Heroji Telemarka

Na početku Drugog svetskog rata hidroelektrana „Vemork“ u Rjukanu, Telemark, u južnoj Norveškoj bila je jedino postrojenje u Evropi koje je proizvodilo tešku vodu u većim količinama. Nemci su ga tokom rata strogo čuvali i to ne bez razloga. Burad s teškom vodom slali su u Nemačku, gde je korišćena za kontrolu nuklearne fisije.
Odmah po okupaciji Norveške u proleće 1940, bilo je jasno da su Nemci veoma zainteresovani za tešku vodu. Početkom 1942. nova postrojenja u Rjukanu, izgrađena po nemačkom metodu, povećala su proizvodnju na 100 kilograma mesečno. Nedugo zatim, oni su izrazili želju da se proizvodnja još više poveća.
U Londonu i Vašingtonu se znalo da nemački atomski fizičari rade na nuklearnoj fisiji i pretpostavljalo se da teška voda ima neku vezu s Hitlerovim pretnjama o tajnom oružju. Tako je 1943. i 1944. počela da se odvija velika politička drama, u maniru pravog filmskog trilera. Da li je glavni cilj bio da se spreči razvoj nuklearnog oružja ili je to bila samo utrka u naoružanju? Bilo kako bilo, računalo se da od toga može da zavisi i ishod čitavog rata. Saveznička vrhovna komanda u Londonu donela je odluku da Nemci, po svaku cenu, moraju da se spreče u razvoju atomskog reaktora i nuklearne bombe.
Prvi pokušaj da se napadne „Vemork“ završio se tragično. Dva transportera Prve padobranske divizije srušila su se zbog magle u južnoj Norveškoj, a članovi posada su nastradali – bilo da su izginuli pri padu aviona ili su ih pobili Nemci. Posle toga je počela da se planira sabotaža akcija, u kojoj bi učestvovali specijalno uvežbani Norvežani. Sabotažu hidroelektrane „Vemork“ planirala je britanska tajna služba SOE (Special Operations Executive). Ona je bila formirana od postojećih tajnih službi u Britanji, poznatih pod nazivima MI6 i MI R. Prva je bila državna tajna služba, a druga vojna.
Svrha osnivanja SOE bilo je vođenje operacija u neprijateljskoj pozadini pomoću raznih sabotaža, dakle, bez direktnog vojnog angažovanja. Pored špijunaže i sabotažnih akcija, SOE je imala zadatak da potpomaže pokrete otpora u okupiranim zemljama, ali i da posluži kao jezgro pokreta otpora u samoj Britaniji u slučaju nemačke invazije. Nezvanično, SOE je bila poznata i kao Čerčilova tajna armija, a njeno ljudstvo, koje je brojalo oko 10.000 ljudi, bilo je raspoređeno u više od 15 zemalja. Naravno, nisu svi bili direktni članovi SOE, ali su, na ovaj ili onaj način, sarađivali s njima. Rad agenata u nemačkoj pozadini bio je vrlo rizičan. Veliki broj je pao u ruke Gestapou koji ih je tretirao kao špijune i sabotere, pa su obično streljani.
Norvežani su, takođe, pomagali u planovima za sabotažu „Vemorka“ u Rjukanu. Preko svojih ljudi, zaposlenih u samom postrojenju, došli su do fotografija i skica hidroelektrane i poslali ih u London. Naročito je od pomoći bio Jomar Brun, koji je radio kao upravnik postrojenja. Koliki je to bio rizik za njega i ostale, suvišno je i govoriti. Možemo samo zamisliti šta bi im Gestapo uradio da ih je otkrio. Ali Norvežani, hladnokrvni i hrabri ljudi, a pritom i veliki rodoljubi, uspešno su obavljali sve što se od njih tražilo u toj igri čeličnih živaca. Igri u kojoj nije bilo mesta za grešku.
U oktobru 1942, četvorica odabranih norveških komandosa, koji su prošli specijalnu obuku, spušteni su padobranima na jednu visoravan planine Hardangervida, prilično daleko od Rjukana i postrojenja „Vemork“. Na oko 1.200 metara nadmorske visine proveli su nekoliko zimskih meseci. Jeli su samo mahovinu, dok konačno nisu odstrelili irvasa. U februaru iduće godine na Hardangervidu je spušteno još šest norveških SOE padobranaca da bi se pridružili timu.
Da bi došla do „Vemorka“, grupa je morala da pređe reku koja je proticala kroz klanac, jer nisu smeli da koriste 75 metara dugački viseći most preko duboke klisure. Posle više izviđanja, jedan od komandosa, Klaus Helberg, došao je do zaključka da bi se naizgled nemogući zadatak, ipak, mogao izvršiti na način da se uspentraju uz strme litice klanca i tako izbegnu upotrebu mosta. Moralo je da se vodi računa da Nemci ne posumnjaju u predstojeću akciju, što znači da niko nije smeo da ih vidi.
Sat pre ponoći 27. februara, saboteri su se spustili niz liticu klanca, prešli preko zaleđene reke na njegovom dnu i uspeli se uz liticu s druge strane. Izbili su tačno na železničku prugu koja je vodila do hidroelektrane. Pored pruge je vodila i pešačka staza, ali su bili oprezni, jer su sumnjali da su Nemci, verovatno, postavili mine kao zaštitu od neželjenih gostiju. Na osnovu detaljnih planova i drugih podataka koje im je dostavio norveški SOE agent Jomar Brun, komandosi su uspeli da se kroz prozor neprimećeno uvuku u podrum glavne zgrade postrojenja. Joakim Roneberg i Hans Storhaug ušli su prvi i uspeli da iznenade nemačkog stražara. Birger Strmshaug, Fredrik Kajser i Kaspar Idland su razbili jedan drugi prozor, ali ih stražari nisu čuli zbog velike buke generatora.
Dvojica sabotera postavili su eksploziv. Trebalo je brzo delovati i napustiti zgradu pre eksplozije, dok Nemci ne shvate šta se dešava. Za bekstvo su imali samo 30 sekundi. Napolju je bilo postavljeno obezbeđenje od preostalih komandosa, spremnih da otvore vatru dok se njihovi drugovi ne izvuku. Ali, Nemci u stražarnicama nisu ništa slutili. Tako su komandosi uspeli da umaknu na vreme, a da ih niko u tome nije ometao. Grunule su eksplozije i vazduh se ispunio praskom razbijenog stakla, ali nemački stražari kao da nisu shvatili šta je u pitanju. Jedan stražar je krenuo da vidi o čemu se radi, a kad je naišao na zaključana vrata vratio se u stražarnicu. Malo kasnije je ponovo izašao, ovog puta sa baterijskom lampom. Nemci su, verovatno, pomislili da je pod težinom snega eksplodirala neka od njihovih mina. Jedno vreme je osvetljavao okolo, a onda se opet vratio u stražarnicu i tako, najverovatnije, spasao sebi život. Jer, da je nastavio da „njuška“ okolo, komandosi bi morali da ga likvidiraju.
Saboteri su na licu mesta namerno ostavili britanski puškomitraljez, kako bi Nemcima stavili do znanja da iza sabotaže stoje Britanci, a ne lokalni pokret otpora. Na taj način su hteli da poštede stanovništva od nemačke odmazde.
Dok su Nemci shvatili šta se dogodilo i poslali gomilu vojnika prema „Vemorku“, saboteri su već bili daleko na pruzi ka Rjukanu. Iako je bio potpuni mrak, a sneg vrlo dubok, ipak su uspeli svi da umaknu. Po povratku na planinsku visoravan grupa se podelila. Deo se na skijama uputio 400 kilometara preko planinskog bespuća istočne Norveške ka Švedskoj. Drugi su se razmileli na razne strane, ali su ostali u Norveškoj, da bi nastavili da izvode druge operacije pod komandom SOE. Nemci su organizovali sveopštu poteru i angažovali na hiljade vojnika ne bi li pohvatali sabotere. Prevrnuli su, što se kaže, i nebo i zemlju, ali nisu uspeli da pronađu nijednog. Ovom akcijom je uništeno postrojenje i velika količina teške vode, ali samo privremeno.
Posle šest meseci je ono ponovo izgrađeno i proizvodnja nastavljena. Saveznici su bili vrlo zabrinuti zbog mogućnosti da Nemci naprave nuklearno oružje, pa su rešili da potpuno unište čitavu hidroelektranu „Vemork“. Pred zoru 16. novembra 1943, sa aerodroma u istočnoj Engleskoj poletelo je 160 bombardera u pravcu Norveške. Da bi što više smanjili rizik od civilnih gubitaka, napad je zakazan za podne, kada je većina radnika na pauzi za ručak.
Prvi bombarder B-17 nadleteo je Vemork u 11.45, na visini od oko 3.600 metara. U prvih 15 minuta izbačeno je čak 711 bombi od po 500 kg. Zbog dima i loše vidljivosti, 13 bombardera nije uopšte ispustilo svoj teret nad „Vemorkom“, već je izbacilo bombe u okean prilikom povratka kući. Ukupno je izbačeno 70 tona bombi, ali samo je 18 bombi pogodilo postrojenje. Bombe su bile rasute na veoma širokom prostoru. Neke su bile pronađene čak 30 kilometara od cilja. Porušeno je šest civilnih kuća i više njih oštećeno. Jedna bomba pala je direktno u sklonište i pobila sve živo, uglavnom žene i decu. U napadu je poginulo ukupno 22 civila. Ipak, šteta je bila dovoljno velika da primora Nemce da obustave proizvodnju teške vode u „Vemorku“. Valja reći da norveška vlada u Londonu nije bila obaveštena pre napada i da je zbog toga bilo mnogo gnevnih reakcija iz Norveške, naročito na račun „preciznog“ bombardovanja sa tako velike visine.
Nekoliko meseci kasnije, agenti SOE u Rjukanu doznali su da Nemci planiraju da kompletne zalihe polugotovih proizvoda otpreme iz „Vemorka“ u istraživačke centre u Nemačkoj. Saveznici su i dalje strepeli od mogućnosti da upotrebe tešku vodu za razvoj nuklearnog oružja, iako je to izgledalo malo verovatno.
Iz Londona su stigla naređenja da se taj tovar uništi tokom transporta. Najslabija tačka je bila prevoz železničkim trajektom „Hidro“ preko jezera Tinsjo. Iako je sam tovar bio neprekidno pod budnim okom stražara, brod je čitave prethodne noći bio bez straže – niko ga nije čuvao. SOE saboteri su podmetnuli eksploziv, ali su vreme detonacije podesili tako da se eksplozija dogodi tamo gde bi, navodno, bilo najlakše spašavati preživele putnike.
Trajekt je isplovio u nedelju ujutru, 20. februara 1944. Srećom, nedeljom nikada nije bilo mnogo putnika. Na brodu je bilo 53 putnika i nekoliko kamiona, među kojima i dva sa 600 kilograma teške vode. Do eksplozije je došlo u 11.00, baš u trenutku kada se brod nalazio na najdubljem delu jezera. Pramac je bio raznet i trajekt je potonuo za samo nekoliko minuta. U nesreći je nastradalo 14 norveških civila i četiri nemačka vojnika. Eksplozijom na jezeru Tinsjo okončano je i poslednje poglavlje sabotaža za uništenje teške vode u Norveškoj za vreme rata.
B. LJUBINKOVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još