Kolubarska bitka

Padom Valjeva 15 novembra 1914. godine, austrougarska je dobila dugu i krvavu „Bitku na Drini“. Za devet dana ofanzive, zarobljeno je preko 8.000 srpskih vojnika, 42 topa, 31 mitraljez, kao i dosta drugog ratnog materijala. Ovo je podiglo ugled Balkanske vojske i njenog komandanta, ali glavni posao nije bio završen, srpska vojska nije bila uništena.  Povlačenjem na desnu obalu Kolubare, Srbi su se izvukli iz pripremljene klopke. Sem toga, dobili su moćnu prirodnu prepreku iza koje su jedinice mogle da se prikupe, odmore i popune. Austrougare je, međutim, čekao prelaz preko razlivene i nabujale reke, preko koje su bili porušeni svi mostovi. Gubici na obe strane bili su veliki. Austrougarska Balkanska vojska je u bici na Drini izgubila 130.000 ljudi što je činilo oko 50% njenog celokupnog sastava. Sa srpske strane, ova bitka, i pored toga što je formalno izgubljena, postigla je svoj cilj – privezivanje austrougarskih trupa za srpski front. Neprijatelj je i sam bio vrlo iscrpljen, a to će olakšati Vojvodi Radomiru Putniku i đeneralu Živojinu Mišiću da poraz pretvore u pobedu.  Bez sumnje, bitka na Drini bila je jedna od najkrvavijih i najdužih bitaka koje je vodila srpska vojska, ali i uvertira u najslavniju i najveću pobedu srpske vojske 1914 godine – Kolubarsku bitku.
Formalni završetak bitke na Drini nije značio i kraj borbi, koje su nastavljene i posle povlačenja srpske vojske na desnu obalu Kolubare. Obe strane su bile veoma iscrpljene. Austrougarska Balkanska vojska sve više se udaljavala od granice i snabdevanje ratnim materijalom i naročito hranom, postajalo je sve veći problem. Ljudi i stoka su bili iscrpljeni i bio im je neophodan predah. Posle pada Valjeva, komandant Poćorek dao je 16. novembra glavnini VI armije (15 i 16 korpus), kraći odmor, dok je V armija izbila na Kolubaru i pripremala se za prelaz preko nje.
Poćorek je smatrao da je srpska vojska na izdisaju, pa je, ponesen pobedom, predviđao da su u pitanju dani kada će zadati srpskoj vojsci odlučujujući udarac.
To, na žalost, nije bilo daleko od istine. Neprekidne borbe, povlačenje, nedostatak artiljerijske municije i hladno vreme sa snegom, koje su srpske trupe morale da podnose loše odevene i bez logorske opreme, ubili su moral. I sami srpski borci mislili su da je sve izgubljeno. Dezerterstvo kod pojedinih jedinica, postalo je masovna pojava, a neki položaji, koji su možda mogli biti uspešno branjeni, padali su skoro bez borbe. Malodušnost i defetizam naročito je bio izražen kod jedinica iz I armije, koje su odstupale po brdsko planinskim predelima zavejanim snegom. Istovremeno, one su trpele i najveći pritisak neprijateljske elitne VI armije, pošto nisu imale Kolubaru, kao moćnu prirodnu prepreku ispred sebe. Veterani iz bojeva na Sokolskoj planini i Gučevu, bili su premoreni neprekidnom borbom i odstupanjem.
Izveštaj austrougarskog vojnog izaslanika iz Sofije, o tome da je francuska vlada izvestila svog poslanika u Sofiji „da su Srbi na izdisaju” i iskazi srpskih zarobljenika, naveli su Poćoreka na pomisao da se srpska vojska povukla čak na položaje ispred Aranđelovca i da su na desnoj obali Kolubare ostavljene samo zaštitnice. Zato 16. novembra 1914. godine naređuje trupama V armije prelazak nabujale reke, kako bi potisnuli srpske zaštitne odrede sa visova na desnoj obali. Primarni zadatak bilo je sada snabdevanje, pa je i glavni cilj napada bio osiguranje železničke pruge Obrenovac – Valjevo. Ova pruga omogućila bi dotur ratnog materijala iz Srema za celu Balkansku vojsku, kojoj je provijant stizao raskaljanim putevima iz pravca Bosne. Na žalost Austrougara, kada su se dokopali pruge, ona je na više mesta bila porušena, a sav železnički materijal evakuisan. Bilo je potrebno više nedelja da se pruga dovede u ispravno stanje.
Ne sluteći da pred sobom imaju kompletnu II i III srpsku armiju, austrougarske trupe u nepovezanim akcijama pokušavaju prelaz preko Kolubare, koja je sve više rasla. Usled kiše koja je neprekidno padala, čitav teren oko reke pretvorio se u veliku kaljugu. Teškim mostovim trenovima praktično je bio onemogućen prilaz na obalu, dok su topove, uvezane užadima vukli vojnici, pošto su propadali u blato sve do glavčina točkova.
Razvile su se borbe oko prelaza, do 18. novembra zauzet je samo Lazarevac. Za 9. i 36. diviziju predstojao je sada težak zadatak osvajanja položaja oko Lazarevca, na kojima su se utvrdile jedinice II srpske armije. Početni plan srpske Vrhovne komande, za bitku koja je tek otpočinjala, a koje Poćorek još nije bio svestan da predstoji, bila je defanziva. Načelnik štaba vrhovne komande – vojvoda Putnik bio je svestan stanja u vojsci, kao i toga da se odstupati više ne može. Rasulo jedinica bi se nastavilo i vojska bi se sama od sebe istopila. Smatrao je da je jedini izlaz iz krize otpor na Kolubari, kako bi se dobilo na vremenu potrebnom za pristizanje veće količine artiljerijske municije iz Francuske i popuna jedinica regrutima, čija se ubrzana obuka upravo završavala. Zatim bi se u pogodnom momentu prešlo u ofanzivu kojom bi neprijatelj, nadao se, bio poražen.
Konačno shvativši da pred sobom ima celu srpsku vojsku Poćorek prekida odmor VI armiji i upućuje je za I srpskom armijom u pravcu Mednika i Maljena, a V armiji naređuje energičan napad preko Kolubare.  Prelaz preko nabujale i razlivene reke 18. novembra otpočele su trupe kombinovanog i 8. korpusa. Pešadijske jedinice 21. landverske divizije, sa svega nekoliko topova i malo municije, uz neverovatne teškoće, uspele su da se prebace u blizini Lazarevca. Tu ih je dočekala Timočka divizija I poziva i nanela im velike gubitke. Zarobljeno je nekoliko oficira i oko 150 vojnika, a na položaju je ostalo preko 600 mrtvih. Međutim, nekoliko kilometra južnije Moravska divizija trpela je strahovitu unakrsnu artiljerijsku vatru, upravljenu ka njenim položajima na Čovki i Vračem brdu. Na ovom području razvile su se krvave borbe, koje su trajale desetak dana.  Dok su jedinice II i III armije na obalama Kolubare i Ljiga manje-više uspešno, odolevale austrougarskom pritisku, dotle je na frontu I armije postajalo sve „vrelije” .
Novi komandant I armije bio je đeneral Živojin Mišić, dotadašnji pomoćnik načelnika štaba Vrhovne komande, vojvode Radomira Putnika. Došavši na mesto đenerala Bojovića, koji zbog povrede rane na nozi nije više bio u stanju da obavlja dužnost, Mišić preuzima komandu nad armijom u trenutku kada je proživljavala duboku krizu. Kao večiti optimista, on je od samog početka mislio da je preuzimanje kontraofanzive u pogodnom momentu, jedini izlaz. Znao je da u mentalitetu srpskog vojnika nije povlačenje, kao i da su apatija i nizak moral, trenutne pojave koje će nestati čim se krene u napad. Ipak, ovo je bilo vrlo teško izvršiti, s obzirom da je na tri slabe divizije, napadalo šest austrougarskih. Zato zahteva od Vrhovne komande da ojača I armiju, dodeljujući joj još jednu diviziju. Tako pod njegovu komandu dolazi i Drinska divizija I poziva, koja se do tada nalazila u sastavu III armije, ali koja je u tom trenutku brojala svega 4.200 ljudi.
Vojvoda Putnik i sam pobornik ofanzive, izdaje naređenje da sve tri armije krenu 22. novembra u opšti napad. Međutim, i pored nekih lokalnih uspeha, ovo je bio, ipak, napad očajnika. Balkanska vojska bila je još suviše jaka za oslabelu srpsku vojsku, uz to, i bez artiljerijske municije.
Umesto željenog uspeha, počeli su da se nižu novi neuspesi. Prva armija ponovo je odstupila. Izgubivši položaje na Medniku, desno krilo povuklo se na Suvobor. Na levom krilu pritisak 16. korpusa, postajao je sve nesnošljiviji. Odred na Maljenu se, i pored jakih mrazeva i snežne mećave, koja je zahvatila ovaj kraj, hrabro borio protiv specijalne taktičke grupe pukovnika Videna. Ova grupa sastavljena od tri brdske brigade, napala je Maljen u jutro 23. novembra, koristeći zaštitu vrlo guste magle. Napad je izvršen iz više pravaca, što je dovelo do opkoljavanja branilaca. Jedinice iz I armije i Užičke vojske, koje su poslate u pomoć, zbog magle i smetova koji su prelazili visinu od dva metra, nisu uspele da stignu na vreme. Posle dva dana herojske borbe, Maljenski odred je uz velike gubitke odstupio. Ovo je za posledicu imalo otkrivanje levog boka I armije na Suvoboru i desnog Užičke vojske, kod sela Ražana.
Istovremeno na frontu II srpske armije razvile su se ogorčene borbe, koje su naročito bile krvave kod sela Konatica, gde se preko Kolubare prebacila 29. divizija iz Kombinovanog korpusa. Međutim, 26. novembra obasuta strahovitom unakrsnom vatrom pala je Čovka. Srpske trupe su odstupile od 2 do 5 kilometara i tu se ponovo utvrdile. Iscrpljeni austrougarski 8. korpus, nije imao više snage da ih goni. Uvidevši da neprijateljski napad prema II armiji slabi, vojvoda Putnik vreba sledeću priliku za prelazak u ofanzivu. Pošto se već mogla naslutiti Poćorekova težnja da glavni napad postepeno prenosi u pravcu Beograda, ojačan je Obrenovački odred. On je sa ojačanom Konjičkom divizijom, trebao da kod Konatice protera Kombinovani korpus preko Kolubare. U jutro 28. novembra počeo je napad ove dve jedinice. Do polovine dana situacija se odvijala u srpsku korist. U bliskim borbama bajonetima i ručnim bombama zauzeti su dobro utvrđeni neprijateljski položaji. Zarobljeno je preko 1000 vojnika, 20 oficira i 4 poljska topa. Ipak, kontranapad prisilio je Srbe da se vrate na početne položaje.
Južnije, na sektoru I i III armije, srpska vojska je bila u još lošijoj poziciji. Padom Maljena na levom krilu I armije, kao i rasturanje Timočke divizije II poziva iz III armije, koje je ugrozilo i desno krilo, situacija je postajala sve kritičnija. Iz dana u dan pod pritiskom neprijatelja, I armija se primetno topila. Đeneralu Mišiću bilo je jasno da od planiranog kontranapada nema ništa. Trupe su bile nepouzdane i oskudevale su u svemu, a gubljenjem nekih važnih položaja izgubila se i odgovarajuća pozicija za napad.
Usled ovakvog razvoja događaja, Mišić se odlučuje na jedan vrlo radikalan potez, koji je zamalo doveo do sukoba sa vojvodom Putnikom, ali zbog koga je kasnije Mišić svrstavan u sam vrh najboljih svetskih vojskovođa.
Naime, uvidevši da se neće moći još dugo zadržati na Suvoboru, odnosno položajima na vododelnici Kolubare i Zapadne Morave, Mišić je odlučio da izvuče armiju iz dodira sa neprijateljem, povlačeći je više kilometara na istok, na geografski pogodne položaje kod Gornjeg Milanovca. Planirao je da ovde odmori i nahrani vojsku, izvrši popunu regrutima koji su upravo počeli da pristižu iz centara za obuku, kao i da dočeka preko potrebnu artiljerijsku municiju, koja je bila na putu iz Francuske. Sem toga, na novim položajima front I armije bio bi duplo kraći, što bi joj dalo snagu za kontranapad koji je planirao.
O svojoj nameri, telefonirajući iz štaba smeštenog u kafani sela Vrnčana, Mišić izveštava Putnika uveče 28. novembra. Ova informacija je uznemirila staroga vojvodu i on ne odobrava Mišićev plan, smatrajući da je suviše rizičan. Napomenuo je da neprijatelj vrši pritisak i na ostale armije, pa se one neznatno povlače. Sem toga, ovakvo drastično povlačenje I armije, poremetilo bi raspored ostalih, koje bi se takođe morale povući. Šta više, ovaj manevar verovatno bi doveo i do napuštanja Beograda.
Živojin Mišić je bio vidno iznerviran, dok je vojvodi i njegovom novom pomoćniku, pukovniku Živku Pavloviću više puta ponavljao razloge za povlačenje. Težinu svojih argumenata, potkrepio je i nuđenjem ostavke na mesto komandata armije. Imajući poverenja u čoveka koji mu je do pre dve nedelje bio pomoćnik, Putnik posle dva časa dugog i neprijatnog telefonskog razgovora, poziva ponovo Mišića i saopštava mu da odobrava povlačenje I armije, doduše na nešto korigovane položaje zapadno od Gornjeg Milanovca. Mada je ova korekcija povećavala front armije za nekoliko kilometara više nego što je zamislio, Mišić je bio zadovoljan. Ostavljajući telefon, brzo je izleteo iz pregrejane kafane na ledeni planinski vazduh i udišući ga punim plućima pokušavao da se osveži. Osetio je ogromno olakšanje, sada je bio ubeđen da na mogućnost da preduzme ofanzivu neće dugo čekati.
Već sutradan ujutro, pod zaštitom jake magle, otpočelo je povlačenje I armije ka Gornjem Milanovcu. Jake zaštitnice koje su ostavljene na položajima, zadržavale su slabe austrougarske predhodnice, i do kraja dana armija je, neuznemiravana, zaposela nove položaje.  Druge dve srpske armije preduzele su povlačenje istog dana. Međutim, težak položaj III armije i greške u komandovanju, prouzrokovale su povlačenje II armije više nego što je bilo neophodno. Usled poremećaja u osnovnom operacijskom planu, vojvoda Putnik, teška srca, donosi odluku o napuštanju Beograda. Trupe odbrane Beograda, koje su uspešno branile prestonicu, dobile su zadatak da se 30. novembra povuku na položaje Varovnica – Kosmaj. Tek 2. decembra izjutra, Petrovaradinski odred prebacio se preko Save i ušao bez borbe u napušteni grad. Ubrzo je stigao iz Ostružnice i 1. puk 104 landšturmske brigade na Banovo Brdo, a iz štaba Kombinovanog korpusa upućen je kamion sa oficirom i odeljenjem vojnika, koji su zauzeli kraljev dvor, istaknuvši na njemu austrougarsku zastavu. Za to vreme, austrougarske trupe su sporo napredovale, zadržavane jakim srpskim zaštitnicama. Njihovo stanje bilo je na granici ljudske izdržljivosti, naročito kod jedinica iz VI armije, koje su i najviše trpele posledice lošeg snabdevanja na planinskom zemljištu. Proređene, izgladnele, sa artiljerijom kojoj je počela da ponestaje municija i sa upropašćenim konjskim zapregama, bile su u sličnom stanju kao i srpska vojska na početku povlačenja sa Drine.
Poćorek je bio u euforiji. Izveštaje komandanata korpusa, koje je primao u svom štabu u Koviljači, o teškom stanju trupa, smatrao je preteranim. Bio je siguran da je srpska vojska pobeđena i da se nalazi pred potpunim rastrojstvom. Ipak, iscrpljenu i proređenu VI armiju morao je zaustaviti i dati joj dugo obećavani odmor, da bi se donekle popunila i snabdela. Sada akcenat stavlja na V armiju, izvodeći komplikovani manevar rokiranjem sa kolubarskog na beogradski pravac, kako bi bočno udario srpsku vojsku i prodirući na jug, „savio čitav srpski front u rolnu” . Pad Beograda je i kod saveznika doživljen kao propast Srbije. Novine su sa iskrenim žaljenjem, pisale kako je Srbija doživela sudbinu Belgije. Za to vreme se u Beogradu spremala parada u „znak i slavu zauzimanja Beograda”, planirana za 3. decembar. Niko nije mogao da sluti da je ovo poslednje povlačenje, izvedno radi skraćivanja fronta, odmora i popune municije, nalikovalo sabijanju jedne jake opruge, koja će prilikom odapinjanja zbrisati sve pred sobom.
Gubljenje položaja u oblasti Drine i Mačve, zatim, povlačenje srpske vojske sa svim posledicama koje su usled toga nastale, prouzrokovala je nestašica artiljerijske municije. Poljski brzometni top bio je najznačajnije oružje svake tadašnje armije. Bez ovog moćnog sredstva bila je nezamisliva svaka, iole veća borba.
Srpska artiljerija, zahvaljujući kvalitetu topovskog materijala i ljudi koji su ga opsluživali, ovenčala se slavom još u Balkanskim ratovima. Ali, do tada, neshvatljivo veliki utrošak municije u modernoj borbi, prevazilazio je sva predratna predviđanja. Tako se desilo da je Srbija, ispucavši rezerve artiljerijske municije u predhodna dva rata, ušla u I svetski rat sa, svega, 651 metkom na poljski top. Od samog početka rata, srpska vojska je bila prinuđena na štednju artiljerijske municije. Kao što je već poznato, ova kriza kulminirala je pred samo povlačenje sa fronta na Drini, kada je, prema izveštaju vrhovne komande od 4. novembra, ostalo 220. metaka na poljski top. U istom izveštaju se navodi da je od dana mobilizacije pa do 18. oktobra pristiglo iz inostranstva 75.836, a u Vojnotehničkom zavodu izrađeno 16.600 artiljerijskih metaka kalibra 75. mm. Samo par nedelja kasnije, broj metaka na oruđe, spao je na 80–100 metaka na poljski top i svega 20–30 na poljsku haubicu.
Vojnotehnički zavod, jedina srpska fabrika za prozvodnju municije, imao je vrlo skromne mogućnosti. Za 24. sata moglo se proizvesti 250–260 šrapnela za poljske topove i oko 200 tempirnih upaljača. Mogućnosti za izradu razornih granata bile su još skromnije. Mali broj hidrauličnih presa omogućavao je proizvodnju svega 80–100 zrna dnevno i to ne uporedo sa šrapnelima. Municija za moderne brzometne haubice kalibra 120 mm i 150 mm, nije se uopšte proizvodila u zemlji. Ozbiljnost i težina situacije, u kojoj se našla srpska vojska usled nedostatka artiljerijske municije, u početnoj fazi Kolubarske bitke vidi se i iz izveštaja vojvode Putnika, upućenog srpskoj vladi, gde doslovce kaže „Treba svim silama nastojati, da se iz Francuske, Engleske i Rusije u što kraćem vremenu nabavi što veća količina artileriske municije. U protivnom, ako se ovo ne učini, ja skidam sa sebe svaku odgovornost za fatalne posledice koje nas mogu postići”. Posle ovog vojvodinog vapaja, predsednik vlade Nikola Pašić apelovao je kod francuske vlade da se Srbiji hitno isporuči veća količina artiljerijskih metaka. Preživljavajući i sami krizu nedostatka municije, ali i svesni značaja balkanskog fronta, Francuzi pristaju na srpske zahteve. U međuvremenu, dok se sa nestrpljenjem iščekivalo da francuska pošiljka uplovi u Solun, zavod u Kragujevcu je napravio pravi podvig koristeći sve što je moglo da se iskoristi. Naime, velika količina raznih kalibara trofejnih artiljerijskih metaka turskog i bugarskog porekla, nalazila se u krugu zavoda. Izdvajano je sve što je imalo nominalni kalibar 120 i 150 mm, zatim su merenjem dimenzija i težine, birana ona zrna koja su bila najpribližnija srpskim. Posle nekoliko proba, koje su dale zadovoljavajuće rezultate, za kratko vreme dobijeno je na ovaj način nekoliko hiljada zrna 120 mm i više stotina zrna kalibra 150 mm. Za poljske topove bilo je izrađeno 15.000 šrapnela za koje nije bilo tempirnih upaljača, jer je postojala razlika u produkciji. Da bi se ovaj problem rešio, adaptirano je više hiljada škartiranih upaljača starijeg modela. Pored toga, po bojištima su skupljane ispaljene šrapnelske košuljice, koje su remontovane i ponovo punjene. Na ovaj način, računajući i redovnu proizvodnju, vrhovnoj komandi je oko 24. novembra stavljeno na raspolaganje oko 20.000 artiljerijskih metaka kalibra 75 mm.
Na sreću, već 26. novembra brod sa municijom iz Francuske uplovio je u solunsku luku, da bi polovinom narednog dana, prva železnička kompozicija stigla u Niš, gde je organizovana prijemna stanica. Ali opštu radost zamenio je očaj, jer se ispostavilo da je isporučena francuska službena municija za poljski top M – 1897. Mada istog kalibra – 75 mm, ovaj metak se po mnogim karakteristikama razlikovao od Šnajderovog, odnosno srpskog metka. Najveći problem predstavljala je veća dužina čaure francuskog metka za 70 mm (srpska čaura 280 mm – francuska 350 mm), pa je bilo nemoguće staviti metak u top.
Bez drugog izbora, odlučeno je da se izvrši hitna prepravka, odnosno skraćivanje i kalibracija čaure. Pošto je kragujevački zavod već bio delimično evakuisan, municija je delaborisana u Nišu. Prazne čaure su lokomotivom sa jednim vagonom hitno transportovane u Kragujevac na prepravku, a zatim istom lokomotivom, već pripremljene, odgovarajuće čaure, su vraćane u Niš i kompletirane sa zrnima. Ovo je činjeno nekoliko puta u toku dana, tako da je već do 29. novembra dobijeno na ovaj način 4000 metaka, a do 2. decembra moglo se na front poslati oko 11.000 artiljerijskih metaka u roku od 24 časa. Približavao se čas odapinjanja opruge!
Odmor na novim položajima trupa I armije, ubrzo je pokazao sve svoje prednosti. Pristizanje novih oficira iz đačkog bataljona „1300 kaplara” , veći priliv regruta za popunu proređenih redova, kao i neprestano dovlačenje artiljerijske municije na položaje, ukazivalo je iskusnim srpskim borcima da se sprema ofanziva. Posle svega par dana, ovo je podiglo moral u tolikoj meri da se na položajima orila pesma i igralo kolo. Nasuprot vojnicima I srpske armije, austrougarske jedinice iz VI armije, za koje nije predviđen odmor, podilazile su srpskim položajima. U zabludi da se srpska vojska, rastrojena, povukla daleko na zapad, silazile su sa Suvobora u širokom frontu i bez rezervi. Time su zapale u taktički nepovoljnu situaciju. Ako se tome doda i krajnja fizička iscrpljenost ljudi, onda je jasno da je ovo bila idealna prilika za srpski kontra-napad. Mišić, raspolažući informacijama dobijenim od austrougarskih zarobljenika o očajnom stanju kod neprijatelja, odlučuje se za napad kompletnom armijom 3.decembra. Planirao je da razbije neprijateljske jedinice u dolini i da na njihovim „leđima” izađe ponovo na vododelnicu, gde bi imao snažan položaj za napad dalje na istok i severoistok. Vojvoda Putnik, čiji je plan bio da izvrši strategijski proboj neprijateljskog fronta I armijom, izdaje naređenje za opšti napad sve tri armije istog dana. Dan pred napad, ne želeći da išta prepusti slučaju, đeneral Mišić se lično stara o rasporedu i najmanje jedinice, o položaju svakoga topa, određujući vrlo precizno zadatke. Radi dizanja morala vojsci, vrhovna komanda izdaje proglas u kome se navodi da su kod neprijatelja nastupili teški dani i da je on u takvom stanju da će se još malo i „granjem moći tući”! Ova konstatacija, mada preterana, bar što se VI armije tiče, nije bila daleko od istine. Na dan napada, bojištem je vladala gusta magla, koja se iznenada podigla, a sunčano zimsko jutro, omogućilo je korekturu artiljerijske vatre.
Ofanziva je počela 3.decembra u 7 časova, u početku lagano, a zatim sve više dobijajući na žestini. Pali su i prvi trofeji, što je još više podiglo moral. Zarobljena su 3 oficira i 405 podoficira i redova, 4 brdske haubice, 1 mitraljez i dosta druge opreme. I armija potisnula je neprijatelja za 3 do 5 kilometra. I kod susedne III armije napad se dobro razvijao, mada su na pojedinim odsecima Austrougari vršili čak i kontra-napade. Podnoseći raport vojvodi Putniku, đeneral Mišić, raspoložen razvojem situacije, kaže: „Samo da izbijem na Prostrugu i Rajac, pa ćete već čuti za tutnjavu Švaburije po Kolubari …“ Zaista, već posle samo dva dana srpske jedinice izbijaju na vododelnicu Kolubare i Zapadne Morave. Posle proboja fronta na Suvoboru ništa ih više nije moglo zaustaviti. Kao lavina obrušavaju se na neprijatelja. Vojvoda Putnik prinuđen je da koči napad I armije, pošto je izletela i suviše napred i time izložila bokove, opominjući na veću opreznost pri gonjenju, jer je neprijatelj još pružao snažan otpor njenim susedima – Užičkoj vosci i III armiji. Mišić nevoljno zaustavlja I armiju, a u gonjenje upućuje manje jedinice. Na sreću, komanda je stigla kasno do komandata Dunavske divizije I poziva. Odmah po izbijanju na greben Suvobora, on sa celom svojom divizijom preduzima gonjenje u cilju presecanja odstupnice austrougarskim trupama, koje se povlače u pravcu Valjeva. Ovaj smeli manevar, pun rizika, uneo je takvu pometnju i haos u neprijateljske redove, kakva se nije desila od početka rata.
Rastrojstvo 50-te i kombinovane divizije iz 16. i 1. divizije iz 15. korpusa VI armije, dostiglo je vrhunac 6 decembra. Hiljade zarobljenih vojnika, na desetine topova i gomile ostalog ratnog materijala palo je u srpske ruke. Na desnom krilu armije Drinska divizija I poziva izbija kod sela Gukoša na desnu obalu Ljiga, koju neprijatelj u gustim gomilama naglo napušta i beži prema Mionici. Jedna brdska baterija otvara vatru na ove gomile, izazivajući strašnu paniku. Oko Gukoškog mosta i na putu od Gukoša ka Toplici, Drinci su naišli na neverovatan prizor stradanja i rasula austrougarskih jedinica, prizor koji će uskoro biti uobičajen. Poubijani konji, izvrnuti kamioni, uništena kola, čitave baterije topova, kara i komora, razbacane puške i municija… Napušteni su čak i ranjenici. Kako je ovim putem dalje kretanje bilo nemoguće, angažovani su zarobljenici za raščišćavanje.
Srpska ofanziva počela je u najnepovoljnijem trenutku za Austrougare. Rokiranje V armije na beogradski pravac par dana ranije, odvelo je glavninu snaga daleko od kriznog područja, i one nisu mogle biti upućene u pomoć VI armiji. Jedan novoformirani landšturmski korpus, koji je Poćorek uspeo da dobije iz Srema, nije mogao da bitnije utiče na razvoj događaja. Sa druge strane, Putnik, predosećajući Poćorekove namere, blagovremeno izvlači Timočku diviziju I poziva iz fronta II armije i upućuje je na položaj Kosmaj – Varovnica. Ojačavajući time nejake trupe Odbrane Beograda, obezbedio je desno krilo srpskog fronta od napada V armije iz pravca Beograda.
Poćorek se još uvek nadao da će dobiti bitku. Sem što je polagao velike nade u napad V armije, očekivao je da će se VI armija prikupiti i srediti na Kolubari. Zastoj u napredovanju III srpske armije i snažan otpor Austrougara na Kremenici, pred frontom II srpske armije, podgrejavao je njegovu iluziju. Poslednji dan kada je mogao da prekine bitku i izvede blagovremeno povlačenje ka Savi, bio je 7. decembar. Umesto toga, odlučio je da nastavi i dovede svoju Balkansku vojsku skoro do potpunog uništenja.
Gledajući kako neprijatelj pred njima beži, srpski vojnici iz I i III armije, kao da su dobili krila. Opijeni pobedom, nisu više osećali ni glad, ni umor. Hiljade zarobljenika, gomile ratnog plena i nada da će neprijatelj biti uskoro proteran iz zemlje, bili su više nego dovoljan razlog. U noći između 6. i 7. decembra, vojnici 6. prekobrojnog puka Kombinovane divizije iz sastava III armije (sećamo ih se po herojskoj borbi na Eminovim vodama, na Gučevu), osetili su da je došlo vreme za naplatu! Pred njima se ponovo nalazila 40. Honvedska divizija. Povlačeći se pred Kombinovanom divizijom, neprijatelj se zadržao na visovima kod sela Moravaca i Topolskom Brdu. Jake zaštitnice na levoj obali Ljiga, zaustavile su Srbe. Tada je odlučeno da se preduzme jedna diverzantska akcija. Prvi bataljon (232 vojnika sa dva mitraljeza) prešao je pod zaštitom noći Ljig. Bez i jednog ispaljenog metka zarobljeno je oko 120 usnulih vojnika neprijateljeve zaštitnice. Bataljon je zatim, krenuo ka selu Cvetanovci gde je do zore zarobio čak 1600 vojnika, 8 topova, 6 mitraljeza i veliku količinu ostalog materijala 40 divizije. Oslobođeno je i preko 500 srpskih vojnika i seljaka. Samo jedna četa koja je brojala 57 ljudi, zarobila je te noći ceo bataljon 28. landverskog puka (preko 400 ljudi), kompletnu bateriju poljskih topova, sa poslugom i zapregom i oko 300 intedantskih kola. Sličnih događaja tih dana bilo je na pretek. Sutradan je gonjenje III armije nastavljeno, i toku dana zarobljeno je još oko 6000 vojnika i 45 topova. Austrougarski oficiri su, često iz očaja i straha da ne budu zarobljeni, izvršavali samoubistva ili su ginuli odbijajući da se predaju.
Delovi I armije su 8. decembra oslobodili Valjevo i zauzeli položaje u okolini. Poćoreku je konačno postalo jasno da je bitku izgubio. Pošto su dva od tri korpusa VI armije praktično bila rastrojena i bez borbene vrednosti, naredio je njihovo povlačenje prema Šapcu. Nameravao je da tamo postavi mostobran, izvrši snabdevanje i popunu, i kroz par nedelja ponovo ih uključi u borbu. Međutim, mada je Putnik zaustavio I armiju, a za 15 i 16 korpusom uputio samo goneće odrede, panika i haos koji su vladali kod neprijatelja, uzeli su ogromne razmere. Put kojim se neprijatelj povlačio bio je posejan ratnim sredstvima. Vojnici su bacali puške, napuštali topove i kola… Sve ovo, prinudilo je Poćereka da povuče ova dva korpusa preko Save 12. i 13. decembra. Sada je želeo da bar zadrži Beograd kao oslonac za neke naredne operacije: „Beograd se mora sačuvati ili časno nestati u njemu” rekao je besan svojim komandatima korpusa. Ostala mu je još samo V armija i 13. korpus VI armije na koje je bacio sve karte.
Vojvoda Putnik je 9. decembra odlučio da težište operacija prebaci na sever, prema Beogradu, gde se na položajima Kosmaj – Varovnica već drugi dan vodila borba. Formirao je jaku operativnu grupu od trupa Odbrane Beograda II i III armije, sa zadatkom da uništi austrougarsku V armiju. Jedinice V armije, mada premorene, zahvaljujući blizini granice, bile su relativno dobro snabdevene, a njihova borbena vrednost nije bila za podcenjivanje. Žestok artiljerijski i pešadijski napad na Varovnicu kome su Srbi sa teškom mukom odolevali, kulminirao je 8. decembra zauzećem Malovnja i Kosmaja. Protiv napad koji su zatim preduzele srpske jedinice, kako bi povratile ove položaje, razvio se u višednevne krvave borbe. Veštim manevrisanjem Timočkom divizijom I poziva, otklonjena je kriza i povraćen Kosmaj. Uskoro je pristigla i Moravska divizija I poziva, ali dok su Srbi čekali ponovni napad, V armija se noću između 9. i 10. decembra neprimetno izvukla iz borbenog dodira, na mnogo jaču liniju: Stepojevac – Kovina – Mostine.
Kosmajsko – Varovničkim bojem, konačno je otklonjena opasnost po desno krilo srpskog fronta, a austrougarska V armija naterana u defanzivu. Kolubarska bitka bila je praktično dobijena, ostalo je još samo da se neprijatelj protera iz zemlje. Poćoreku je ostala još jedna, poslednja iluzija – beogradski mostobran. U noći kada se V armija povlačila sa Kosmaja, on u izveštaju upućenom šefu carske kancelarije priznaje: „otvoreno i bez rezerve, da je ovo povlačenje osetan i veliki poraz. Ali ako se budemo držali uzdignute glave, moramo ga i možemo popraviti”. Ubeđujući pretpostavljene da će posle popune i odmora svoje dve armije, preduzeti kroz dva do tri meseca, novu ofanzivu na već „iskrvavljenog” neprijatelja. Držanjem fronta pred Beogradom u toku ovog perioda, imao bi odličnu polaznu tačku za buduće operacije. U trenutku kada se prema Beogradu koncetrišu skoro dve kompletne srpske armije, Poćorekov optimizam bio je više nego smešan! Već posle dva dana (12.XII), očajničkog otpora na položajima Stepojevac – Kovina – Mostine, V armija bila je toliko proređena, da se moralo izvršiti novo povlačenje prema Beogradu. Tako razbijena, 21. landverska divizija svedena je na svega 2000 ljudi! Dok su II i III armija sve više stezale obruč oko Beograda, goneći odredi I armije izbile su 13 decembra na obalu Save kod Šapca, upravo u trenutku kada su Austrougari digli u vazduh pontonski most, kojim su, koji minut ranije, prešli u Srem i poslednji ostaci 15 i 16 korpusa VI armije. Narednog dana već je i Poćoreku bilo jasno da se Beograd neće moći zadržati i da je V armija doživela istu sudbinu kao i VI armija, pa naređuje evakuaciju. Situacija je postala beznadežna kada je Timočka divizija I poziva, probila centar beogradskog mostobrana na Torlaku. Na žalost, tu se i zadržala, bez preduzimanja gonjenja, koje bi povećalo paniku do neslućenih razmera i možda dovelo i do potpunog uništenja V armije.
Te noći u Beogradu je vladao potpuni haos, masa vojnika bez komande gurala se prema mestima za prelaz po mračnim ulicama zakrčenim komorskim kolima. Pontoni su tonuli pod teretom, topovi bacani u reku. Pljačkalo se ono što je preteklo u 13 dana okupacije. Inače, par dana ranije, uvidevši da je poraz neminovan, austrougarske trupe internirale su iz Beograda i okoline oko 13.000 ljudi, mahom žena, staraca i omladine. Zahvaljujući tome što su se krila mostobrana još držala, uprkos probijenom centru, neprijatelj je pod zaštitom noći uspeo da prebaci preko Save veći deo svoje razbijene armije. Sem toga, monitori su snažnom artiljerijskom i mitraljeskom vatrom štitili mesta prelaza. Do 8 časova u jutro 15 decembra, većina ostataka V armije i 13-tog korpusa prebačena je preko Save. U Beogradu su još ostale zaštitnice koje su se užurbano pripremale za evakuaciju.  Jedinice Kobinovane divizije potiskujući zaštitna odeljenja 13 korpusa, izbile su oko 9 časova na Banovo Brdo, zatekavši 6 napuštenih topova. Artiljerija je odmah stupila u dejstvo i porušila jedan od pontonskih mostova postavljen na šlepove. Goneći neprijatelja preko Topčiderskog Brda, I bataljon I prekobrojnog puka ušao je prvi u Beograd, gde ga je dočekalo radosno stanovništvo. Oko 10 časova u Beograd prodire i Konjička divizija, vodeći borbu sa zaostalim neprijateljskim grupama. Stigavši do mitropolije i Kalemegdana, otvaraju uragansku vatru iz mitraljeza i karabina na Austrougare koji su još prelazili preko mostova na Savi. Ovo je stvorilo strahovitu paniku. Kola sa konjima prevrtala su se u reku, ljudi su plivanjem pokušavali da stignu do druge obale, mnogi su trčali nazad da predajom spasu glavu.
Odmah iza konjice u Beograd ulazi i Kralj Petar I sa pratnjom. I dok se borba sa zaostalim grupama neprijatelja još vodila, Kralj odlazi u Sabornu crkvu, da se pomoli Bogu i zahvali mu na pobedi.
Oko 11 časova, iz straha od prelaza srpskih trupa, dignut je u vazduh još jedan raspon, već srušenog železničkog mosta. Ovo je na simboličan način označilo i kraj ove neverovatne bitke, koja je par godina posle rata dobila naziv Kolubarska. Saopštenje srpske vrhovne komande za 16. decembar glasilo je: „…Na teritoriji Srbije nema više nijednog neprijateljskog vojnika…“Austrougarski gubici u Kolubarskoj bici bili su ogromni. Samo u toku protivofanzive od 3. do 15. decembra, srpska vojska zarobila je 323 oficira i 42.215 vojnika i zaplenila 43 zastave, 142 artiljerijska oruđa, 29 lafeta, 386 kara, 71 mitraljez, 60.000 pušaka, 2 aviona, 5 automobila, 37 sanitetskih kola, 3.500 kola sa municijom, pionirskim, sanitetskim i ostalim materijalom, 3 kase, 52 poljske pekare, 45 kujni, 4.000 konja i dosta hrane. Sem toga, procenjuje se, da je poginulo oko 50.000 ljudi. Inače, ukupni gubici Austrougrske Balkanske vojske od početka rata iznosili su oko 275.000 ljudi, što je iznosilo preko 50 % sastava. Cerska bitka odnela je 45.000, bitka na Drini – 130.000 i Kolubarska bitka – 100.000 ljudi. Oskaru Poćoreku komandantu „Balkanske vojske” zapečaćena je vojnička karijera. Ubrzo je penzionisan. Čak mu je preko štampe poručivano da bi najbolje bilo da izvrši samoubistvo! Ovom bitkom postignuto je takvo rastrojstvo Balkanske vojske, da Austrougarska monarhija, punih deset meseci, do oktobra 1915. godine, nije smela i mogla da preduzima nikakve akcije protiv Srbije. Međutim i srpski gubici bili su veliki. Od početka ratnih operacija 28. jula do završetka Kolubarske bitke 15. decembra, Srbija je u 1914. godini izgubila oko 132.000 vojnika (22.000 poginulih, 91.000 ranjenih, 19.000 zarobljenih). Velike su bile i civilne žrtve. Više hiljada ljudi je ubijeno ili internirano u logore u Mađarskoj. Ipak, za Srbe, Kolubarska bitka bila je najbolji mogući završetak krvave 1914. godine, kruna svih bojeva vođenih od Cerske bitke.
Vojvoda Radomir Putnik ovenčao se slavom besmrtnog vojskovođe. Živojin Mišić, koji je za zasluge u Kolubarskoj bici dobio čin vojvode, takođe. Ugled srpske vojske popeo se do najvećih visina i kod saveznika i kod neprijatelja. Srpski narod je dobio nadu u krajnju pobedu, ali i snagu da prebrodi sve ono što ga je čekalo do 1918. godine.
Pridev „Nepobediva” koji je zasluženo dobila srpska vojska, pratiće je sve do kraja rata i njenog postojanja.
Branislav V. Stanković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još