Mir za Galileju

Izraelska agresija na Liban u junu 1982. ušla je, preko TV i drugih medija, u domove miliona ljudi u svetu. Do najsitnijih detalja, mogli su da prate napredovanje izraelske armije i otpor Palestinaca. Ali, pre tih spektakularnih zbivanja, sedam godina trajala je obaveštajna priprema, u kojoj su izraelski špijuni delovali prerušeni u klošare, ulične prodavce, makroe… Vojni stručnjaci su u analizama izdvojili dva ključna momenta, koji su omogućili ubedljivu izraelsku pobedu.
Prvo, uspehe na libanskoj teritoriji Izrael je postigao ne samo zbog izrazite tehničke nadmoći već i slabosti protivnika, koje su uočene temeljnim, agenturnim radom na terenu i vešto iskorišćene na bojnom polju. I drugo, zahvaljujući opsežno sprovedenoj obaveštajno-bezbednosnoj pripremi napada, ostvaren je širok spektar originalnih i svestranih oblika prikupljanja i obrade podataka, na svim nivoima komandovanja.
Ovo je bila samo još jedna od brojnih potvrda, o značaju koji obaveštajni rad i službe koje se njime bave uživaju u Izraelu. Imena i životi mnogih obaveštajaca i njihove, široj javnosti nepoznate akcije, ugrađeni su u temelje današnje jevrejske države. U Izraelu je obaveštajni rad oduvek tretiran kao borbeni zadatak od najvećeg značaja, kao rad na isturenoj liniji fronta. A njihovi obaveštajci i danas se drže starog pravila: „Vredi boriti se i umreti za dobar obaveštajni podatak“. Postupajući po ovim smernicama, pripremljena je i izvedena operacija upada u Liban 1982, koja je dobila naziv „Mir za Galileju“.
Da bi se zamišljena operacija sprovela u delo, oko četiri hiljade izraelskih obaveštajnih stručnjaka, planera i operativaca, dobilo je zadatak da prikupe i obrade sve podatke i činjenice, koje su značajne za predstojeću intervenciju. Liban je morao da se „iscedi poput limuna“. U tu svrhu, angažovano je stotinjak „putujućih agenata“ Mosada, vojne obaveštajne službe AMAN (Agaf Mode’in – obaveštajni odsek), i službe unutrašnje bezbednosti Šin Bet. Oni su se razmileli po Libanu, snimajući teren kao „turisti“, „istoričari“, „biznismeni“, „novinari“ i „fotoreporteri“, pristigli iz zapadnih zemalja.
Najznačajniju ulogu u čitavoj operaciji odigrala je specijalna ekipa izraelskih obaveštajnih oficira, tzv. „duboko ugrađeni agenti za rutinsko obaveštajno izviđanje“, koji su u Liban stigli još 1980. Oni su se uspešno uklopili u novu sredinu, jer im je znanje arapskog, poznavanje lokalnih prilika i prilično „arapski“ izgled, omogućio nesmetano kretanje po Libanu. Radilo se o 20-ak vojnih starešina, obaveštajnih oficira iz sastava specijalnih jedinica i nekoliko elitnih brigada: 202. padobranske brigade Canhanim, 1. pešadijske brigade Golani i 7. mehanizovane brigade. Svi su bili iskusni operativci, sposobni i vešti da se služe raznim identitetima, prerušavaju i falsifikuju dokumenta.
Igrali su ulogu bezazlenih, običnih ljudi u koje niko nije sumnjao: od hotelskih kurira, lučkih radnika, bolničara, taksista, do uličnih prodavaca kebaba, skitnica, makroa, narkomana i beskućnika, iz najnižeg društvenog sloja bejrutskog i libanskog podzemlja. Njihov „Mamune“, glavni rukovodilac i koordinator tajnih operacija u Libanu, bio je 35-godišnji kapetan, konspirativnog imena Abu Ruš. Prerušen u klošara, duge masne kose i zapuštene brade, uvek prljavih ruku i nokata, uglavnom bos, privlačio je na sebe pažnju zbog bizarnog oblačenja i ekscentričnog ponašanja. Na glavi je uvek nosio pocepani slamni šešir, okićen resicama, zvončićima i bedževima. Na ušima je imao po nekoliko minđuša, a ruke su mu bile izlepljene raznim trakama. Jedina odeća bili su mu izbledeli „adidas“ dresovi.
U Bejrutu je stanovao u trošnoj baraci, sklepanoj od kartona i drvenih sanduka. Ali, koja se nalazila na pravom mestu: tačno preko puta Komande sirijskih vojnih snaga u zapadnom Bejrutu, i sedišta sirijske obaveštajne službe! Živeo je od milosrđa „dobrih ljudi“, povremeno radeći kao perač taksija, ili je glancao stakla na „mercedesima“ i „lendroverima“, raznih libanskih partija i frakcija. Izvrsno je govorio arapski, s libanskim naglaskom, a služio se, pored grčkog, jermenskog i turskog, sa još nekoliko dijalekata libanskih Druza i šiita. Za okolinu, posebno sirijske vojnike iz sastava 85, mehanizovane brigade i palestinske borce, bio je „ludak“ koji nije opasan. A on je danima i mesecima, vrhunski profesionalno i veoma lukavo, radio svoj posao…
Pored Abu Ruša, u Bejrutu su delovala još dvojica visokih izraelskih obaveštajnih oficira. Prvi se zvao Valid Džamal, imao je lažni identitet i izgled „malog, čudnog i šepavog trgovca i preprodavca antikviteta“. Neprekidno je nadgledao sedište „Nacionalnog pokreta“ (levica) i kontrolisao prelaz između dva sektora u gradu. Drugi se zvao Ali Aluan, sa maskom palestinskog, sitnog trgovca kaseta i gramofonskih ploča, čija se radnja nalazila blizu sedišta „Al Fataha“.
Ostali izraelski obaveštajci u Bejrutu, prerušeni u razne „likove“, pokrivali su međunarodni aerodrom kod Kaldea, sedište Glavnog štaba PLO, Narodnog fronta za oslobođenje Palestine Žorža Habaša i Narodnog fronta za oslobođenje Palestine – Generalna komanda Ahmeda Džibrila, tajna skladišta oružja i municije na gradskom stadionu i hipodromu, izbegličke logore Sabra i Šatila, položaje sirijskih trupa u dolini Beka.
U Tel Aviv svakodnevno su stizali novi podaci, fotografije i šifrovani radio-izveštaji. Pažljivom analizom prikupljenog materijala ustanovljeno je da Sirijci u Libanu ne raspolažu sa 30.000, kako se prvobitno procenjivalo, nego sa 21.000 vojnika, od čega je u samom Bejrutu bilo raspoređeno oko 2.500. Takođe, ustanovljeno je da je organizacija sirijskih snaga statična, jer je većina tenkova i oklopnih vozila bila ukopana duž puta Bejrut-Damask, u brdima oko grada, ili su sklonjeni u čvrste, fortifikacijske objekte. To se odmah pokazalo kao neadekvatan i pogrešan način sklanjanja i maskiranja, jer se takvi objekti lako mogu razoriti snažnom vatrom iz vazduha i sa zemlje, a sredstva uništiti preciznim artiljerijskim i raketnim oruđima, koja dejstvuju sa relativno velike daljine. Upravo to se i dogodilo prilikom izraelske invazije!
S druge strane, izraelski obaveštajci-„klošari“, identifikovali su na zemlji sve značajnije sirijske vojne objekte, posebno stanice za vođenje protivavionskih raketa KUB (SAM-6), koje nisu često menjale položa, kao i radarske uređaje za navođenje lovačke avijacije. Takođe, zapažanja Abu Ruša i njegovih ljudi omogućili su izraelskim tenkistima, da steknu osnovna saznanja, kako se sovjetski „supertenk“ T-72 ponaša u praksi. Pri čemu je bezazleni „klošar“ na licu mesta, prilikom višemesečnih lutanja duž položaja sirijskih oklopnih jedinica, ustanovio da se motori tih tenkova često pregrevaju, a gusenice dosta brzo kvare.
Kada je krenula operacija „Mir za Galileju“, izraelski oficiri imali su pregled situacije na terenu kao „na dlanu“. Velike zasluge za to pripadale su Abu Rušu i njegovim „skitnicama“.
D. DŽAMIĆ