Mačetom protiv Imperije

Sumrak kolonijalizma u drugoj polovini 20. veka, proizveo je nove oblike političkog nasilja i terora, ali i građanske ratove u oslobodilačkim borbama. Po mnogo čemu, najizrazitiji primer bila je Kenija, koja se u periodu posle Drugog svetskog rata, pokazala kao jedna od najproblematičnijih tačaka, nestajuće Britanske imperije. Ključnu ulogu u političkoj emancipaciji te istočnoafričke kolonije, imali su pobunjeni pripadnici plemena Kikuju, čija je tajna organizacija, poznata kao pokret „Mau Mau“ – postala gotovo sinonim za terorizam u Africi. S druge strane, zločini ustanika, praćeni su masovnim egzekucijama i zlodelima britanskih snaga i probritanskih milicija. Iako je ustanak „Mau Mau“ s vojnog aspekta bio potpuni neuspeh, nema sumnje da je označio početak kraja, ne samo britanske vlasti u Keniji, već i kolonijalne vladavine u „crnoj Africi“.


Poznato je da Kenija pripada najstarije naseljenim područjima Zemlje. Početkom prošlog milenijuma, njenu obalu kolonizovali su arapski trgovci. Istovremeno, u unutrašnjosti Kenije naselili su se i danas najbrojniji narodi Bantu, dok je sredinom 18. veka sa severa stigao stočarski narod Masai. I postao dominantan u odnosu na Bantue, koji su većinom ratari. Krajem 19. veka, glad i epidemije oslabili su afričke narode i otvorili put evropskoj kolonizaciji. Najpre je Nemačka 1885. uspostavila protektorat, ali je ubrzo taj posed prepustila Britaniji. Posle 1903. zahvaljujući povlašćenom položaju, doseljeni belci stvaraju velike posede na najkvalitetnijem zemljištu, ali narasta i induska zajednica. Evropljani su posedovali najveće delove obradivih površina u zemlji, a Indijci su popunili kolonijalnu administraciju, i nadzirali trgovinu na malo. Istovremeno, rastuće domorodačko stanovništvo ostalo je ograničeno na malo područje obradive zemlje, lošeg kvaliteta.
Do ustanka plemena Kikuji protiv britanske kolonijalne vlasti, došlo je zbog nezadovoljstva raspodelom zemlje i sopstvenim političkim položajem, a pojedinačni incidenti eksplodirali su 1952. u oružani ustanak. Narod Kikuji pripada porodici Bantu i najveća su plemenska zajednica koja čini približno petinu populacije Kenije. Karakteriše ih tradicionalno poljoprivredno društvo, koje živi na malim posedima. Izrazito su patrijarhalan narod, koji dopušta poligamiju. Praktično, sami su izneli borbu protiv britanske kolonijalne vlasti (stvaranje pokreta i ustanak „Mau Mau“), da bi posle nezavisnosti Kenije, postali politička i poslovna elita društva.
Prvo krivično gonjenje osumnjičenih da su se zakleli društvu „Mau Mau“, zbilo se u martu 1948. ali i završilo neuspehom, zbog greške zapisničara. Tada je prvi put ime „Mau Mau“ postalo poznato javnosti (predstavlja anagram reči uma uma, što na jeziku Kikuju znači – napolje). U početku, ovo su bile reči upozorenja, kojima su stražari obaveštavali svoju braću o dolasku policije, ali ih je društvo kasnije prihvatilo kao deo rituala inicijacije. Naime, organizacija pokreta „Mau Mau“ zasnivala se na tradicionalnim plemenskim ritualima, koji su uključivali i krvne zakletve i ritualno žrtvovanje životinja. Britanska propaganda im je pripisivala i kanibalizam, za šta je donekle bilo osnova.
Organizacija „Mau Mau“ planirala je da sve pripadnike plemena Kikuju ujedini u borbi protiv stranih zavojevača, ali je postigla sasvim suprotan efekat. Na meti pokreta najčešće su bili sami Kikuji za koje se sumnjalo da su doušnici, čak i oni koji su samo prijavljivali vlastima leševe, koje su slučajno nalazili. U početku, borba se uglavnom i vodila između podeljenih Kikuja: onih koji su smatrali da se do nezavisnosti može doći samo silom, i drugih, koji su u skladu sa plemenskom tradicijom nevoljno žrtvovali red i mir, čak i za tako uzvišeni cilj. Iako su se gerilci ambiciozno proglasili „Vojskom za oslobođenje zemlje“, njihova organizacija i opremljenost bila je daleko od savremene vojske. Većina ustanika bila je naoružana dvoseklim mačevima (pango), koji su tradicionalni plemenski, i vatrenim oružjem kućne izrade, koje se često okretalo protiv onoga ko se njime koristio. Tokom sedmogodišnjeg rata, britanske snage bezbednosti od zarobljenih gerilaca zaplenile su samo nekoliko stotina upotrebljivih pušaka. Ustanici su organizovani u grupe od stotinak boraca, a skloništa su im bila u planinskim područjima Kenije (Mount Kenya) i Aberdara (Aberdare).
Prve vesti o postojanju ilegalno organizovanog pokreta „Mau Mau“, javljaju se 1948. Ali, tek u jesen 1952. počinju prvi incidenti, paljenjem farmi britanskih naseljenika i napadima na Afrikance zaposlene na njima, koji su odbijali saradnju sa pokretom. Pobuna je počela tako što su „Mau Mau“ ratnici, u Nijeriju zatvorili nekoliko porodica iz plemena Kikuju u kolibe koje su zapalili, ali srećom niko nije izgubio život. Ovo je bio samo jedan u seriji podmetanja požara, koji su intenzivirani posle 1952. U narednih pola godine ubijeno je 59 Afrikanaca lojalnih vlastima. Ubrzo se ustanak proširio na veći deo zemlje, a učestale su i likvidacije plemenskih starešina, koji su sarađivali s Britancima. Afrikanci optuženi za kolaboraciju, često su bili izloženi torturi i ubistvima, uključujući i iživljavanja na leševima. Nema sumnje da su padu popularnosti „Mau Mau“ među crnim stanovništvom Kenije, najviše i doprineli brojni zločini nad vlastitim narodom.
Jedan od najbrutalnijih incidenata zabeležen je 26. marta 1953. Oko 1000 „Mau Mau“ ratnika napalo je porodice članova teritorijalne odbrane. Sve kuće povezali su žicom, kako se ne bi mogla otvoriti vrata, posuli ih benzinom i zapalili. Oni koji su pokušali da pobegnu iz požara, masakrirani su na licu mesta. Plemenski poglavica Luka ubijen je zajedno sa svojih osam žena. Ubijene su 84 osobe, od kojih dve trećine žene i deca. A 31 osoba preživela je sa trajnim, telesnim oštećenjem. Spaljeno je 200 koliba, i iskasapljeno 1000 grla stoke, dok je broj ugljenisanih leševa bilo nemoguće utvrditi. Preživeli svedok ovog masakra, žena koja je uspela da pobegne iako joj je odsečena ruka, videla je kako napadači odsecaju glavu njenom sinu i piju njegovu krv. Masakr kod Larija potresao je ceo civilizovani svet, a neopredeljene Kikuje okrenuo protiv „Mau Mau“ pokreta.


Suočen s naraslim nasiljem, britanski kolonijalni guverner Kenije proglasio je vanredno stanje 21. oktobra 1952. Iako je ono, praktično već počelo hitnim dovlačenjem bataljona vojske avio-transportom iz Velike Britanije. Kasnije je dopremljeno i nekoliko manjih vojnih jedinica iz susedne Ugande i Tanganjike (Tanzanije), dok je radi demonstracije vojne nadmoći, u luku Mombasa uplovila britanska krstarica „Kenija“. Ukupno je tokom ustanka u Keniji stacionirano 55 000 britanskih vojnika. U januaru 1953. ustanici po prvi put ubijaju porodicu belih naseljenika, posle čega nastaje panika među Evropljanima i početak organizovanja vlastitih snaga za odbranu.
Krajem 1952. pokret je objavio opšti rat britanskoj kolonijalnoj vlasti a kada su godinu dana kasnije ustanici ubili stotinak sunarodnika civila, zbog odbijanja da se pridruže pokretu, Britanci su među pripadnicima Kikuju plemena organizovali teritorijalnu odbranu. Ova paravojna formaciju zajedno sa britanskim snagama bezbednosti učestvovala je u borbama protiv gerilaca, a njeni pripadnici uspešno su se infiltrirali u redove „Mau Mau“, razbijajući pokret iznutra. Oni su, takođe, bili naoružani tradicionalnim mačetama (pango), kasnije i vatrenim oružjem.
Raspoređivanje jakih britanskih snaga širom Kenije, omogućilo je početak opsežne kampanje, koja je urodila prvim hvatanjima gerilaca, a do kraja godine i suđenjima, koja su završena smrtnim kaznama. Britanske snage bezbednosti izvele su opsežnu operaciju likvidacije ustanika, na području prašuma Aberdara. Zahvaljujući toj i sličnim operacijama, uticaj pokreta do kraja 1953. znatno je opao. Istovremeno uhapšeno je na hiljade simpatizera „Mau Mau“ ratnika iz naroda Kikuju. Britanska kolonijalna vlast okrivila je lidera kenijske Afričke Unije Jomo Kenijatu, da stoji u pozadini ustanka. Iako je u tajnim akcijama „Mau Mau“ ubijen veći broj lica za koja se pretpostavljalo da će svedočiti na suđenju Kenijati koji je 1952. uhapšen, ovaj poznati borac za afričku nezavisnost, godinu dana kasnije, osuđen je na sedmogodišnju zatvorsku kaznu.
Taktika gušenja pokreta pokazala sa kao vrlo efikasna. Najpre je uništeno pasivno krilo, tako što je uhapšeno 77.000 članova i simpatizera pokreta, pa su „šumski ratnici“ ostali bez jataka i logistike. Povremeno su u njihove redove ubacivani vladini obaveštajci i teroristi pokajnici. Kada su početkom 1954. uhvatili jednog od najznačajnijih vođa pokreta Varuhiu Itotea, Britanci su ga koristili u propagandne svrhe i za nagovaranje ostatka gerilaca na predaju oružja. U proleće 1954. britanske snage bezbednosti izvele su operaciju Anvil, koja je imala za cilj likvidaciju ćelija i simpatizera „Mau Mau“ u glavnom kenijskom gradu Najrobiju. U toj akciji uhapšeno je više od 17.000 ljudi, od kojih mnogi bez povoda, a britanske snage počinile su brojna kršenja ljudskih prava i slale ljude u logore. Početkom 1955. usledila je nova britanska ofanziva („Operacija čekić“) u kojoj je „Mau Mau“ proteran sa planinskih područja. Ali, britanske snage bezbednosti ponovo su optužene za teška kršenja humanitarnog prava i mučenja ratnih zarobljenika.
Kombinacijom vojne akcije i specijalnih dejstava, pokret „Mau Mau“ vojnički je uništen. Naime, posle neuspelih pregovora s pobunjenicima u proleće 1955. usledila je poslednja britanska ofanziva na planini Aberdar, koja je u potpunosti uništila gerilske formacije. Ukupno je ubijeno 10.527 pripadnika organizacije „Mau Mau“, od čega su 4.686 pobunjenika ubili pripadnici teritorijalne odbrane Kikuju i plemenske policije. Konačni udarac pokretu zadat u jesen iste godine hvatanjem Dedana Kimatija poslednjeg lidera „Mau Mau“, koji je kasnije osuđen na smrt. Hapšenje Kimatija, koje je usledilo četiri godine posle proglašenja vanrednog stanja, smatrano je za konačan slom militantnog dela „Mau Mau“.
Procene ubijenih crnih Afrikanaca u ustanku pokreta „Mau Mau“, dosežu i do 12.000. Sigurno je da su, osim u akcijama britanskih snaga bezbednosti, veliki deo žrtava odnele i borbe među različitim ustaničkim frakcijama. Dok je oko 2.000 crnih Kenijaca poginulo boreći se na britanskoj strani. U ustanku je ubijeno i stotinak Evropljana i britanskih vojnika. Tokom ustanka sprovođena je masovna „pacifikacija“ pri čemu je 80.000 civila zatvoreno u logore. Britanska vlada je posle gušenja ustanka shvatila kako je cena kolonijalnog angažmana u Keniji previsoka za raspadajuće britansko carstvo. Zbog toga je Keniji, zajedno sa velikim delom afričkog kontinenta, tokom 1963. priznata nezavisnost. Za prvog kenijskog predsjednika izabran je Jomo Kenijata, koji je nešto ranije pušten iz zatvora, a poslednji preostali gerilci „Mau Mau“ položili su oružje novoj kenijskoj vlasti.
M. MILOŠEVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još