Lovci na ljude

Posle razbuktavanja ustanka u Srbiji u leto 1941, koji je u jednom trenutku poprimio opštenarodne, masovne razmere, Nemci su shvatili da posadne pešadijske jedinice nisu dorasle zadatku da smire situaciju. Bili su primorani da dovuku 342. pešadijsku diviziju, regularnu borbenu jedinicu, uz čiju pomoć je ustanak privremeno ugušen. Kako su se nemiri samo preselili iz Srbije u druge krajeve, pre svega u Bosnu, valjalo je naći neko efikasnije rešenje. Praksa je pokazala da regularne jedinice Wehrmachta nisu bile pogodne za protivpartizansko ratovanje po nepristupačnom terenu. Zato je odlučeno da se formira jedna divizija čija bi osnovna namena bila upravo anti-gerilsko delovanje. U kombinaciju je uskočio Waffen-SS, koji je ponudio da formira dobrovoljačku diviziju od domaćih Nemaca, tzv. folksdojčera, kojih je uoči rata najviše bilo u Banatu i Erdelju, u Rumuniji.
Divizija je formirana u martu 1942, u Beloj Crkvi, u Banatu, gde je priređena prigodna ceremonija sa paradom. U svom sastavu imala je dva lovačka puka sa po tri bataljona i jedan artiljerijski puk, plus dodatne jedinice. Njena prva akcija bila je na tlu Srbije, na Kopaoniku, gde je angažovana da uništi četnike Dragutina Keserovića. Pored neosporne borbene snage, divizija je već na startu pokazala i krajnju bezobzirnost prema civilnom stanovništvu. Tu osobinu je zadržala do kraja rata, bilo da je operisala u Srbiji, na Kordunu, Baniji, u Bosni ili Dalmaciji. Ustvari, praktično nije bilo kraja u kome nije ratovala. Nemački komandanti su je koristili kao neku vrstu „džokera“ za sve ozbiljnije operacije. Zbog toga je bila neprekidno u borbama. Njeni pripadnici su postali iskusni i prekaljeni borci, skoro fanatici. Isto tako, trpela je i srazmerno velike gubitke u ljudstvu, koje je moralo stalno da se popunjava. Brojčano stanje divizije bilo je preko 20. 000 ljudi, pri čemu je svaki puk imao između pet i šest hiljada vojnika.
Da bi dejstvovala što efikasnije po vrletnim i neprohodnim terenima, divizija je obučavana kao brdska (alpinistička). Takva joj je bila i oprema. Zanimljivo je kako su čvrstim i upornim drilom i od ravničarskih Nemaca, stvoreni tzv. brdski lovci (Gebirgsjaeger, kako su Nemci zvali brdske jedinice). U operacijama na Sutjesci, pripadnici ove divizije peli su se konopcima uz skoro okomite stene i to pod punom ratnom spremom.
Što se naoružanja tiče, ono je bilo dosta šaroliko. Za razliku od regularnih jedinica, pa i drugih Waffen-SS divizija, oružje je u velikoj meri bilo trofejnog porekla.
Mahom je to oružje poticalo iz ratnog plena posle kapitulacije Jugoslavije. Tako su u velikoj meri korišteni češki puškomitraljezi ’Zbrojovka’ M26 i M37, kao i teški mitraljezi M37, takođe češkog porekla, koji su u bivšoj jugoslovenskoj vojsci nosili oznaku M40. Divizija je u ofanzivi na Neretvi koristila francuske tenkove Renault, koji su bili isto tako zaplenjeni od naše vojske posle kapitulacije. Razlozi za upotrebu trofejnog naoružanja bili su dvojaki. S jedne strane, smatralo se da je sasvim dovoljno za anti-gerilska dejstva, jer divizija nikada nije ni bila namenjena za frontalno ratovanje. A drugi, možda još važniji razlog, bilo je hronično pomanjkanje naoružanja za novoformirane jedinice, koje su nicale iz dana u dan.
Kad je naoružanje u pitanju, zanimljiva je i vrlo česta upotreba automata Bergmann MP35, naročito kod podoficirskog kadra divizije. Ovaj automat je fabrika „Junker & Ruh“ izrađivala specijalno za Waffen-SS, ali nigde nije viđano u tolikoj meri, kao kod „Prinz Eugena“. Sudeći po foto-dokumentaciji, to oružje je bila prava retkost u rukama partizana i četnika, verovatno i zato što pripadnici 7. SS divizije po pravilu nisu ostavljali svoje mrtve. Isto tako, ni na jednoj fotografiji nisam ga zapazio u naoružanju ustaša i domobrana.
Oficirski kadar u diviziji bio je mahom iz Nemačke (Rajha, kako se to onda govorilo). Oni su bili naoružani standardnim automatima MP40. Verovatno se smatralo da je Bergmann za više oficire previše težak i kabast, iako je vrhunskog kvaliteta.
Oficiri iz Rajha nisu nosili ni iste oznake, kao podoficiri i vojnici. Oni su, uglavnom, nastavili da nose standardne SS rune na kragni, s tim što je i tu bilo izuzetaka, već prema sopstvenom ukusu i nahođenju. Izgleda da je po takvim pitanjima vladao izvestan konformizam, što se može objasniti i neprekidnim stresom, kojem su pripadnici divizije bili izloženi tokom stalnih borbi.
Zanimljivo je da komandant divizije, SS-grupenfirer Artur Fleps, nije bio Nemac iz Rajha, već iz Rumunije. On je, ustvari, stari austro-ugarski oficir, koji je između dva rata bio u službi rumunske vojske. Na čelu divizije bio je od 1. marta 1942, do 3. jula 1943, kada ga je zamenio SS-brigadefirer Karl fon Oberkamp. To znači da je Fleps komandovao u obe najveće ofanzive, na Neretvi i Sutjesci, odnosno u operacijama „Weiss“ i „Schwarz“. Na mesto komandanta 1. avgusta 1944, dolazi SS-brigadefirer Oto Kum, koji tu funkciju obavlja sve do 20. januara 1945. Tada je preuzima SS-brigadefirer August Šmidhuber, dotad komandant puka. Zanimljivo je da je od svih komandanata, jedino Šmidhuberu suđeno u Jugoslaviji, iako je bio najkraće na čelu divizije. Fleps je pre toga već poginuo, a Kum jednostavno nije isporučen Titovim vlastima.
Pored dva brdsko-lovačka i jednog artiljerijskog puka, u diviziji je bilo i dodatnih jedinica kao što su konjičko, protivtenkovsko i sanitetsko odeljenje. Zatim bataljon motociklista, bataljon biciklista, bataljon veze, inžinjerijski bataljon itd. Tu su bile i obavezne jedinice feldžandarmerije (vojne policije), komore, snabdevanja, vojni izveštači, veterinari, propagandisti i posebno odeljenje kerovođa, vodiča pasa, koje se nigde ne pominje u zvaničnim dokumentima. Na osnovu foto-dokumentacije i svedočenja preživelih boraca u Petoj ofanzivi, SS su uz pomoć pasa pronalazili posakrivane ranjenike i borce koji nisu uspeli da se izvuku iz obruča. Mnogi partizanski borci tako su nastradali, naročito ranjenici, koje su Nemci likvidirali po kratkom postupku na licu mesta, čim bi ih psi otkrili. Korišćeni su dresirani nemački ovčari, koji u to vreme nisu izgledali sasvim kao današnji psi ove pasmine. (Bili su mnogo vitkiji i laganiji, što poznavaoci kinologije verovatno znaju). Lov na ljude uz pomoć pasa, bio je posebna specifičnost Pete ofanzive.
Pomenuli smo da je divizija od početka imala veoma oštar kurs prema civilnom stanovništvu, naročito u krajevima gde su vođene borbe. Postoji uvreženo mišljenje da je srpski živalj bio glavna meta, ali „Prinz Eugen“ je jednako brutalno postupao i u hrvatskim selima u Dalmaciji. Vlada NDH je zbog toga uputila protestnu notu, smatrajući sebe saveznikom Nemačke. Nemci su odgovorili još oštrije, kako komandanti na terenu najbolje znaju šta rade i da hrvatska vlada ubuduće ne šalje nikakve note sličnog sadržaja. Jednostavno, divizija nije pravila razliku ko je koje nacionalnosti – bila je jednako beskompromisna prema svima.
Dotičemo i jednu delikatnu temu, koja je godinama posle rata bila tabu. Naime, smatralo se da su svi pripadnici divizije „Prinz Eugen“ bili dobrovoljci, ubeđeni nacisti, što nije tačno. Bilo je nacista i dobrovoljaca, ali gro ljudstva su činili mobilisani mladići određenih godišta, samo zato što su nemačke nacionalnosti. (Ovo ističemo zbog ispaštanja njihovih porodica posle rata, koje su proterivane sa svojih ognjišta). Drugim rečima, divizija „Prinz Eugen“ jeste zamišljena kao dobrovoljačka, ali u praksi, ona je to bila samo na papiru.
B.LJUBINKOVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još