Italijanska agresija na Abisiniju

 

Kada jednu nezavisnu zemlju neko napadne, trebalo bi da reaguje ceo svet. Tako je mislio i etiopski car Haile Selasije, kada je suočen sa italijanskom agresijom, zatražio pomoć vodećih svetskih sila. Etiopija je napadnuta od neuporedivo nadmoćnije fašističke Italije, čiji je diktator Benito Musolini, bio gladan slave i osvajanja. Tada niko nije ni slutio da je to samo uvertira u novi svetski rat…
U leto 1935, Musolini je poslao u Afriku 250.000 vojnika. Cilj je bio osvajanje Abisinije (kako se tada zvala Etiopija). Po Musoliniju, to je bio prvi korak ka obnavljanju nekadašnjeg Rimskog carstva. Etiopija je bila siromašna zemlja, ponosna na svoju nezavisnost. Iako je car Haile Selasije bio svestan da ne može da se nosi sa jednom modernom silom, kakva je Italija i on i njegov narod su bili suviše ponosni, da bi se predali bez borbe.

Abisinijska vojska koja je trebalo da zaustavi Italijane

Selasije je bio rodom od kraljevske loze, a regent je postao 1916, posle mnogo prolivene krvi. Bio je veliki sanjar i vizionar, ali trebalo mu je mnogo napora i vremena da bi ujedinio Etiopiju pod svojom vlašću. S druge strane, Benito Musolini, sin seoskog kovača, napustio je posao učitelja i posvetio se politici – željan dokazivanja i slave. U nesigurnim i nemirnim vremenima posle Prvog svetskog rata, Musolini je sa svojim sledbenicima, fašistima, uspeo da se nametne kolebljivoj italijanskoj vladi i tzv. fašističkom revolucijom dođe do vlasti. Tako je postao veliki Duce (čita se Duće) – vođa italijanskog naroda…

Car Haile Selasije u uniformi

U međuvremenu, Haile Selasije je proglašen za cara. Na krunisanju u Adis Abebi, postao je zvanično car Haile Selasije Prvi, kralj svih kraljeva u Etiopiji. Prema staroj etiopskoj legendi, nazvan je „Judejskim lavom“. Njegov cilj je bio da ujedini zemlju posle mnogo vekova. Etiopija je bila zaostala i siromašna zemlja, gde se trgovina još uvek obavljala trampom. Nije bilo industrije, škola, automobila, puteva… samo pokoja plodna dolina i beskrajno more pustinje.
Musolini je rešio da se proslavi i počne obnavljanje Rimskog carstva, upravo zauzimanjem Abisinije. Znao je da je Etiopija u ekonomskom smislu bezvredna, ali smatrao ju je lakim zalogajem i zemljom koja nije u stanju da pruži ozbiljniji otpor njegovoj imperijalnoj soldateski. Međutim, prethodno je trebalo iskonstruisati neki incident, koji bi pred svetom poslužio kao izgovor za agresiju. Taj zadatak dobio je maršal De Bono, komandant italijanskih kolonijalnih snaga u susednoj Eritreji i u pograničnoj zoni dolazi do manjeg oružanog sukoba. Bila je to proba, da se vidi kako će reagovati Liga naroda i sama Etiopija, ali Selasije nije hteo da mobiliše narod i upusti se u rat. Umesto toga, uputio je molbu Ligi naroda i tražio posredovanje u mirnom rešenju.

Italijanske kolonijalne trupe transportuju se kamionima

S druge strane, italijanska javnost nije pridavala veći značaj pograničnom incidentu u Etiopiji. Mnogo veću pažnju izazvala je poseta francuskog premijera Lavala. Uplašen od zveckanja oružjem francuskih suseda, Nemačke i Italije, Laval je hteo da osigura prijateljstvo sa Rimom. Kao gest dobre volje, Laval je prepustio Musoliniju da “vršlja” po Istočnoj Africi. Musolini je potpisao pakt prijateljstva sa Francuskom, što je zapravo bila mala cena za odrešene ruke u vezi Etiopije. Konačno je mogao da ostvari ono o čemu je sanjao prethodnih 15 godina…
Premijer Laval je požurio u Ženevu, gde je Liga naroda zasedala povodom Selasijeve molbe u vezi italijanske agresijie. Ispalo je da velike sile nisu bile spremne da se zameraju moćnom susedu zbog siromašne i daleke zemlje u Africi. Laval je u svom govoru istakao da Liga naroda ne bi trebalo da donosi nikakve radikalne i preuranjene odluke, jer je kao novi saveznik Italije, siguran da će Musolini naći miroljubivo rešenje. Tako je Laval ispunio svoj deo pogodbe sklopljene u Rimu, a Etiopija je ostala prepuštena na milost i nemilost Musoliniju.

Italijanske tankete u napredovanju

Selasije je jedva uspeo da skrpi pet hiljada uglavnom bosih boraca, što je bilo ništa naspram četvrt miliona moderno opremljenih italijanskih vojnika. Ustvari, Selasije je oklevao da objavi opštu mobilizaciju, nadajući se sažaljenju svetske javnosti. Kada je video da od toga nema ništa, konačno je 29. septembra 1935, objavio opštu mobilizaciju. Etiopski ratnici iz različitih plemena jedva da su se međusobno i sporazumevali. Bili su nepismeni, a o budućem protivniku nisu znali ništa. To i nije bila vojska, kako je istakao jedan posmatrač, već samo gomila ljudi koje drži borbeni duh i moral.

Etiopski borci, bosi i arhaično naoružani

Za to vreme, maršal De Bono je nagomilao svoje trupe na etiopskoj granici. Najzad je došao i čas za napad koji su dugo očekivali: 2. oktobra 1935, italijanske snage, potpomognute lokalnim plaćenicima, prodrle su na teritoriju Etiopije. Počele su neravnopravne borbe. S jedne strane topovi i mitraljezi, s druge kremenjače i koplja. Posle četiri dana, 6. oktobra, 1935, Italijani zauzimaju Aduu. Maršal De Bono žuri da o tome što pre obavesti Musolinija. Duće je odmah organizovao veliku proslavu povodom osvajanja Adue.

Hitler jedini nije osuđivao Musolinija zbog agresije na Etiopiju

Važno je napomenuti da italijanski narod još uvek nije razumevao stvarne motive rata u Abisiniji. Na vesti o invaziji, reagovala je i Liga naroda. Na predlog da se preduzme vojna akcija kako bi se zaustavila italijanska agresija, članovi Lige su glasali protiv. Umesto toga, izglasane su ekonomske sankcije prema Italiji. Sankcije su trebale da stupe na snagu tek kroz šest nedelja, što je Italiji dalo dovoljno vremena da nesmetano nastavi sa invazijom. Musolini je, tobože, besneo zbog sankcija, ustvari su mu bile dobrodošle, da ujedini narod. – Sankcije će od nas tražiti žrtve, ali zato će nas učvrstiti u našim idealima – kazao je Duće.
Pri invaziji na Etiopiju, svet je po prvi put spoznao šta je to masovno bombardovanje. Kao da bombe nisu bile dovoljne, Italijani su koristili i otrovne gasove da bi slomili otpor Etiopljana. Svestan da vojnički ne može da se odupre Italiji, Selasije se nadao da će italijanska vojska da se zamori i iscrpi osvajanjem malih i zabačenih sela po pustinji i planinama. Bila je to uzaludna nada.
Krajem aprila 1936, Italijani su stigli do periferije Adis Abebe. Gubici italijanske vojske bili su beznačajni. Više je ljudi stradalo pri izgradnji puteva kroz bespuće, nego u samim borbama. Kako je neko objasnio: – To i nije rat, već vojna parada! Tako je četvrt miliona moderno naoružanih i opremljenih vojnika, stiglo do praga pobede nad neravnopravnim protivnikom, koji je od svega imao samo hrabrost i moral.

Italijani slave pobedu

Haile Selasije je shvatio da je rat izgubljen i što je najgore, da su žrtve bile uzaludne. Poslednjim vozom iz Adis Abebe pobegao je sa svoja dva sina. Morao je da napusti zemlju u kojoj je vladao 20 godina, a da snove nije stigao da ispuni do kraja. S odlaskom cara, nestalo je i službene vlasti, pa je razorena Adis Abeba prepuštena pljački. Konačno, 5. maja 1935, italijanske prethodnice ušle su u Adis Abebu. Još od vremena rimskih osvajanja, na italijanskom tlu se nije toliko slavilo zauzeće neke strane teritorije. Došlo je vreme, mislili su mnogi, da se slava Rima obnovi pod vođstvom novog, modernog Cezara. Musolini je bio čovek koji je čeznuo za vlašću i slavom – sada je konačno doživeo ostvarenje svojih megalomanskih snova. Bio je u delirijumu, te noći je po prvi put osetio da je potpuno pridobio italijanski narod…

Italijanski komandanti ne kriju zadovoljstvo

Car Haile Selasije je stigao u Ženevu, u nadi da će ipak uspeti da pridobije Ligu naroda. Nadao se da će velike sile isterati Italijane iz Etiopije i vratiti joj nezavisnost. Ukoliko se to ne učini, naglasio je, prećutno će biti odobrena nova, još veća osvajanja. Italijanski novinari su ga izviždali za govornicom i sprečili ga da govori. Tako je izgledao odgovor na njegove molbe za pomoć. Da stvar bude gora, Liga naroda je ubrzo ukinula sankcije Italiji, pokazavši time koliko je zapravo slaba i neodlučna.
Musolini je bio zadovoljan – obavio je posao u Etiopiji. Iako je time izazvao priličan gnev u svetskoj javnosti, nije se mnogo sekirao: ukus slave i pobede bio je jači. Jedini lider koji nije osuđivao Musolinija zbog agresije bio je Adolf Hitler. Izolovani od ostalih država, dva diktatora su našla zajednički jezik i udružila se. Hitler je na primeru Abisinije, naučio važnu lekciju – da ne mora da strepi od Lige naroda, kad bude krenuo u osvajački pohod.
B. Ljubinković

Englezi vraćaju monarha
Posle bekstva iz Adis Abebe, razočarani car Selasije, našao je utočište u Engleskoj. Iako je kod engleske javnosti izazivao sažaljenje, svugde je dočekivan sa dužnim poštovanjem. Ni Italijani se nisu dugo skrasili u Abisiniji. Britanci su ih proterali 1941. i cara Haile Selasija vratili na presto. Ponovo je mogao da radi na ostvarivanju započetih snova, a ironijom sudbine, ispostavilo se da je vladao najduže od svih monarha u 20. veku.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još

Pancerfaust

Mnoge konstrukcije za višekratnu upotrebu nastale posle Drugog svetskog rata su inspirisane na određeni način Pancerfaustom