Kurska bitka

Posle sovjetskih ofanzivnih operacija u zimu 1942-1943. i nemačkog protivudara u rejonu Harkova u februaru i martu 1943, front se jedno vreme stabilizovao na liniji reka Peruč-Dimitrovsk-Orlovskij-Riljsk-Belgorod-Severni Donjec. U tako izlomljenoj liniji fronta jasno su se uočavale tri izbočine (potkovice), kao stvorene za ofanzivna dejstva i jedne i druge strane – orelska, kurska i belgorodsko-harkovska. U želji da povrati stratešku inicijativu izgubljenu kod Staljingrada, a bez dovoljno moći da u tom trenutku izvede ofanzivu širih razmera, nemačka komanda je odlučila da svoje snage skoncentriše u rejonu kurske izbočine. Ideja je bila da se koncentričnim udarima iz rejona Belgoroda i Orela na Kursk, unište sovjetske snage u izbočini i uspostavi komunikacija Orel-Kursk-Belgorod-Harkov. S obzirom na opšti nepovoljan odnos snaga po njih, Nemci nisu ni razmišljali o nekom daljem napredovanju posle toga, kojim bi eventualno preokrenuli tok rata u svoju korist. U najmanju ruku, to bi bilo i nerealno u trenutku kada su Sovjeti već bili znatno nadmoćniji. Zbog svega toga, dalji zadaci nisu ni bili jasno definisani. Međutim, Sovjeti su otkrili njihove namere i rešili da najpre odlučno odbrane kursku izbočinu, a zatim pređu u protivofanzivu kojom bi razbili neprijateljske grupacije u rejonu Orela, odnosno Belgoroda i Harkova i nastavili nastupanje dalje na zapad. Tako je došlo do čuvene Kurske bitke, koja u osnovi može da se podeli u dve faze – nemačku ofanzivu i sovjetsku protivofanzivu. Nemci su iskoristili tromesečni predah na Istočnom frontu (od aprila, do juna 1943.) da prikupe i ojačaju svoje snage. U rejonu kurske izbočine skoncentrisali su 50 divizija (oko 900.000 ljudi), od kojih 34 pešadijske, 14 oklopnih i dve motorizovane. Ukupan broj tenkova, uključujući i Tigrove, Pantere i samohodne topove Ferdinand, iznosio je oko 2.700, dok je artiljerijskih i minobacačkih oruđa bilo oko 10.000. Za vazdušnu podršku obezbeđeno je oko 2.000 aviona iz 4. i 6. vazdušne flote. Od navedenih snaga je za neposredna ofanzivna dejstva predviđena 31 divizija (oko 550.000 ljudi), kao i skoro kompletne tenkovske i vazduhoplovne snage. Na severu je 9. armija pod komandom generala Modela u zahvatu druma i železničke pruge Orel-Kursk, skoncentrisala osam pešadijskih, osam oklopnih i jednu motorizovanu diviziju, sa zadatkom da brzim prodorom preseče izbočinu sa severne strane. Na jugu su 4. armija generala Hota i operativna grupa Kempf na svojim unutrašnjim krilima koncentrisale sedam pešadijskih, osam oklopnih i jednu motorizovanu diviziju. Prva je imala zadatak da nadire od Belgoroda preko Obojanja, a druga da dejstvom prema Koroči obezbeđuje desni bok udarne grupacije 4. oklopne armije. Na zapadnom obodu izbočine, u odbrani na širokom frontu, nalazila se nemačka 2. armija jačine osam pešadijskih divizija. Kurska izbočina trebalo je da bude likvidirana u razdoblju između 5. i 9. jula.
Na sovjetskoj strani, u odbrani su bili Centralni front generala Rokosovskog i Voronješki front generala Vatutina. U sovjetskoj vojnoj terminologiji izraz front u formacijskom smislu označava grupa armija. Centralni front je u prvom ešelonu imao 13. 48. 60. 65. i 70. armiju, a u drugom 2. oklopnu armiju, 9. i 19. oklopni korpus. S druge strane, Voronješki front je u prvom imao 6. 7. 38. 40. i 69. armiju, a u drugom ešelonu 1. oklopnu armiju, 2. i 5. oklopni korpus. Prvi je imao težište na desnom krilu u rejonu odbrane 13. i desnog krila 70. armije, a drugi na svom levom krilu i u centru, u rejonu odbrane 40. 6. 69. i 7. armije. Iza njihovog rasporeda, na liniji Krasnaja Zarja-Beli Kolodez, nalazio se Stepski front generala Konjeva, koji je u sastavu imao 4. 5. 27. 47. i 53. armiju, 5. oklopnu armiju i 4. i 10. oklopni korpus. Zadatak ovog fronta bio je da spreči prodor nemačkih snaga na istok, za slučaj da Centralni i Voronješki front ne uspeju da zaustave njihov napad. Pored toga, snage Stepskog fronta bile su predviđene i za ofanzivna dejstva u drugoj fazi bitke. Baš kao i Nemci i Sovjeti su iskoristili tromesečni predah na frontu da konsoliduju i ojačaju svoje snage. Imali su dovoljno vremena da temeljito pripreme odbranu, naročito na bokovima, gde se očekivao neprijateljski udar. Duboko ešelonirana odbrana bila je naročito pripremljena za protivoklopna dejstva. Odbrambeni pojasevi dopunjeni su nizom pregradnih položaja i međupoložaja, sa veoma razvijenim sistemom rovova i saobraćajnica. Naseljena mesta pretvorena su u jake čvorove otpora. Brižljivo je organizovan sistem komandovanja i sadejstva u skladu sa verovatnim varijantama protivničkog napada. Trupe su intenzivno obučavane za protivoklopnu odbranu, a komandni kadar za najefektniju upotrebu rezervi i snaga iz drugog ešelona. Bitka je počela 5. jula u 2:20 sovjetskom artiljerijskom protivpripremom. Pitanje je kako sovjetskom, kada su Nemci ti koji je trebalo da napadnu? Da, ali Sovjeti su na vreme saznali dan i vreme napada, kao i približan raspored neprijateljskih snaga. I umesto da čekaju nemačku artiljerijsku pripremu, oni su udarili prvi. Među Nemcima, to je unelo veliku zabunu i pometnju, ali kako Sovjeti nisu znali baš tačan raspored skoncentrisanih trupa, ni gubici nisu bili onako veliki, kakvi su mogli da budu. Nemcima je odmah bilo jasno da su Sovjeti znali za početak napada, što znači da su propustili svoj najveći adut – faktor iznenađenja. Ipak, odustajanja više nije bilo. Oni su pregrupisali svoje snage i krenuli u napad. Međutim, zbog pometnje i pretrpljenih gubitaka, kao i pregrupisavanja, napad je počeo sa nekoliko sati zakašnjenja – posle artiljerijske pripreme koja je počela oko pet časova. Na severu je 9. armija svoj glavni udar izvršila na Oljhatovku, pri čemu je deo snaga angažovan i na bokove da bi se proširio prodor oklopnih snaga koje su prevedene u prvi ešelon, radi što veće siline početnog udara. Sovjetska 13. armija pružila je žilav otpor. U pomoć joj je pritekla i avijacija žestokim napadima na nemačke tenkove u prodoru. Do 12 časova izvršeno je čak 520 poleta. Ipak, Nemcima je pošlo za rukom da se na tom pravcu do kraja dana ukline 6 do 8 km u dubinu glavnog odbrambenog pojasa. Sledećeg jutra, Centralni front je izveo protivudar na uklinjenog neprijatelja sa 17. korpusom 13. armije, 16. korpusom 2. oklopne armije i 19. oklopnim korpusom. Time je bio blokiran napad na glavnom pravcu proboja, pa su Nemci u drugoj polovini dana morali da ubace u borbu 9. oklopnu diviziju na pravcu Ponjira. Do 7. jula uspeli su da izbiju na prilaze mestu, ali su već sledećeg jutra odbačeni novim protivnapadom. Kako napad nije uspeo ni na tom pravcu, nemačka komanda je 8. jula uvela 2. i 4. oklopnu diviziju i pokušala da zaobiđe Oljhatovku sa zapada. Međutim, ni tu nije postignut neki značajniji uspeh. Krajem tog dana, ofanzivna moć nemačke grupacije na severu kurske izbočine bila je praktično iscrpljena. Rezervi više nije bilo, a nije ih bilo moguće formirati ni izvlačenjem trupa severno od Orela, jer su se Brjanski i Zapadni front na tom sektoru već pripremali za napad. Tako je 9. armija već 9. jula bila prinuđena da pređe u odbranu, nakon što je, uz cenu teških gubitaka, ostvarila prodor od samo 10-12 km. Na jugu je udarna grupacija nemačke 4. oklopne armije izvela glavni udar na Obojanj, a operativna grupa Kempf na Koroču. Iako su već prvog dana u borbu ubačene znatne oklopne snage (oko 700 tenkova), nije došlo do nekog značajnijeg uspeha. S druge strane, ni Sovjeti nisu mogli da izvedu protivudar na uklinjenog neprijatelja na frontu 6. armije, jer su njihove ofanzivne snage prilikom privlačenja pretrpele velike gubitke od nemačke avijacije, tenkova i artiljerije. Tako je sovjetska 1. oklopna armija bila prinuđena da odustane od ofanzive. Ona se zajedno sa 2. i 5. oklopnim korpusom razvila na drugom odbrambenom pojasu, ali su Nemci i njemu uspeli da podiđu i ukline se na jednom uskom frontu. Tako je posle drugog dana bitke, nemačka 4. oklopna armija uspela da napravi proboj dubok 18 km. Za to vreme je operativna grupa Kempf na pomoćnom pravcu takođe uspela da podiđe drugom odbrambenom pojasu 7. armije. Situacija je postala kritična, pa je sovjetska komanda pod hitno odlučila da privuče 5. i 5. oklopnu armiju iz sastava Stepskog fronta. Njihov zadatak je bio da izvedu bočni protivudar za slučaj da snage Voronješkog fronta ne budu u stanju da zadrže neprijatelja. Naređeno je i privlačenje 17. vazduhoplovne armije iz sastava Jugozapadnog fronta.
Glavni pravac nemačkog napada bio je usmeren u zahvatu komunikacije Belgorod-Obojanj. Oni su od 7. do 9. jula uspeli da se ukline do 35 km, ali je ofanzivna moć udarne grupacije stalno slabila, zbog odvajanja snaga za odbijanje sovjetskih bočnih protivnapada. Na pomoćnom pravcu ka Koroči, Nemci su u međuvremenu prodrli do 10 km. Zbog sve jačeg otpora branilaca na obojanjskom pravcu, nemačka komanda je rešila da težište dejstava pomeri udesno, na Prohorovku. Namera je bila da se prodorom glavnih snaga 4. oklopne armije sa jugozapada i 3. oklopnog korpusa grupe Kempf sa juga stvori breša u sovjetskom rasporedu, a potom obuhvati Kursk sa jugoistoka. Izvršivši pregrupaciju snaga, Nemci su 11. jula krenuli u ostvarenje ove zamisli. U početnom naletu postigli su izvestan uspeh, ali su krajem dana ponovo zadržani odbranom 69. armije i protivnapadima delova 9. oklopne armije. Procenivši da je napadna moć protivnika znatno opala, sovjetska komanda je 10. jula donela odluku o nanošenju odlučujućeg protivudara snagama Voronješkog fronta, kojem su pridodate 5. i 5. oklopna armija Stepskog fronta. Sprovođenje ove zamisli u delo počelo je 12. jula u 8:30. Za protivnapad su angažovane 5. 6. i 7. armija i 1. i 5. oklopna armija. Najžešći okršaji razvili su se u rejonu Prohorovke, gde je došlo do susretne borbe između sovjetske 5. oklopne armije i dva nemačka oklopna korpusa. Sovjetskim protivudarom zadržan je neprijateljski prodor na glavnom pravcu i stvorena kriza nemačke ofanzivne operacije na jugu kurske izbočine. Kako je ofanzivna moć nemačke južne grupacije bila iscrpljena, a nada u bilo kakav uspeh na severu već ranije otpisana, Nemci su bili prinuđeni da pređu u defanzivu. Zato je 15. jula nemačka komanda donela odluku o povlačenju snaga 4. oklopne armije i grupe Kempf na svoje polazne položaje. Goneći protivnika, jedinice Voronješkog i Stepskog fronta izbile su 23. jula na liniju koju su sovjetske snage držale pre početka nemačke ofanzive.
R.K.