Kolonijalni ratnik

Francusko naoružanje nastalo posle Drugog svetskog rata nije u dovoljnoj meri prisutno u ostatku Evrope, tako da se relativno retko može pronaći opsežniji prikaz čak i u specijalizovanim oružarskim revijama. Za to postoji više razloga, pa čak i uvek gladno oružja, područje Severne Amerike nije naročito zainteresovano za proizvode koji vode poreklo iz Francuske. Povremeno smo bili u prilici da se američki poznavaoci ove materije grubo šale, preporučujući kolekcionarima da nabavljaju rashodovano francusko službeno oružje, jer najčešće uopšte nije korišćeno i samo je jednom palo na tlo. Naravno, ovakva preterivanja nemaju dodirnih tačaka s realnošću.

Za razliku od brojnih drugih velikih nacija koje su posle najvećeg svetskog sukoba mogle da uživaju u blagodetima mira, Francuzi su nakon oslobođenja od okupacije, morali da se suoče s više problematičnih situacija koje su iziskivale vojno angažovanje. Oslobođenje nakon četvorogodišnje ponižavajuće nemačke okupacije, aktuelizovalo je formiranje novih oružanih snaga i ubrzano naoružavanje De Golove države. Iako je na teritoriji Francuske ostalo srazmerno mnogo nemačkog oružja, a ni pomoć zapadnih saveznika nije bila zanemariva, ponosni potomci Gala su želeli da u novo doba krenu što je moguće samostalnije. Završetak rata je označio i početak mukotrpnog angažovanja na očuvanju dugogodišnjih kolonija, ali i ponovno uspostavljanje statusa velesile. Pošto je upravo u to vreme narastao i poriv brojnih kolonizovanih nacija za oslobođenjem od patronata, Francuska se susrela s više kriznih žarišta u Severnoj Africi i na Dalekom Istoku. Bilo je jasno da će se voditi sukobi niskog intenziteta, uglavnom protiv visoko motivisane gerile, pa je bilo nužno u što kraćem roku razviti i ojačati sopstvenu oružarsku industriju, a naporedo s time i osvojiti sopstvenu nezavisnu liniju savremenog vatrenog oružja.


Upravo tada je nastao i zanimljivi automat MAT49, koji smo ovom prilikom testirali. Francuska državna fabrika oružja MAT (Manufacture Nationale d’Armes de Tulle) je 1949, pokrenula serijsku produkciju novog automata, koji je bio predviđen za široku upotrebu u vojnim i policijskim jedinicama. Konstruktor Pierre Monteil je osmislio koncept vrlo jednostavnog oružja niske proizvodne cene, pri čijem razvoju su pomno analizirana iskustva borbene upotrebe više modela automata, koji su korišćeni tokom Drugog svetskog rata. Razvojnom timu je u startu bilo jasno kako ne dolazi u obzir da se novi automat izrađuje po principima „stare škole“ glodanjem najvažnijih delova iz čeličnog otkivka (kao na ranim automatima), već da je budućnost ovog tipa oružja u presovanom limu. Automati poput američkog M3 Grease gun, sovjetskog PPS-42 i britanskog Stena, bili su jasan pokazatelj kako se vrlo upotrebljivo oružje može napraviti utroškom minimuma materijala i radnih sati.

Moramo da naglasimo kako je prilikom konstruisanja MAT49 još jednom došla do izražaja tradicionalna francuska hermetičnost (neretko na granici kolektivnog autizma), jer fabrika MAT nije pribegla jednostavnom rešenju direktnog kopiranja nekog uspešnog, a nelicenciranog proizvoda. Umesto toga, opredelili su se da objedine više tehnoloških rešenja sa raznih automata, a rezultat toga je uvek – promašaj. Polazeći od vrlo diskutabilnog zaključka da je predratni domaći automat MAS38 bio dobro oružje, ali u anemičnom kalibru 7,65×20 i problematične konfiguracije – odlučili su da njegov generalni koncept prilagode aktuelnom trenutku. Osim promene kalibra u sveprisutni 9×19, sa prethodnika je iskopirano rešenje usadnika okvira koji se nalazi neposredno ispred sklopa obarača, što rezultira da se oružje bazira na kratkom hodu zatvarača i prilično neudobnom prihvatu automata. Sve bi bilo neuporedivo prikladnije, da je prednji rukohvat pozicioniran napred, u zoni ispod cevi (kao na automatima Thompson), ali Monteil se odlučio za neobični obuhvatni štitnik usadnika, sa profilisanim površinama koje naležu na prste. Nezavisno od konstitucije strelca, zaista je teško držati u zgibu ramena oružje koje se mora prihvatiti tako „zbijenim“ hvatom. Jasno je da to predstavlja kompromis oko postavljenog cilja da MAT49 bude što manjih dimenzija, kako bi se njime opremio raznoliki personal. Ali, britansko rešenje iz istog perioda u vidu automata Sterling je neuporedivo bolje i to ne samo po tom osnovu.
Sada ćemo se zadržati na korisnicima automata MAT49, barem u vreme kada je prva serija skinuta sa proizvodne trake. Posleratne analize borbenih dejstava ukazivale su da se proporcionalno smanjuje broj vojnika koji neposredno učestvuju u direktnim pešadijskim okršajima, koji iziskuju upotrebu formacijski standardnog naoružanja. Shodno tome, nametnuo se stav da je iracionalno opremati uobičajenim repetirkama i poluautomatskim puškama punog formata, ljudstvo koje opslužuje artiljerijska oruđa, plovila i vozila, zatim sanitetsko, intendantsko, tehničko i administrativno osoblje, potom padobrance i desantne jedinice, vojnu policiju i komandnu strukturu. Svi pobrojani profili su tokom prethodnog rata bili neretko naoružani samo pištoljima/revolverima, kratkim karabinskim verzijama pušaka ili automatima. Baš je poslednja kategorija oružja na pištoljsku municiju malog impulsa, u tim godinama bila najzanimljivija konstruktorima. Pošto se većina direktnih sukoba odigravala na sve manjim distancama, opremanje dela ljudstva jednostavnim i jeftinim automatskim oružjem izdvajalo se kao odlično rešenje. Slično se dešava i u naše doba, konceptom PDW koji je iskristalisao TT zahteve ali ne i široko prihvaćene modele.

Uglavnom, inženjer Monteil je primenio tehnologiju „štampanja“ debelih čeličnih limova, pomerivi kundak koji se uvlači bočno (kao američki M3), jednostavne diopterske nišane, okvir je oblikom skoro identičan onom na Stenu, zatvarač prilično sliči skraćenoj varijanti kasnih Tompsona, a pojedina rešenja su bila preuzeta sa manje poznatih modela. Na primer, usadnik okvira se mogao preklopiti unapred kao na malo poznatom francuskom automatu Hotchkiss Type Universal, koji je predstavljao neobičnu spravu po više osnova. Smatralo se da vojnici u unutrašnjosti vazduhoplova, raznih vozila ili plovnih objekata treba da zauzimaju što je manje moguće korisnog prostora svojom opremom, ali i da se međusobno kačenje svede na minimum. Sa uvučenim kundakom i preklopljenim okvirom, MAT49 je izuzetno kompaktno oružje, koje se može fiksirati ispod pazuha korisnika, pa i nositi uz bok okačeno o remnik. Na prvi pogled – deluje kao sjajna zamisao. Tome je trebalo da se posebno obraduju vezisti, artiljerci, bolničari i druge specijalnosti koje retko otvaraju vatru, a konstantno koriste neku drugu opremu i sredstva. Ovakav automat se mogao nositi i na grudima ili dijagonalno preko leđa, a dimenzijama skoro da nije sputavao poslužioce. Međutim, MAT49 je oružje prilično velike mase – preko 3,5 kilograma prazan. Osim bakelitnih obloga rukohvata i ručice za repetiranje – sve ostalo je metalno i poprilično teško. Poređenja radi, naizmenično smo manuelno manipulisali raznim modelima automata: MP40, PPS42, M56, Carl Gustav M45 i MAT49. Pošto svi osim francuskog oružja imaju distancu između dve tačke prihvata, strelac se ne opterećuje ni pri stojećem stavu – a i nominalna masa im je manja. Kada smo pokušavali da iznađemo najpovoljniji položaj za instinktivno zauzimanje stava i otvaranje vatre s MAT49 u rukama, bilo je prilično naporno i nelagodno makar i nišaniti, dok su obe šake skoro u istoj zoni, a težište usmereno na prilično malu površinu. Interesantno, zamišljajući horizontalni prednji rukohvat ispod cevi, osećali smo se mnogo bolje nego kada smo automat držali po pravilu.
Osim toga, rešenje da se usadnik okvira preklapa unapred, rezultiralo je i neprirodnim prihvatom niže kontaktne površine. Znajući da je nepravilno držanje automata MP40 ili Sten direktno za okvir, često uzrokovalo zastoje nakon prvog hica, francuski konstruktori su osmislili usadnik-prednji rukohvat koji deluje dobro, ali nikako ne doprinosi kvalitetnom balansu dok je oružje u zgibu ramena. Sem toga, kao manu bismo istakli i zadnji diopterski nišan (gradiran na dve daljine – 50 i 100 m), sa izuzetno malim otvorom koji ne pruža jasnu nišansku sliku. Identičan neuspešni i nepregledni oblik ima i zadnji nišan francuskog mitraljez Chatellrault M24/29, oružje koje je korišćeno u sukobima naporedo s automatom koji je tema ovog teksta.

Francuska je ušla u vrlo kompleksne sukobe u Alžiru i Indokini, koji se u savremenoj istoriografiji prilično nipodaštavaju, a bili su vrlo intenzivni i po mnogo čemu frustrirajući. Tokom angažovanja u Alžiru, Francuzi su se susreli sa pojavom koju su drugi u to doba smatrali marginalnom – terorizmom. Sada je ta pošast najšire prisutna, ali čovečanstvo je početkom pedesetih godina 20. veka bilo uljuljano spoznajom da je globalni sukob završen. U Alžirskom ratu nije bilo jasno definisanog i uniformnog neprijatelja, većina borbi se odvijala u naseljenim mestima i na krajnje malim distancama. Uzimajući u obzir da je na meti često bio „drugi ešalon“, poput kolona za snabdevanje ili vojnika koji nisu imali borbeno iskustvo, nametnula se potreba da i oni mogu trenutno otkloniti opasnost sredstvom velike vatrene moći. Kompaktni automat kojim se može instinktivno dejstvovati s kuka, je bio sjajno rešenje, a fotografije nastale na tom području tokom najveće krize svedoče da se brojni Francuzi doslovno nisu odvajali od MAT49 ni dok jedu. Naravno, alžirski gerilci su takođe voleli sve dostupne automate, jer su mogli da se skriveno nose pod odećom.

Primerak automata koji smo koristili u testu je bio dobro očuvan, iako je izvorna produkcija bila prilično nemarna po pitanju finiša metalnih površina. Na vatrenoj liniji smo se susreli sa još mana ovog oružja, počev od automatske kočnice na zadnjem delu rukohvata. Kao i na pištoljima HS nove produkcije, štrčeća poluga stvara osećaj neugodnosti i neuporedivo je lošije rešenje od one koja se pre više od veka nalazila na pištoljima Browningovog dizajna – pri donjem delu drške. Napunili smo okvir do punog kapaciteta od 32 metka i prilično se pomučili, da na daljini od 50 koraka uopšte poravnamo nišansku sliku ka meti i uputimo hice jedinačnom paljbom. Odmah smo prešli na kratke rafale i uvideli da kadenca od oko 600 metaka u minuti, kao i ukupna povelika masa oružja obezbeđuju stabilno plasiranje kratkih rafala, u zonu koja se može smatrati letalnom. Poređenja radi, nakon toga smo isti postupak sproveli i sa najboljim automatom koji je ikada napravljen – nemačkim H&K MP5. Razlika je drastična, jer udobnost pri streljačkom stavu sa Heklerom je nenadmašna – balans automata je idealan usled odlično pozicioniranih hvatnih površina, mnogo boljih nišana i pravolinijske konfiguracije oružja po uzdužnoj osi.
Iskreno rečeno, da smo na mestu francuskih vojnika tih godina, radije bismo nosili puške MAS49 ili čak stariju repetirku MAS36. Ako već moramo da biramo među starijim modelima automata iz tog doba, sovjetski PPS42 je jednako jeftino i jednostavno oružje, a pruža puno više po nekoliko osnova. Zaključili smo kako je ovo primer francuske prenaglašene želje za osobenošću, čak i ako je rezultat nezadovoljavajući.
Ipak, nevezano od naših stavova, MAT49 je napravljen u velikom „tiražu“ od čak 700.000 primeraka, a korišćen je u vojne svrhe sve do osamdesetih godina 20. veka i sukoba u Čadu. Pojedini primerci se mogu i dalje videti u rukama pripadnika Žandarmerije, a tridesetogodišnja upotreba u ratnim zonama je najbolji parametar uspešnosti i kvaliteta nekog oružja.
tekst i foto M. Milanović

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još