Kopljem na Imperiju

Pleme Zulu bilo je poznato Evropljanima, još od prvih susreta sa afričkim domorocima. Bilo je to tipično ratničko pleme, koje nije tolerisalo ekspanziju Britanaca, odnosno Bura – holandskih iseljenika na jug Afrike. Otpor Zulua je bilo toliki, da su Britanci, posle aneksije oblasti Natal i Transval, sačekali da se u tim oblastima okupi više iseljenika, iako je težnja da se Zului pokore oduvek postojala. Za kršenje mirovnog sporazuma bilo je potrebno isprovocirati domoroce, što je ostvareno prilično „prljavim“ sredstvima. Iskorišćene su dinastičke nesuglasice unutar Zulua, kao i brutalni pogranični sukobi Zulua sa Burima. Naime, tokom jedne akcije, Zului su kidnapovali dve belkinje devojčice, što je britanski guverner Natala, ser Henri Bartl Frer, iskoristio da uputi neprihvatljiv zahtev vrhovnom poglavici Zulua Kečvaji, u kome je tražio 500 grla stoke kao odštetu. Međutim, Kečvaja se osećao prilično bezbedno u svom kraljevstvu, pa je poslao ponižavajućih 50 funti. Usledio je novi ultimatum od 11. decembra 1878, prema kome se od Zulua tražila dozvola za nesmetan misionarski rad i naseljavanje belaca na njihovoj teritoriji. Britanci su, čak, zahtevali odgovor do 31. decembra. Samouvereni Kečvaja upšte nije odgovorio, što je praktično značilo rat.

Šta je to poglavici Kečvaji davalo takav osećaj sigurnosti, pred tadašnjom najvećom kolonijalnom silom? Bila je to ogromna i vrlo dobro organizovana vojska sa kojom je raspolagao, za šta je mogao da zahvali svojim prethodnicima, pre svega čuvenom poglavici Šaki, svojevrsnom „afričkom Napoleonu“. Pre Šake, ratovi između afričkih plemena bili su više ceremonijalnog karaktera, gde su glavnu ulogu imali dvoboji odabranih suprotstavljenih ratnika, čarke i zastrašivanje, pri čemu nije bilo mnogo žrtava. Šaka je, kao vrlo ambiciozan i beskrupulozan ratnik, u momentu kada je postao poglavica, težio da to promeni, zalažući se za što je moguće bržu pobedu. Pri tome, nije prezao od do tada neuobičajenog masakriranja, svakog ko mu stane na put. Agresivna politika prema susedima, obezbedila mu je drastično proširenje zone uticaja, asimilaciju mnogih plemena i još veću moć. Vojni uspesi Zulua bili su omogućeni i reformama u organizaciji, taktici i naoružanju.


Šaka nije u potpunosti prihvatio tradicionalno oružje Bantu-crnaca, dugo koplje za bacanje, pod nazivom asegai. Preferirao je kraće, ali teže koplje masivnijeg vrha, pogodnijeg za blisku borbu – iklva. Duga koplja nisu izbačena, već su bacana u ranoj fazi napada, pre stupanja u blisku borbu, slično kao kod rimskih legionara. Takođe, uveo je veći i teži štit od goveđe kože isihlangu, korišćen ne samo za samoodbranu, već i za sklanjanje protivnikovog štita u desnu stranu, izlažući mu rebra sa leve strane grudnog koša dejstvu kratkog koplja (što je bila originalna, Šakina zamisao). Velika pažnja posvećena je uvežbavanju vojnika, gde su preduzimani marševi, tokom kojih su ratnici morali da prevaljuju i po 80 km dnevno, bez sandala, bosi. Ko god bi se pobunio ili ne bi izdržao, bio bi jednostavno ubijen.
Stupanje u vojnu službu počinjalo je sa samo šest godina, posle čega su dečaci korišćeni za pružanje logističke podrške ratnicima, odnosno donošenje oružja, hrane i vode. Stariji su, već prema dobu i borbenom iskustvu raspoređivani u tri grupe, koje su zauzimale tačno određeno mesto u borbenom poretku Zulua, poznatom kao „rogovi bivola“. Ova borbena formacija, predstavljala je najčešće primenjivani manevar Zulua. Sastojala se od centra ili „grudi“, gde su bili iskusni borci srednjih godina i dva „roga“ koja su imala ulogu, da obuhvatnim manevrom napadnu bokove protivnika i opkoli ga. „Rogovi“ su bili popunjavani mlađim i manje iskusnim, ali pokretljivijim i bržim ratnicima. Konačno, postojala je i rezerva od veterana, koji su po potrebi intervenisali na kritičnim pozicijama. Ovaj borbeni poredak i njegov osnovni cilj, bio je vrlo srodan Hanibalovoj vojsci u čuvenoj bici kod Kane, kada je uspeo da opkoli Rimljane i pobije ih, skoro do poslednjeg. Grupisanje vojnika prema iskustvu i godinama starosti, slično je kao u Rimskoj vojsci, gde je poslednji red vojnika takođe bio najstariji i najiskusniji, što je mlađim vojnicima ispred njih davalo veću sigurnost.
Što se tiče jedinica, Zului nisu koristili jedinice sa formacijskim brojem pripadnika, već su za svaki zadatak ili mesto u borbenom poretku, predviđali određeni broj ratnika i takvu formaciju nazivali impi. Tako je jedan impi mogao brojčano da varira od 400, do 10000 vojnika, kojima je komandovao istaknuti ratnik ili lokalni poglavica.

Za afričke uslove, ova prilično razvijena vojna organizacija, prvi put će se susresti sa brojčano jačim evropskim trupama. Iako su Zului već bili u kontaktu sa Evropljanima i bilo im je poznato vatreno oružje, ostali su verni sopstvenoj taktici, bez obzira što su imali priliku da od trgovaca oružjem nabave puške. A belih doseljenika sa bogatim borbenim iskustvom i za malo para, odnosno zlata, voljnih da uvežbaju, pa čak i predvode Zulue, uvek je bilo u izobilju. Uprkos početnim uspesima, ovo će se do kraja rata između Britanaca i Zulua, pokazati kao presudno.
Britanske snage su, bez zvaničnog odobrenja Krune, preduzele napad na teritoriju Zulua, zvanu Zululend, koji se nalazio u severoistočnom Natalu (danas pokrajina u Južnoafričkoj Republici). Glavnokomandujući, general-pukovnik Frederik August Tesindžer, lord od Čelmsforda, podelio je svoje snage (5000 Britanaca i 8200 Afrikanaca, lojalnih Britancima) na tri dela, sa zajedničkim ciljem, „prestonicom“ Zulua – Ulundijem. Snage su podeljene kako im Kečvaja ne bi pobegao, što dovoljno govori o prepotenciji Britanaca – potpuno su zanemarili mogućnost da ih domoroci poraze, iako su znali da Kečvaja raspolaže sa oko 40000 boraca. U početku, kolone su neometano napredovale. Srednja kolona, koja je u svom sastavu imala 1600 belaca (Britanaca i neregularnih trupa, pretežno Bura) i 2500 Afrikanaca, opremljenih sa dva topa i nekoliko baterija Kongrejvovih nevođenih raketa, ulogorila se posle deset dana marša 20. januara 1879, kod brda Isandluana. Čelmsford je smatrao da će logor biti samo privremen, tako da ga uopšte nije osigurao prema preporukama Bura (što je kod njih bila praksa u borbi sa Zuluima), sa teretnim kolima raspoređenim u krug. Nije primenjeno ni delimično ukopavanje, što je sam Čelmsford dva meseca ranije propisao u Pravilu službe. Jedino su bila postavljena izviđačka mesta, na nekoliko položaja.
Međutim, kako ni ona nisu nudila dovoljno dobar pregled okoline, poslate su konjičke patrole u potragu za Zuluima. Tog prvog dana otkriveni su vrlo mali kontingenti Zulua, ali 21. januara popodne, major Čarls Dartnel je izvestio o susretu sa Zuluima, koji se kreću prema Isandluani. Problem je bio i što nisu otkrivene glavne snage Zulua, koje su se sastojale od tri grupe, sa ukupno 20.000 ratnika. Ove snage su krenule u susret Britancima još 17. januara iz Ulundija i 20. januara su formirale logor, na 25 km od Isandluane. Čelmsford je 22. januara pojačao izviđanje, ostavivši u Isandluani oko 1400 vojnika, uključujući 24. Vorvikšajerski puk, neregularne milicije oblasti Natal i lokalne afričke trupe lojalne Britancima, pod komandom potpukovnika Henrija Pulejna (birokrate bez borbenog iskustva). Zului su uspeli da izmanevrišu Čelmsfordovu konjicu i direktno u podne napadnu logor, koristeći poznatu taktiku „rogovi bivola“, na šta su Britanci odgovorili odgovarajućim rasporedom svojih trupa. U tome im je pomogao i deo konjanika-izviđača pod pukovnikom Entonijem Darnfordom koji je u poslednjem trenutku uspeo da se vrati i pomogne pri odbrani logora (tačnije, desnog krila britanskog rasporeda, ali ni u jednom trenutku nije uspeo da preuzme komandu od Pulejna).
Posle prilično uspešne odbrane na početku borbe, kada je poginulo mnogo Zulu-ratnika, gde su Britanci koristili veći domet svojih pušaka Martini-Henri kalibra .45, ubrzo se pokazalo da najveći problem predstavlja snabdevanje municijom. Organizacija je nalagala da se vojnik koji ostane bez municije vrati u logor i uzme novu količinu, što je oduzimalo dragoceno vreme, a potpukovnik Pulejn do perfekcionizma ispoštovao. Tako je snabdevanje municijom bilo sporije, nego što su Zului napadali, zbog bespotrebnog formalizma pri deljenju. Ovaj problem bio je najveći na centru, koji se borio protiv centra i levog krila („roga“) Zulua, koji je delimično uspeo da zaobiđe prilično razvučenu britansku liniju odbrane. U momentu kada se veći broj vojnika vratio u logor po municiju, britanska linija morala se povući, ali to nije moglo da se izvede u redu. Pripadnici artiljerije uspeli su da se povuku, ali ne i pripadnici raketne jedinice, koji su izmasakrirani. Već u ovom momentu, porazom britanskog centra, bitka je bila izgubljena. Da stvar bude gora i delovi desnog krila Zulua uspeli su da se „uvuku“ između grupa vojnika i probiju i ovu liniju odbrane. U bliskoj borbi, Zului su Britance i lokalnu miliciju jednostavno izmasakrirali, s obzirom na desetostruku brojčanu prednost.


Bez obzira na ovaj uspeh, britanski logor nije u potpunosti opkoljen, tako da je manji broj vojnika, ipak uspeo da se izvuče. Od 1400 vojnika u kampu, pobijeno je 1329, od čega 52 oficira (među kojima Pulejn i Darnford) i 1277 ostalih pripadnika, uključujući i 471 Afrikanca lojalnih Britancima. Interesantno je da nijedan od ljudi koji su se spasili nije nosio crvenu uniformu, što se odnosilo pretežno na oficire koji su nosili tamnoplave, artiljerce sa svetloplavim uniformama ili neregularne trupe natalske milicije. Kečvaja je svojim ljudima izričito naredio da ne ostave u životu nijednog protivnika u crvenoj uniformi, što može da izgleda kao preterano pojednostavljenje, ali je s obzirom na okolnosti i nivo „obrazovanja“ svojih ljudi, bilo više nego opravdano. S druge strane, Zului su izgubili oko 2000 ratnika.
S. BALOŠ

Kruna uzvraća udarac
Iako Kruna nije znala za Čelmsfordovu avanturu, preduzela je korake da se povrati ponos britanske vojske. Sledili su izbori za Parlament, a Britanija je želela da pošalje jasnu poruku drugim narodima u kolonijama da se ne šale i ne pomisle da je njenu vojsku sada moguće tako lako poraziti. Poslata su pojačanja, izvršeno pregrupisavanje i ostvaren je niz pobeda nad Zuluima, od kojih je poslednja bila kod samog Ulundija, sredinom 1879, posle čega je Kečvaja zarobljen. Ostalim poglavicama Zulua je dozvoljeno da vladaju dok god priznaju autoritet Krune i ne poštuju „centralnu“ vlast. Kasnije je Kečvaja čak i pušten, ali Zului više nisu bili pretnja britanskom imperijalizmu.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još