Invazija na Normandiju

U prvoj ofanzivnoj etapi, nazvanoj „Operacija Neptun“, koja je počela 6. juna 1944, učestvovalo je pet bataljona britanskih mornaričkih komandosa. Zajedno sa još tri bataljona armijskih komandosa, oni su sačinjavali ljudstvo dve Brigade za specijalne zadatke. Sve savezničke snage koje su učestvovale u invaziji bile su objedinjene pod zajedničkom vrhovnom komandom američkog generala Ajzenhauera, dok je komandant kopnenih snaga bio britanski general Montgomeri. Plan za invaziju načinio je general Ser Frederik Morgan, načelnik štaba Savezničke vrhovne komande.
Morgan je prvobitno zamislio da se desant izvede na jednom užem sektoru sa samo tri divizije, ali Montgomeri je smatrao da invazione snage treba da se prošire na pet divizija i nekoliko bataljona komandosa. Tako je odlučeno da u iskrcavanju učestvuju tri bataljona armijskih komandosa (3. 4. i 6.) i pet bataljona mornaričkih komandosa (41. 45. 46. 47. i 48.), svrstanih u dve brigade. Komandosi su bili zaduženi za mnoštvo raznovrsnih zadataka, koji se generalno mogu da svrstaju u dve glavne kategorije. Osnovno je bilo da zauzmu i osiguraju bokove takozvanih „plaža“ – delova obale predviđenih za iskrcavanje glavnih desantnih snaga. Sa obezbeđenim bokovima, invazione snage su mogle nesmetano da prodiru dublje u unutrašnjost. A zatim, s obzirom da su lako opremljeni i sposobni za brzo manevrisanje, trebalo je da pruže podršku padobranskim jedinicama, koje bi bile spuštene iza neprijateljskih linija.
Zajedno sa ostala četiri mornarička bataljona komandosa, 48. bataljon je bio svrstan u 4. Specijalnu brigadu, kojom je komandovao brigadir Džambo Lester. Bataljon je formiran u proleće 1944, uglavnom od pripadnika 7. mornaričkog bataljona, koji je imao prilično „šarenu“ istoriju. Osnovan je 1841. i poslat u Južnu Afriku da obavlja stražarsku dužnost. Ali, kako je tamo bio zapravo nepotreban, njegovo ljudstvo je plandovalo u Durbanu. Tek 1943. prebačen je u Egipat. Kasnije je učestvovao u iskrcavanju na Siciliju (Operacija „Haski“), gde se borio protiv elitne nemačke divizije „Herman Gering“. Stigao je na italijansko kopno, ali je ubrzo vraćen natrag u Englesku, da bi bio preformiran u bataljon komandosa. Za komandanta bataljona postavljen je potpukovnik Džejms Moulton, koji je preuzeo komandu u martu 1944.
Moultonu je rečeno da za svoj novi bataljon komandosa može da odabere ljude iz 7. mornaričkog bataljona i Organizacije pokretne odbrane pomorskih baza, ali nije svo ljudstvo bilo iz ove dve jedinice. Neki su bili i mornari sa ratnih brodova. Načelno, trebalo je da svi budu dobrovoljci, ali to nije uvek bio slučaj. Evo kako je, na primer, bio „odabran“ Toni Prat, koji je sa 17 godina stupio u vazduhoplovstvo. Jednog dana su ih postrojili i pitali ima li dobrovoljaca za mornaričke komandose. Prat je pomislio kako je to još gora solucija i, naravno, nije se prijavio. I kako se niko nije javio, narednik je krenuo da obilazi stroj i svojim štapićem pokazivao ko će biti „dobrovoljac“. – Ti, ti, i ti – rekao je kratko. Prat je bio srećan što ga je preskočio, ali narednik se okrenuo i pokazao štapom na njega: – I ti. I tako je Prat postao komandos.
Odabrano ljudstvo poslato je u Ahnakari – u vetrovita škotska brda, da završe obuku za komandose. Centar za obuku komandosa nalazio se na posedu dvorca Ahnakari, istorijskom sedištu klana Kameron u oblasti Lohaher. Kurs za komandose uglavnom je trajao šest nedelja, ali za 48. bataljon bio je sveden na samo 18 dana intenzivnog drila. Pukovnik Moulton je kasnije izjavio da je ljudstvo prošlo „uobičajenu torturu“. Komandant logora za obuku, pukovnik Čarls Von, poželeo im je pri dolasku dobrodošlicu, rekavši da će im instruktori biti najbolji koji se trenutno mogu naći i da od njih neće zahtevati ništa što i sami ne mogu da urade. Iako je bila zima, regruti su bili non-stop napolju, promrzli, mokri i premoreni. Mnogi od njih su pre toga već bili prošli vojnu obuku, ali instruktori to nisu uzimali u obzir, već su od svih tražili isto. Doduše, rečeno im je da svaki regrut može u svakom trenutku da odustane i zatraži da se vrati u svoju prethodnu jedinicu, ali to niko nije učinio. Na kraju obuke, svi su dobili čuvene zelene beretke, prepoznatljivi simbol komandosa.


Obuku je završilo svih 400 ljudi koliko ih je bilo na početku, napustivši je kao 48. bataljon mornaričkih komandosa. Bataljon je u aprilu 1944. prekomandovan u Grejvsend, u Kent, gde je nastavljeno sa borbenom obukom i nabijanjem fizičke kondicije. Deset dana su proveli na strelištu u Širnesu, gde su uvežbavali preciznost gađanja. A onda je, 20. maja, stiglo tajno obaveštenje da će bataljon učestvovati u dugo očekivanoj operaciji oslobođenja Francuske i Evrope. Njihov zadatak je bio da se iskrcaju na deo obale sa kodnim nazivom „Plaža Džuno“, kod mesta Sent-Oban-sir-mer. Trebalo je da se bataljon iskrca 35 minuta posle kanadskog pešadijskog puka Nort Šor, koji je imao i tenkovsku podršku. Zatim bi komandosi prošli kroz kanadski mostobran i uputili se na istok ka Langrinu, gde bi obezbeđivali plažu dok se ne spoje sa 41. bataljonom komandosa. Taj bataljon je trebalo da se iskrca na plažu „Sord“ na desnom boku, a zatim da nastupa na zapad ka Langrinu, čime bi se povezale plaže „Džuno“ i „Sord“.
Kako Nemci nisu znali ni kada ni gde će biti izvršena invazija, feldmaršal Ervin Romel, komandant Armijske grupe B, preduzeo je sve da utvrdi verovatna mesta za iskrcavanje. Izgrađeno je na hiljade betonskih bunkera i utvrđenih artiljerijskih gnezda, a na samim plažama i okolnim terenima, položeno je više miliona mina. Tome treba dodati i raznorazne fizičke prepreke koje su imale za cilj da spreče sletanje savezničkih jedrilica ili pristajanje desantnih čamaca uz obalu. Duž normandijske obale stražarilo je na desetine hiljada nemačkih vojnika, koji su netremice motrili na najmanji znak nastupajuće invazije. Nemački ministar propagande Jozef Gebels je u jednom svom govoru nazvao ovaj odbrambeni sistem „Atlantskim zidom“, tvrdeći da je neprobojan. U zoni predviđenoj za iskrcavanje 48. bataljona komandosa, nalazio se nemački 736. puk iz 716. divizije, potpomognut mobilnim jedinicama 21. oklopne divizije.
Nakon što je invazija odložena za 24 časa zbog jakog nevremena u Lamanšu, pripadnici 48. bataljona ukrcali su se 5. juna u Vorsašu, u Hempširu i zaplovili put francuske obale. Plovidba je bila mučna, jer se nevreme još uvek nije potpuno stišalo. Zbog nemirnog mora i talasa, ljudi su celu noć povraćali od mučnine i jedva da je ko oka sklopio. Kad su se približili obali Normandije, ljudi su svoje zelene beretke zamenili šlemovima. Da bi oslabili neprijateljski otpor i olakšali posao desantnim snagama pre iskrcavanja, saveznička avijacija i mornarica su od rane zore počeli da Atlantski zid zasipaju bombama odnosno, topovskim granatama. To je bio ključni momenat čitave operacije, jer su nemačka utvrđenja bila zasuta takvom kišom bombi i granata, da je izgledalo da ništa neće preostati za desantne jedinice. Razume se, da je to neverovatno mnogo uticalo na moral ljudi u desantnim čamcima.
U prvi mah, činilo se kao da će iskrcavanje proteći bez ikakvog otpora, ali tada odjednom, zaštektali su nemački puškomitraljezi, a za njima osuše vatru minobacači i topovi. Za tili čas nastade metež i pakao. Jedan desantni čamac dobio je direktan pogodak, pri čemu je poginulo šestoro ljudi. Saveznici su uzvratili svojim automatskim topovima Erlikon od 20 mm, a sa desantnih čamaca su ispaljene dimne mine iz minobacača od 2 inča. Nije uzalud pukovnik Moulton obučavao svoje ljude da minobacačima sa pramca desantnih čamaca, naprave dimnu zavesu prilikom iskrcavanja. Sad se to pokazalo vrlo korisnim. Međutim, iako je dimna zavesa štitila čamce od direktne neprijateljske vatre, ljudi su i dalje ginuli od šrapnela koji su fijukali na sve strane.
Kako su se desantni čamci bližili obali, buka je bila sve veća. Ustvari, bila je skoro neopisiva, kako reče jedan od učesnika. Svuda oko čamaca eksplozije su dizale mlazeve morske vode, a minobacači i artiljerija su prekopavali plažu, dižući oblake peska uvis. Pojedine kuće su gorele. Opštoj buci pridružili su se i Erlikoni sa desantnih čamaca, od čijeg baraža su ljudi skoro ogluveli. Većina čamaca nije pristala kako treba uz obalu, pa su ljudi morali da skaču u more i u vodi do pojasa bauljaju ka plaži. Drugi, manje srećni i spretni, su u opštem metežu upali naglavačke u vodu. Njih bi začas povukla jaka struja pa su se zbog teške opreme mnogi udavili. Zbog učestalih talasa, normalno i bezbedno iskrcavanje je bilo skoro nemoguće. Nisu pomagali ni naduvani pojasevi za spasavanje oko struka. Ljudi su plutali okolo okrenuti naopačke, sa nogama u vazduhu. Njihovi drugovi su gledali kako se dave, a nisu mogli da im pomognu.
Oni koji su uspeli da se dokopaju obale, našli su se u vrlo konfuznoj situaciji. Mali nasip im je pružao izvesnu sigurnost od neprijateljske vatre, ali nisu smeli da se maknu. Čim bi se i malo pomerili, bili su izloženi mitraljeskim zrnima. Cela plaža je neprekidno bila na udaru minobacačke i artiljerijske vatre. Na sve strane su ležali poginuli i ranjeni, a plićak je bio zakrčen tenkovima, samohodnim topovima i drugim vozilima, od kojih su mnogi bili oštećeni i nepokretni. Da stvar bude gora, non-stop su pristizali novi desantni čamci i istovarivali svoj tovar, čime su samo još povećavali gužvu i opšti metež. Komandantima jedinica bilo je jako teško da okupe ljudstvo na predviđenim sabirnim mestima, jer su nemački minobacači sejali pustoš. Nasip je donekle pružao zaklon od streljačkog oružja, ali od minobacača nije bilo spasa. Mnogi oficiri su ili poginuli ili bili ranjeni. Pukovnik Moulton je takođe bio ranjen u ruku i nogu od mine. Ali on je i pored toga odjednom ustao, ne obazirući se na eksplozije i zviždanje zrna oko njega. Povikao je iz sveg glasa i pozvao svoje ljude da ga prate do sabirališta. – Četrdeset osmi bataljon mornaričkih komandosa, ovuda za mnom! – Kada su konačno stigli do sabirnog mesta, Moulton je saznao da mu nedostaje čak trećina ljudstva.


Ljudi koji su se okupili na sabiralištu su se odjednom našli izloženi vatri nemačkog snajperiste sa tornja crkve u Sent Obanu. Nisu smeli nos da pomole. Ali, tu se zatekao jedan kanadski tenk, koji je uz nekoliko precizno plasiranih granata ka tornju, uspeo da ućutka snajper. Moulton je tada odlučio da povede ljude ka obližnjem Langrinu, kao što je i stajalo u zadatku bataljona. Odluku je doneo i pored toga što kanadska pešadija još uvek nije uspela da savlada otpor u Sent Obanu. Ali Moulton je računao da je to samo pitanje vremena, jer su Kanađani imali podršku tenkova. Za nastupanje ka Langrinu, Moulton je svoje ljude podelio u dve grupe. Jednu je poslao putem pored mora, a drugu je lično poveo u pravcu crkve u Langrinu. Po zauzimanju ovog mesta, trebalo je organizovati odbranu od eventualnog protivnapada.
Grupa koja je nastupala uz obalu imala je peh da bude na meti sopstvene artiljerijske vatre. Zabunom su ih gađali Erlikoni sa savezničkih brodova, misleći da su Nemci. Poginuo je jedan oficir i jedan komandos, dok su druga dvojica ranjena. Ali i takve stvari se dešavaju u ratu i to češće nego što se o tome priča. Tako su komandosi, zajedno sa kanadskim trupama, uspeli da probiju spoljni bedem Atlantskog zida i prodrli u unutrašnjost, da ispune svoje preostale zadatke. Ono najgore, od čega su svi strahovali, već je bilo iza njih. Iskrcavanje je imalo skupu cenu i plaćeno je mnogim životima, ali Atlantski zid je bio konačno načet, što je srušilo mit o njegovoj neprobojnosti.
Do kraja rata je preostalo još mnogo teških trenutaka i mnogo novih izgubljenih života. U tim burnim, sudbonosnim danima, svaki sat, pa i minut, često je predstavljao pravu dramu, pa bi za priču o tome bili potrebni tomovi knjiga. Zapravo, potpunu priču nikada niko i neće moći da ispriča. Ali eto, može se ispričati crtica po crtica. Kao što je ova, sa samog početka invazije, kada su neki hrabri, za mnoge danas bezimeni momci, prvi zakoračili u pakao.
B. LJUBINKOVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još