni. Ugandom vlada diktator Idi Amin, koji je poznat kao ekcentričan i nepredvidljiv. U jednom periodu bio je blizak sa Izraelom, koji je kasnije odbio da Aminu isporuči avione kojim će napasti susednu Keniju, pa je diktator odgovorio tako što se okrenuo Palestincima i počeo da podržava njihovu borbu protiv Izraelaca. Upravo ova činjenica je bila od izuzetne važnosti za rešavanje teške situacije, u kojoj su se našli taoci. Izraelski specijalci su svojevremeno obučavali ugandske vojnike i dobro su im znali slabe tačke. Pored toga, izraelska građevinska firma je izgradila stari terminal na aerodromu „Entebe“ i još uvek je imala u arhivi nacrte zgrade. Muki Becer, zamenik komandanta specijalne jedinice izraelske vojske Sayeret Matkal, dobio je ove planove i detaljno ih proučio sa ostalim starešinama. Ukoliko budu krenuli u neizvesnu spasilačku misiju, moraju dobro da se pripreme. Prednji deo zgrade starog terminala ima sedam ulaza, od kojih treći i četvrti vode direktno do glavne prostorije, u kojoj su držani taoci. U međuvremenu, telegram koji su poslali teroristi izraelskoj vladi, otkriva njihove zahteve: oslobađanje 40 terorista raznih nacionalnosti (pretežno Palestinaca) iz zatvora u Izraelu i još 13, koji su bili u zatvorima u Keniji, Francuskoj, Švajcarskoj i Zapadnoj Nemačkoj. Rok za ispunjenje zahteva je 1. jul u 14.00 časova, što Izraelcima daje 45 sati da reaguju. Ukoliko se zahtevi do tada ne ispune, teroristi će početi da ubijaju taoce.
Izraelskim političarima je pritisak javnosti i porodica otetih postao nepodnošljiv, pa vlada donosi odluku koja zapanjuje svet: popustiće pred zahtevima terorista, kako bi se sačuvali životi talaca. Međutim, to je bio samo iznuđeni manevar vlade i taktička varka u krajnje teškoj situaciji, da bi se „kupilo vreme“, smirile strasti u javnosti i situacija držala pod kontrolom. Idi Amin je bio zadovoljan ovom odlukom, jer je verovao da je naterao Izraelce da se povuku i moraju pregovorima da dođu do mirnog rešenja, zbog čega će ga svet poštovati. Zato je ubedio teroriste da produže rok za ispunjenje zahteva do nedelje u 13.00, odnosno za još 72 sata. Posle toga, teroristi povlače novi potez kojim je načinjen još veći pritisak na Izrael – oslobađaju sve taoce koji nisu Izraelci. Oslobođeni taoci prebačeni su u Pariz i od njih izraelski obaveštajci saznaju da ima najmanje šest terorista i da rade u smenama, a dvoje koji nisu na dužnosti sede u holu za prvu klasu. Svaki od terorista nosi automat, a pojedini i eksploziv. Saznali su još neke važne informacije: npr. svake noći, u ponoć, taocima narede da legnu na slamnate prostirke i do ujutro većina spava…
Sve prikupljene informacije pomogle su da se napravi plan operacije spasavanja talaca, koji ima tri kritične faze. Prva faza: put. Moraju da prevezu jedinicu komandosa od Izraela do aerodroma „Entebe“ u Ugandi. Ovo je zadatak pilota Džoša Šanija, koji predvodi konvoj od četiri vojna transportna aviona C-130 Hercules, na putu do Ugande dugom 4.000 km. To je značilo da spasilački odred komandosa mora da provede u vazduhu preko devet sati i da odmah potom, bez odmora, stupi u akciju. Ukoliko bi prerano bili otkriveni, to je moglo da se završi fatalno po taoce, a u slučaju da operacija traje duže, bili bi suočeni sa celom ugandskom vojskom koja bi intervenisala iz Kampale.
Druga faza: prevoz. Kada čelni Herkules bude sleteo, 30. komandosa iz glavne udarne grupe mora da stigne do vrata aerodromske zgrade (terminala) u potpunoj tajnosti. To je put dug dva kilometra. Preko sto vojnika Ugande čuva stražu na asfaltu, ispred terminala i na kontrolnom tornju. Beceru pada na pamet neverovatna zamisao. Planiraju da stignu od Herkulesa do terminala, tako što će se pretvarati da su pratnja vojske Ugande. Becer se seća da se Idi Amin i njegovi vojni komandanti voze u crnim limuzinama u pratnji vojnih džipova. Ugandski vojnici žive u strahu od Amina i njegovih generala. Kada vide takvu pratnju, puštaju je da prođe bez zaustavljanja. Zato Izraelci sa sobom u Entebe nose i crni automobil mercedes i dva džipa lendrover, sa kojima planiraju da prođu pored vojnika, od iskrcavanja iz Herkulesa, pravo do terminala.
Treća faza: napad. Plan je predviđao da se po sletanju na aerodrom, spasilački odred komandosa podeli u tri grupe. Prva, koju će predvoditi komandant Sajeret Matkala, potpukovnik Jonatan Netanijahu Joni (brat sadašnjeg premijera Izraela Benjamina Netanijahua), na pisti će početi borbu sa ugandskim vojnicima i držati pod vatrenom blokadom kontrolni toranj. U međuvremenu, druga grupa komandosa na čelu sa Mukijem Becerom, podeljena u tročlane timove, upašće kroz sedam vrata (ulaza) na zgradi starog terminala, „očistiti“ prostorije, eliminisati teroriste i osloboditi taoce. Na aerodromu su bile stacionirane i dve eskadrile ugandskih lovaca MIG-17 i imperativ bezbedne evakuacije talaca i specijalaca koji su učestvovali u operaciji nalagao je da i ovi avionu budu uništeni. To je bio zadatak treće grupe komandosa.
Najoptimističnije procene su pokazivale da će gubici spasilačkih snaga iznositi i do 40%. Na osnovu prikupljenih obaveštajnih informacija, u tajnosti je sagrađena maketa iste zgrade na vojnom aerodromu na Sinaju, na kojoj su kratko, ali žestoko i bez odmora, uvežbani komandosi koji su poslati u Ugandu. Piloti koji su ranije sletali na aerodrom „Entebe“ uzeli su učešće u pripremi letelica i pilota da se uvežba uspešna navigacija i kritično noćno sletanje. Pripreme i trenaži su se sastojali i u letenju na maloj visini i rastojanju „krilo uz krilo“ preko Sinajske pustinje. I pored svih priprema i uvežbavanja, jedno je bilo od ključne važnosti: cela operacija je morala da sačuva apsolutnu tajnost, jer bi se izgubio element iznenađenja, koji je bio presudan faktor za uspeh poduhvata.
Tim koji je formiran za učešće u spasilačkoj misiji, sačinjen je od najboljih vojnih specijalaca. Okosnicu su činili pripadnici Sajeret Matkala, specijalne jedinice pod komandom načelnika Generalštaba, poznate još i kao „Jedinica 269“, pripadnici Sajeret Tzanhanim (izviđačke jedinice Padobranske brigade) i Sajeret Golani (izviđačke jedinice elitne pešadijske brigade Golani). Na poligonu sa maketom aerodromske zgrade, 3. jula ujutru, izvedena je generalna proba završnog dela operacije. Proba je trajala 55 minuta, od momenta sletanja transportnih aviona, do poletanja sa oslobođenim taocima.
Dvadeset tri sata pre isteka drugog roka, 3. jula u 16.00, četiri Herkulesa C-130 poleću prema Ugandi. Poletanja su izvedena u intervalima i različitim kursevima, kako bi se zavarali egipatski radari i radari sa sovjetskih brodova, koji nisu smeli da primete ništa sumnjivo. Da ih ne bi uočili, celom dužinom Crvenog mora, oko 1.450 km, leteli su na manje od 30 m iznad vode, ispod linije radarske detekcije. Posle dogovorenog vremena, grupa se prikupila i popela na veću visinu. Na izvesnoj udaljenosti, pratili su ih izraelski lovci F-4 Fantom.
U Herkulesima su se nalazila i četiri oklopna transportera M113, koja su imala zadatak da štite evakuaciju i pruže vatrenu zaštitu u slučaju nailaska jačih neprijateljskih snaga. Pored transportnih Herkulesa, u vazduhu su bila i dva specijalno preuređena, putnička aviona Boing 707. Prvi je bio leteće komandno mesto, opremljen specijalnim sredstvima veze i radarima, a drugi opremljen kao bolnica, odleteo je direktno u susedni Najrobi (Kenija). Tu je čekao sa medicinskim osobljem i opremom, spremnim da prihvate povređene iz operacije u Ugandi.
Tačno na vreme, nekoliko minuta pre ponoći, prvi Herkules sleće na pistu. Nije bilo nikakvih reakcija sa kontrolnog tornja, tako da se kolona ispred koje je išao mercedes, iskrcala bez problema i krenula put aerodromske zgrade. Ali, u trenutku je došlo do obrta situacije. Jedan od ugandskih vojnika je učinio sumnjivi pokret puškom i bio je odmah izrešetan mecima iz „kalašnjikova“ jednog od komandosa. Reski zvuk rafalne paljbe je razbio noćnu tišinu na aerodromu. Toga su se svi bojali – izgubili su element iznenađenja. Plan se u potpunosti raspao. Zapucali su i ostali ugandski vojnici, Izraelci su uzvratili i razvila se žestoka borba. Glavni udar je prihvatila grupa potpukovnika Natanijahua, dok je Muki Becer sa svojim timom, što je brže mogao krenuo i stigao do zgrade starog terminala u kojoj su se nalazili taoci. Odmah su počeli da čiste prostorije, likvidirali su šest terorista, obezbedili terminal i oslobodili taoce. Međutim, njihova misija još nije završena. Napolju se pucnjava nastavlja. Jedan Izraelac je pogođen metkom ugandskog vojnika. To je komandant, Joni Netanjahu. Preostala tri Herkulesa sleću sa još 200 izraelskih vojnika i četiri oklopna transportera, pa Becer naređuje napad svim sredstvima koja su na raspolaganju. Uspeli su da savladaju otpor ugandskih vojnika i unutar zgrade pripremaju taoce za polazak.
Pedeset devet minuta nakon što je pilot Džoš Šani sleteo prvim Herkulesom sa udarnim timom, sa aerodroma „Entebe“ poleteo je avion sa oslobođenim taocima. Za njih je to bio najsrećniji trenutak u životu. Prva stanica bio je susedni Najrobi, gde je izvršena kratkotrajna dopuna gorivom. Poslednji Herkules je za Najrobi poleteo devet minuta kasnije. Nedugo zatim, nastavljen je put ka Izraelu, u konvoju, zajedno sa ostalim avionima. U odvažnoj i originalnoj operaciji oslobađanja talaca ubijeno je šest terorista i preko 20 ugandskih vojnika. Oslobođena su 103 taoca, a u opštem metežu i razmeni vatre između izraelskih specijalaca, ugandskih vojnika i terorista, poginula su tri taoca. Jedina žrtva u redovima komandosa bio je potpukovnik Netanijahu.
D. DŽAMIĆ