Iza ratnih kulisa – žene obaveštajci

Nevidljivi rat obaveštajnih službi, oduvek je bio obavijen velom misterije i uzbuđenja i izazivao znatiželju običnih ljudi. Bavićemo se ženama obaveštajcima i špijunkama u velikim sukobima, pre svega u Drugom svetskom ratu, o čemu se nedovoljno zna. Koristeći svoje najjače oružje, lukavstvo, žene su rizikovale život, obavljale tajne zadatke u neprijateljskoj pozadini, a neke su platile najskuplju cenu za svoju hrabrost. Mnogi su skloni da žensku špijunažu povezuju sa tzv. „najstarijim zanatom“ na svetu – prostitucijom. Činjenica je da su žene špijuni u ranijim razdobljima tajne podatke „plaćale“ uglavnom seksualnim uslugama, ali u Drugom svetskom ratu imale su mnogo šire i raznovrsnije zadatke. Prema potrebi bile su i kuriri, vozači, radio-operateri…

U avgustu 1944, u istočnoj Francuskoj, jedna žena se spremala za tajni zadatak u nemačkoj pozadini. Pored toga što je bila član francuskog pokreta otpora, radila je i kao agent za američku tajnu službu OSS, pod konspirativnim imenom – Lilijan. Dobila je zadatak da oslobodi drugu ženu agenta iz nemačkog zarobljeništva. Sa sobom je nosila i 70 hiljada zlatnih franaka, da podmiti nekog stražara, ako zatreba. Za ovakve zadatke, neophodno je da vodi računa o svakoj sitnici. Dešavalo se da Nemci otkriju agenta zbog banalnih stvari, kao što su američke cigarete… Ne samo lažne isprave, već i sve lične stvari morale su dobro da se provere, pre polaska u opasnu avanturu. Lilijan nije bila ni slična uobičajenoj predstavi o špijunkama. Nije bila lepa i zgodna, potpuna suprotnost od slike fatalne zavodnice koja izvlači tajne podatke, kakva nam je godinama servirana u filmovima. Lilijan se oslanjala na inteligenciju, lukavstvo, snalažljivost i hrabrost. Potrebno je mnogo hrabrosti, jer ako je Nemci uhvate, čeka je mučenje i streljanje. Svako ko se upuštao u ovaj opasan posao, morao je da bude načisto sa tim. Upravo su žene kao Lilijan, odigrale veliku ulogu u špijunaži tokom Drugog svetskog rata. Posle četiri nedelje, Lilijan se vratila sa drugom ženom agentom. Toj ženi su bila slomljena rebra, obe su imale oguljena kolena, ali Lilijan je uspela da je spase. I ne samo to: usput je prikupila dragocene podatke o snazi i rasporedu nemačkih jedinica. Dakle, zadatak je obavila i više nego uspešno.

U Prvom svetskom ratu, britanska i francuska obaveštajna služba veoma su koristile žene kao osmatrače. Smatralo se da niko neće posumnjati na seljanku koja u svom dvorištu ljušti grašak, a ustvari broji koliko nemačkih topova je prošlo obližnjim drumom. Svaki top – jedno zrno graška u šerpi. Žene su bile kao poručene za takve stvari. Ko još nije čuo za Matu Hari, ženu čije je ime postalo sinonim za špijunku – zavodnicu. Ipak, u pričama o njoj ima više mitova, nego istine. Mata Hari je bila Holanđanka i pravo ime joj je Margaret Zela. Pred Prvi svetski rat odlučila je da pobegne od bračne monotonije i okusi malo avanture. Prešla je u Pariz, gde je bila igračica i prostitutka. Po izbijanju rata, postala je dvostruki špijun: radila je istovremeno za francusku i nemačku stranu. I pored fame koja prati njeno ime, moderni istoričari smatraju da joj je stvarni učinak mali. Na kraju, Nemci su je odali, a Francuzi iskoristili kao „žrtvenog jarca“. Iz današnjeg ugla, ispada da je Mata Hari bila naivna i da nije znala u šta se upušta. Osuđena je na smrt i streljana. Ona je sigurno bila interesantna žena na svoj način, ali ne i pravi špijun.

U Drugom svetskom ratu, žene su mnogo ozbiljnije obučavane za špijunske poslove, ali zavodnice nisu nestale. Ejmi Elizabet Torp (poznata pod imenom Sintija), rođena u Mineapolisu 1910, udajom za britanskog diplomatu Artura Peka, ušla je u svet diplomatije i visokog društva. Bila je svesna lepote i koristila je za svoje ciljeve. Jednom prilikom je kazala: – Ja sam pre svega patriota. Koristila sam to što su se ljudi zaljubljivali u mene, da od njih izvučem željene informacije.
Ejmi se 1938, zatekla u Varšavi. Kako je bila željna novih avantura, pristupila je britanskoj tajnoj obaveštajnoj službi. Zavela je pomoćnika ministra spoljnih poslova Poljske Jožefa Beka i tako se ubacila u ministarstvo. Istina, njene informacije nisu imale naročitu vrednost. Mogla je da sazna koliko je ministar popularan, kakve probleme ima… Pojedine informacije mogle su da se iskoriste indirektno, npr. ko u ministarstvu voli da pije ili ko je u besparici. U Njujork je prešla 1941, gde je nastavila da radi za Britance, ali je počela da dobija složenije i važnije zadatke. Tako je dobila nalog da se približi italijanskom mornaričkom atašeu – kako bi otkrila italijanske mornaričke šifre. Sintija se upustila u ljubavnu vezu sa italijanskim admiralom Albertom Laisom, koji je kod nje dolazio dva-tri puta nedeljno. Na kraju je uspela da ga obrlati, da joj otkrije šifre. Teško je sada reći šta je italijanski admiral mislio, navodno nije ni slutio da Sintija radi za Britance. Kada je italijanska flota u Mediteranu počela da trpi poraze, već je bilo kasno.
Sintija je 1942, dobila još teži zadatak – da se dokopa knjige šifara iz sefa ambasade Višijevske Francuske u Vašingtonu. Počela je ljubavnu vezu sa francuskim diplomatom Šarlom Brusom, koji se toliko zaljubio da je čak pristao da joj bude saučesnik. Napravili su plan kako da se domognu šifara iz sefa. Iz noći u noć, njih dvoje su dolazili u ambasadu da tobože tajno vode ljubav, kako čuvari ne bi ništa posumnjali. I ubrzo su svi čuvari znali za njihove noćne posete, što je i bio cilj… Tako su i 21. juna uveče došli u ambasadu, ali čuvar kao da je nešto posumnjao i iznenada je ušao u sobu. Sintija se nije zbunila, izašla je pred njega potpuno gola. Čoveku je bilo veoma neprijatno, izvinio se i izašao. Sef je otvoren, a knjige sa šiframa na brzinu posnimane u obližnjem hotelu i do jutra vraćene. Operacija je uspela, saveznici su se dokopali šifara. Posle rata, Sintija je rekla da se nimalo ne stidi svojih postupaka: – Što bih se stidela? Pa, ja sam na taj način spasila hiljade života. Ma, da sam spasila i jedan jedini, isplatilo bi se. Rat se, gospodo, ne dobija na pošten način!

Bitka za Francusku počela je 10. maja 1940. Nemci su nezadrživo nadirali kroz savezničku odbranu. Pred njima su bile reke izbeglica. Holandija je pala za samo četiri dana, a već 14. juna Hitlerove trupe umarširale su u Pariz. Parižani su još pamtili nemačku strahovladu u Prvom svetskom ratu i ponovo su doživeli poraz i okupaciju. U borbama je izginulo skoro 100.000 Francuza. Stanovništvo je bilo šokirano, demoralisano i obezglavljeno, a Francuzi su ponosan narod… Zato su građani plakali po ulicama, ne od straha, već stida zbog kapitulacije. Za sve Francuze, naročito oficire, bila je to prava drama. Gledali su poraz i katastrofu, a ništa nisu mogli da urade. Najstrašnije su bile beskrajne kolone izbeglica, sa konjima, biciklima, dušecima i drugim najnužnijim stvarima, koje su bežale na jug zemlje. Nemci su odmah po okupaciji zaveli teror. Među stanovništvom je zavladala glad. Donošene su odredbe da što više demorališu i ponize građane i da im ubiju svaku pomisao na otpor. Stalno su smišljali nešto novo i potpuno besmisleno… Npr. u južnim delovima Francuske, žene preko leta nose šorc, a Nemci su tačno propisali kolika sme da bude njegova dužina. U opštem haosu ljudi nisu znali šta da rade i iz toga se rodio ilegalni pokret otpora.

Šarl De Gol se 18. juna 1940, iz Londona preko radija obratio Francuzima i pozvao ih da mu se pridruže u borbi za oslobođenje zemlje. – Plamen otpora nikada ne sme da se ugasi – objavio je De Gol. Taj govor slušala je i sedamnaestogodišnja Elen Dešamp. De Golove reči su je uzbudile i odmah je odlučila da nešto uradi. Poticala je iz vojničke porodice, njen otac je bio oficir. Kad je tražila da se priključi Pokretu otpora, objasnili su joj da je još dete i da je bolje da se vrati u školu. – Ne želim da živim pod okupacijom i da izvršavam ono što mi neprijatelj naredi – kazala je odlučno. – A što se ne prijaviš u Crveni krst, to bi ti bilo najbolje? – Ne, hvala, došla sam da se borim – odgovorila je prkosno devojka. Na kraju su je ipak primili, bila je prva žena u svojoj grupi. Od devojčurka je izrasla u pravog heroja, učesnika u brojnim opasnim zadacima. U početku je bila samo kurir. Prenosila je poštu od grada do grada i predavala je ljudima koji su se lažno predstavljali. Naravno i ona je njima govorila svoje lažno ime. Ponekad je učestvovala u prosipanju eksera po putu, kada treba da naiđe nemačka kolona. Nemci su streljali čak i za to. Konspiracija je bila izuzetno važna, nije smela ni majci da kaže kuda ide i šta radi. Majka nije ni slutila čime joj se ćerka bavi, mislila je da skita i provodi se sa društvom. I nije otkrila do kraja rata.

Elen je vremenom dobijala sve odgovornije zadatke. Pomagala je u izvlačenju i bekstvu savezničkih pilota iz Francuske u neutralne zemlje, a 1943, dobila je prvi obaveštajni zadatak i tako postala pravi špijun. Još pre rata poznavala je čoveka koji je postao šef francuske kvislinške milicije. Dobila je zadatak da se preseli u Viši i iskoristi to poznanstvo, kako bi se infiltrirala u njihov glavni štab. U tome je i uspela – počela je da radi kao njegova lična sekretarica. U šefovoj kancelariji bila je i arhiva sa dosijeima svih rodoljuba, koji su prijavljeni da rade za pokret otpora. Svakog jutra, pozvao bi poručnika i pitao: – Koje slovo ćemo danas izabrati? Poručnik bi npr. odgovorio: – Može na slovo N. Zatim bi izvadio gomilu dosijea na slovo N. Nikad ih nije prelistavao i pregledao. Ti nesrećnici bi istog dana bili pohapšeni i streljani ili oterani u logor… Elen bi ujutru pre šefa ušla u kancelariju, nasumce pokupila što više kartona i sakrila ih. Zatim bi otišla u kupatilo, da popravi šminku i pocepala ih. Tako je spasila život mnogima, a da oni toga nisu bili ni svesni. Pored toga, za osam meseci, koliko je radila u štabu milicije, učinila je mnogo: javljala je kada se spremaju racije, krala materijal neophodan za pravljenje lažnih propusnica i dokumenata.
Na kraju je izazvala sumnju. Saslušavali su je i tukli, ali nije priznala ništa. Čim je puštena, odmah se vratila kući i priključila pokretu otpora. Ipak, njena sestra Žaklin je posumnjala da radi za Pokret otpora i molila je da uključi i nju. Od tada su radile zajedno. Koristile su to što su mlade i izgledaju bezazleno. Npr. vozile bi bicikl pored nemačkog aerodroma i kada bi ih stražar ugledao, Žaklin bi tobože pala i počela da jauče. On bi se zbunio i dotrčao da pomogne, a Elen bi to iskoristila da prebroji avione na pisti…

U jesen 1943, kada je došlo do razdora u Pokretu otpora, sestre su se prijavile da rade za OSS. U okviru priprema za predstojeću invaziju u Normandiji, OSS je tražio agente u Francuskoj koji će pomoći u organizovanju otpora. Sestre Dešamp su špijunirale pokrete nemačkih trupa i svoje izveštaje slale radio-stanicom. Elen je u to vreme već bila iskusna obaveštajka i rekla je:
– Znate, ako radite kao tajni agent, morate da se odreknete svega. Ne smete da imate prijatelje, morate da zaboravite na porodicu i odreknete se normalnog života. Ustvari, uopšte i nemate svoj život.
Ono što je počelo kao igrarija pretvorilo se u surovu zbilju. Nacisti su pohvatali i streljali mnoge njene drugove i saborce. A nju i Žaklin zamalo da streljaju partizani, pomislivši da su nemačke agentkinje. Naročito ih je pogodila vest o pogibiji Žaklininog verenika Pti Žana. Samo dan kasnije, Elen, Žaklin i čovek koji ih je vozio, upali su u zasedu. Elen u nije shvatila da joj je sestra pogođena. redu… Kada je vozač zaustavio vozilo Elen ju je okrenula sestru prema sebi i videla da su joj oči otvorene. Već je bila mrtva. Elen je stigla samo da je umota u čaršav iz najbliže seljačke kuće i sahrani je u raku koju su ona i vozač iskopali. Nije bilo mnogo vremena za ceremonijalna opraštanja, jer valjalo je krenuti što pre dalje na zadatak…
B. Ljubinković