Lov na tigra u Indiji

Era velikih belih lovaca u egzotičnim krajevima kao što su Afrika i Indija, odavno je prošla. Ostale su samo zabeležene njihove pustolovine i doživljaji, da napajaju maštu čitalaca željnih avantura. Danas je lov organizovan i strogo kontrolisan, a krupne vrste divljači su zakonom zaštićene. O nekom individualnom, svojevoljnom lovu po neistraženim predelima divljine, više nema ni govora. Ostaje nam samo da čitamo o tim davno minulim, romantičnim vremenima. U ovom broju, prenosimo doživljaje iz zlatnog doba lova na tigrove u Indiji, kako ih je svojevremeno opisao potpukovnik Gordon Kaming. Poreklom Škot, sredinom 19. veka bio je jedan od najuspešnijih belih lovaca u Indiji. Ostaće zabeležen i njegov ulov indijskog nosoroga, čiji rog po dužini i danas drži rekord.
„Baš kad smo izašli iz jednog sela, poprilično udaljenog od ivice džungle, gde su nas seljani uveravali da oni ne viđaju nikakve tigrove, priđe nam jedan pastir i poče da se žali kako mu tigrovi odvlače stoku. Kad je video da se sumnjičavo pogledamo, pokazao nam je tragove šapa koji su bili izmešani sa tragovima stoke. Sudeći po njima, tigrovi su se u toku noći slobodno šetali po selu, prolazeći pored samih kuća. Bili smo zapanjeni, jer nikad ranije nismo čuli da tigrovi prilaze toliko blizu ljudskim naseljima. Pastir nam je pokazao na ivicu džungle odakle dolaze tigrovi, otprilike na jednu milju od obale reke Nerbude. Vodio nas je da nam pokaže njihove tragove, koji su išli duž tragova kolskih točkova. Bili su to tragovi kola kojima su seljaci prevozili žito. Kako je bio skoro pun mesec, odlučili smo da im u toku noći postavimo zasedu u krošnji drveća. Zato smo brzo odjahali nazad u logor, da obavimo pripreme.
Odmah smo poslali ljude, da podignu dve platforme na drveću pored staze kojom prolaze tigrovi. Platforme su bile udaljene jedna od druge oko pola milje. Bile su zaklonjene u krošnji sa mekim i svežim lišćem, kako se ne bi čulo šuštanje. Na petnaestak jardi od skrovišta, sa južne strane, jakim konopcima smo privezali koze i to na takvom mestu da, kad izađe pun mesec, budu potpuno izvan senke. Moje drvo nalazilo se pored same staze, a kompanjona nešto bliže selu. Oko nas je bilo obradivo zemljište, ali bez useva.
Oko devet časova, ugledao sam tigra kako dolazi preko polja i zastaje na stotinjak jardi od mog skrovišta. Lepo se video obasjan mesečinom. Bio sam ubeđen da će tigar naići stazom, gde bih lepo mogao da nanišanim. Uskoro se onom tigru pridružio još jedan, ali brzo su mi nestali sa vidika. Čekao sam oko pola sata, u nadi da će ponovo da se pojave, kad začuh pucanj iz pravca skrovišta mog kompanjona. Ubrzo dotrčaše neki ljudi da me zovu i siđoh sa drveta, da vidim šta se dogodilo.
Tigrovi su prišli sasvim blizu njegovom drvetu i jedan je odmah skočio i zadavio kozu. I dok je stajao sa repom podignutim uvis, moj kompanjon je opalio, ali je promašio. Tigar je istog trenutka sunuo u beg i jednim skokom preskočio visoko, gusto grmlje. Našli smo mu tragove šapa u mekom tlu s druge strane grmlja, gde je doskočio. Ali tigrovi se više nisu pojavljivali…
Sledeći noćni lov na tigra doživeo sam kada smo bili smešteni u Barodi. Hejvord i ja organizovali smo ekspediciju u brda Torun Mal. U jednom isušenom rečnom koritu blizu sela nalazilo se pojilo, gde su seljani napajali stoku. Doznali smo da svake noći jedan tigar dolazi na pojilo da ugasi žeđ. Neki seljani su se obavezali da će podići platformu na obližnjem drvetu. Međutim, kada smo se predveče vratili, videli smo da su pobegli i ostavili nedovršen posao.
S obzirom da mesec ne izlazi pre 21 čas, sedeli smo u selu do tog doba i tek onda otišli do pojila. Napravili smo improvizovano skrovište od granja u podnožju jednog starog drveta tamarinda. U koritu reke, na otvorenom, vezali smo jednu kozu kao mamac. U skrovištu smo prostrli ćebad, namestili puške i kazali ljudima da se raziđu. Plan je bio da ne pucamo odmah kad se tigar pojavi, već da sačekamo sve dok ne počne da jede kozu. Trebalo je da se tada dignemo na kolena i raspalimo iz pušaka. Plan je bio sulud, ali tada smo još bili mladi i neiskusni…
Negde oko ponoći, dok je Hejvord čvrsto spavao na ćebetu, začuo sam režanje tigra sa jednog ćuvika iza naših leđa. Odmah sam prodrmao Hejvorda, da ga probudim. Videli smo da se koza silno uznemirila i uplašila. Zatim smo začuli tiho šuštanje suvog lišća, a koza je počela da se „dere kao luda“. U silnoj želji da pobegne, zategla je konopac toliko, da se skoro ugušila. Zatim je nastao tajac, jedino što je koza žalostivo i bespomoćno meketala. Izgleda da se tigar pritajio, upravo iza našeg drveta. Odjednom se začulo kršenje u šipražju i mi smo mahinalno prikovali glave uz zemlju. Kada smo se pribrali i ustali sa podignutim puškama, više nije bilo ni tigra, ni koze…
Konopac je bio odrešen, a tigar je odvukao plen s druge strane rečne jaruge. Lepo smo čuli kako krckaju kosti, ali bio je skriven u senci gustiša, tako da nismo mogli da ga vidimo. Posle dva sata, vratio se na pojilo da ugasi žeđ. Pucali smo, ali nismo mogli najbolje da nanišanimo, promašili smo i umakao je neokrznut. U selo smo se vratili snuždeni i razočarani.
Za sledeću noć smo podigli platformu na drvetu s druge strane pojila i ponovo privezali jednu kozu. Čuvajući stražu, obojica smo zadremali. Trgnuo sam se u snu, primetio da je koza uznemirena i da se čudno ponaša. Probudio sam drugara, da mu kažem da se nešto dešava i da bude pripravan. Kada smo ponovo pogledali u pravcu koze, primetili smo da pored nje leži leopard, a ne tigar, sa zubima zarivenim u njeno grlo. Lišće na kome je ležao bilo je žuto, slično boji njegovog krzna i nismo mogli dobro da ga razaznamo i nanišanimo. Opalili smo iz pušaka istovremeno, na šta je leopard skočio kao oparen i nestao u obližnjem gustišu.
Ujutru smo pretražili mesto događaja i pronašli oba puščana zrna u zemlji, tačno na mestu gde je leopard ležao. Pretraživali smo okolinu, ali nismo ništa našli. Sledećeg jutra smo se spakovali, s namerom da preselimo logor. Dva dana kasnije, našli su nas neki seljaci i ispričali nam neobičnu priču. Oni su, naime, primetili kako lešinari kruže nad šumom, na jednom mestu. Otišli su tamo i pronašli mrtvog leoparda kako leži u lišću. Bio je već u stanju raspadanja i napola pojeden. A šta se ustvari dogodilo? Verovatno smo u našem traganju prošli pored njega, ali ga nismo primetili zbog boje lišća i suve trave. Tako nam je propalo njegovo krzno.
Jednog popodneva, u logor stiže jahač da nam kaže kako je primetio dva medveda u jaruzi na nekih šest milja daleko, blizu sela Ringnode. Poslao sam kurira da obavesti lokalne poglavice, koji su odmah okupili svoje ljudstvo, po običaju šaroliko i bučno, naoružano svim i svačim: od pušaka i kopalja, do mačeva. Vodili su i dva slona, ali nisam bio siguran koliko su pouzdani za lov. Odabrao sam jednog slona koji nije bio savršen, ali mi je delovao smireno i stabilno.
Lokalne goniče smo poslali napred, a mi smo krenuli za njima sat kasnije na konjima. Kad smo stigli do džungle, prišao mi je konjanik i rekao da je ugledao tigra u gustišu na obali reke, gde sam nekoliko dana ranije odstrelio jednog leoparda. Najpre sam pomislio da je video još jednog leoparda i da mu se od uzbuđenja pričinilo da je tigar. Uveravao me je da je to stvarno bio tigar i da se povukao u gustiš da dovrši ostatke divljeg vepra, kojeg je ulovio tog jutra.
Odvojio sam se od grupe i krenuo napred da izvidim situaciju i smislim plan za akciju. Teren je bio slabo pošumljen, sa rečicom koja je u ovo doba godine presušila. Njene obale bile su obrasle visokom, suvom travom i grmljem korinde. Poglavicama sam rekao da nastave na slonovima, dok sam ja tiho krenuo pešice i popeo se na jedno drvo odakle sam imao dobar pregled okoline. I zaista, u hladu gustiša krila se jedna tigrica. Kada su se slonovi približili, ona se kratko pojavila, a zatim ponovo povukla u šikaru. Bila je vrlo smirena. Nisu je pomerili ni pucnji iz pušaka, ni bacanje kamenica. Slonovi nisu mogli dalje zbog trnja, ali sve i da jesu, čini mi se da poglavice ne bi imale petlju da priđu bliže tigrici.
Odlučio sam da promenim taktiku. Sišao sam sa drveta i popeo se na drugo, sa suprotne strane šikare. Vetar mi je duvao u lice, tako da zver nije mogla da me nanjuši. Goničima sam naredio da zaobiđu šikaru i da je zapale sa druge strane. Suva trava je buknula kao barut, ali onaj deo gde je ležala tigrica nije bio pokriven travom, tako da je ona ostala nepomična. Očito je bila iskusna, čim je odabrala tako dobru poziciju za skrovište. Zapaljena trava je ubrzo izgorela i vatra se ugasila, a polako se bližio i sumrak. Uplašio sam se da nećemo ništa uraditi i da ćemo otići kući praznih ruku. Tada je do mene dojahao onaj isti konjanik koji je prvi i primetio tigricu i pozvao me da sam, na slonu uđem u šikaru, bez ostalih iz grupe, a on će da mi bude vodič. Bio je vrlo uzbuđen.
Popeo sam se na slona i rekao mahutu da krene pravo napred u šikaru. Moj vodič je išao pešice ispred i zavirivao u grmlje. U jednom trenutku mi je rekao da vidi tigricu. Naredio sam mu da se popne na najbliže drvo, a mi smo na slonu produžili napred. U tom trenutku tigrica je iskočila iz šikare i nasrnula na slona. On je ustuknuo, a ja sam opalio iz puške i pogodio zver u slabine. Video sam da je pala, ali uplašeni slon je okrenuo leđa i počeo da beži. Mahut je nekako uspeo da ga obuzda i natera da se vrati na mesto događaja.
Tigrica je ovoga puta bila zaista besna i skočila je na nas na otvorenom prostoru. Slon se ponovo uplašio i okrenuo da beži. Osvrnuo sam se i ugledao tigricu kako juri za nama, iako je ranjena. Još malo i ščepala bi slona za zadnju nogu. U tom trenutku sam se okrenuo i držeći pušku jednom rukom, kao pištolj, opalio u zver sa bliskom odstojanja. Prestala je da nas juri, a mahut je ponovo uspeo da obuzda slona i da ga okrene nazad. Najzad smo mogli da priđemo ranjenoj zveri. Bila je u agoniji i opalio sam još jednom, da joj skratim muke…“
B. LJUBINKOVIĆ