Miris obračuna i diližansi

Vajat Erp – brkajlija u dugačkom mantilu, zajedno sa svojim tuberkuloznim kompanjonom Dokom Holidejem, spada među najslavnije figure iz tzv. pionirske ere Divljeg zapada. Ipak, veći deo te slave zasniva se na legendi, a ne na stvarnosti. Kakav je zaista bio Vajat Erp i šta je od svega mit, a šta istina, ostalo je zagonetka sve do naših dana. Istoričari koji se bave biografijom slavnog čuvara zakona, kao što su Glen Bojer, Džef Mori ili Kejsi Tefertiler, imaju čak i svoje zajedničko ime – „Erpijanci“. I svako od njih ima neko svoje viđenje, teoriju o tome kakav je zaista bio Vajat Erp. I oni se danas međusobno prepucavaju, baš kao nekada revolveraši u dvobojima, samo što umesto municije, koriste reči. Jedni kažu da je bio verni čuvar zakona, po drugima je bio profesionalni kockar, treći tvrde da je bio samo vlastoljubiv poslovan čovek, a po nekima, samo nemilosrdni osvetnik svoje braće, Morgana i Virdžila. Ili je, možda, bio od svega toga pomalo…
Slične nesuglasice vladaju ne samo među istoričarima i biografima, već i među stručnjacima za oružje. Ni oni ne mogu da se usaglase, šta je čuveni maršal nosio od oružja u legendarnom obračunu kod O.K. korala 26. oktobra 1881. u Tumstonu (Arizona). Od kako je Stjuart Lejk 1931. objavio svoju čuvenu knjigu pod naslovom „Wyatt Earp, Frontier Marshal“, uzbudljivu i zanimljivu, ali istorijski manjkavu i ulepšanu biografiju Vajata Erpa, u svetu je opšteprihvaćeno mišljenje da je glavno oružje slavnog šerifa bio tzv Colt Buntline, verzija Colt Single Action Army M1873 kalibra .45 sa izuzetno dugom cevi. Za razliku od laika, mnogi stručnjaci se sa time ne slažu i polemika među njima traje i danas. Da li je Erp zaista koristio Buntline u čuvenom okršaju i da li je uopšte nosio bilo kakav „Coltov“ revolver u to vreme? Pojedini istoričari naoružanja smatraju verovatnijim da je Erp umesto Colta nosio Smith & Wesson No. 3 American. I pored toga, Colt Buntline i dalje ostaje nerazdvojni deo legende, barem u svesti većine ljubitelja vesterna. Zato nije čudo što proizvođači replika „Coltovih“ revolvera, po pravilu daju ime slavnog šerifa modelima sa dugim cevima. Njima se pridružila i italijanska firma „Pedersoli“, s tim što Italijani ne nude revolver Buntline, već dvocevku orozaru. Slavno ime utisnuto je laserskom tehnikom sa desne strane oružja, na oplati mehanizma za okidanje i to slovima u stilu Divljeg zapada. Neko će možda odmah pomisliti: kakve veze ima jedna dvocevka sa Vajatom Erpom? Postoji dokaz da je Erp koristio sačmaricu, kao čuvar zakona i diližanse. Doduše, u obračunu u Tumstonu je koristio revolver, ali sačmaricu je upotrebio bar u jednom od narednih okršaja. Prema tome, italijanska replika nije namenjena za lov na jarebice u škotskim brdima, već za Cowboy Action Shooting i druge oblike vestern pucanja.
Sačmarica Pedersoli je dvocevka orozara u kalibru 12/76 sa relativno kratkim parom cevi, dugim 510 mm (oko 20 inča). Znači, kao sačmarice koje su nosili pratioci diližansi, poznate u ono vreme kao coach gun. Cev, potkov kundaka i branik okidača su brunirani, dok su sami okidači belo polirani. Svi ostali metalni delovi imaju šareni finiš. Drveni delovi (kundak i potkundak) izrađeni su od orahovine. Potkundak je tipa dabrovog repa sa kljunastim krajem, a kundak ima zaobljeni rukohvat sa urezanom engleskom, ribljom krljušti. Orozi na sačmarici Pedersoli rade na principu povratne opruge. Svi unutrašnji delovi mehanizma urađeni su veoma kvalitetno, kao što bi se od „Pedersolija“ i očekivalo. Puška se otvara (prelama) pomoću preklopne poluge na vratu kundaka (tzv. top lever), na principu koji je 1865, izumeo engleski puškar Vilijem Skot iz Birmingema. Nešto niže na vratu nalazi se i kočnica koja blokira okidače. Sve funkcioniše besprekorno i pouzdano, samo treba voditi računa da se kočnica ne aktivira slučajno, nehotičnim pokretom palca, u grozničavoj žurbi tokom nekog takmičenja. Za rasklapanje oružja služi kvačica na patent, smeštena u potkundaku.
Cela puška izrađena je tako da potpuno zadovolji prohteve ciljne grupe kojoj je namenjena. Već na prvi pogled, to je vrlo dopadljivo oružje. Svi delovi su pedantno upasovani, što važi i za spojeve metalnih i drvenih delova. Spoljna obrada je takođe vrlo brižljivo izvedena. Čak i kad prelomite pušku, vidljivi unutrašnji delovi su takođe veoma fino ispolirani. Nažalost, to ne važi i za nevidljive delove mehanizma, koji su oplatom skriveni od oka. Tu može da se primeti znatno grublja obrada, koja nije na standardnom nivou kvaliteta, koji se očekuje od „Pedersolija“. Jeste da mehanizam funkcioniše, ali italijanska firma bi morala više pažnje da posveti i finijoj obradi tih delova, bez obzira što su skriveni. To je kao kad domaćica pospremi stan da blista, a sav krš gurne pod krevet.
Međutim, još gore iznenađenje predstavljaju okidači. Nemaju jednak otpor: desni ima oko 5.500, a levi oko 3.900 g. Nažalost, jedino što im je zajedničko je nepotrebno i nelagodno dug hod, iako ni on nije jednak. Bilo kako bilo, ni jedno ni drugo nije dobro. Okidači kod jedne sačmarice trebalo bi da imaju identičan otpor i kratak, suvi hod.
Što se praktične upotrebe i rukovanja tiče, puška ima još jednu ozbiljnu manu. Reč je o produžetku cevne šine koji štrči unazad u obliku čepa dugog 12 i visokog 15 mm. Postavljen je tako nezgodno, da ćete pre ili posle skoro sigurno ogrebati ruku kojom punite pušku. Isprečio se tačno na put prstima kojima stavljate patrone u ležišta cevi ili eventualno ručno vadite prazne, ispaljene čaure. Dobro urađene sačmarice sa Grinerovom poprečnom bravom na ovom mestu imaju maksimalno zaobljen i uglačan čep, bez ijedne oštre ivice. Nažalost, kod „Pedersolijeve“ dvocevke ivice na čepu su oštre kao nož, a površine grube kao da su sečene testerom. Podjednako opasne su i oštre ivice izvlakača čaura i otvori ležišta za patrone. Ovakvi propusti su skoro neshvatljivi, jer svako želi da nesmetano i komotno ubacuje patrone u cevi, bez strepnje da će ogrebati i okrvaviti prste. Zamislite još vestern strelce, koji pušku uvek pune u žurbi i to sa po dve patrone istovremeno. Hteli ili ne, moraće prstima da zakače oštre ivice ovog nesretnog čepa. A kad okrvave prste, presešće im i pucnjava i celo takmičenje.
Naravno, nije sve tako crno, jer „Pedersolijeva“ dvocevka ima i dobrih strana. Kao prvo, cevi su fiksirane sa vrlo malim zazorom, tako da ne klimaju. Oni koji imaju iskustva sa sačmaricama, znaju o čemu je reč i umeće to da cene. Drugo, orozi štrče taman koliko treba i dovoljno su blizu jedan drugom tako da strelac može oba da zapne istovremeno jednim palcem, iako za to treba malo više snage, čak i ako imate snažnu ruku. Treće, top lever poluga za prelamanje funkcioniše glatko i bez problema, iako površina ispod njene viljuške nije baš najbolje obrađena. U svakom slučaju, potencijalni kupac će imati dosta toga da doteruje, što pravim ljubiteljima i ne predstavlja neki veći problem. I najzad, kada se odbrave, cevi se zbog sopstvene težine i dobro ispoliranog ležišta u baskuli same obaraju nadole – nije potrebno da ih obarate rukom. Međutim, u obrnutom slučaju, to ne ide tako glatko – nije dovoljno da cimnete i uspravite pušku da bi se cevi same zaklopile. To ne bi bilo dobro ni na takmičenju, jer posle svake etape (stejdža), učesnik mora da priđe stolu za pražnjenje sa otvorenom, prelomljenom puškom. Zaklapanje je najstrožije zabranjeno i na ovakvim takmičenjima predstavlja tabu.
Kundak je veoma dobro usađen. Strelac prosečne visine može, kad uzme pušku u zgib ramena, bez problema da vidi mušicu prednjeg nišana, tako da u perspektivi vidi i suženi deo cevne šine. Na taj način cevi su usmerene direktno u metu. I dužina kundaka je takođe dobro odmerena. Sa rastojanjem od 379 mm od prednjeg okidača do potkova, kundak je skoro idealan za strelce prosečne, pa i natprosečne visine.
Na strelištu, puška funkcioniše bez ikakvih problema – ispaljuje sve što u nju stavite, a pritom se ponaša upravo onako kako se to i očekuje od oružja u njenoj kategoriji. Jedina zamerka je, opet, nepotrebno dug hod okidača. S druge strane, potkov kundaka ima glatku površinu, tako da se ne „lepi“ za odeću. Nažalost, brzina paljbe, a time i efektivnost na takmičenju, ograničena je oštrim ivicama na čepu šine i oko ležišta za patrone. Zbog opasnosti da posečete prste, pušku morate da punite oprezno i pažljivo, što znači – sporo. A kako na jednom vestern meču upravo proces punjenja i pražnjenja „pojede“ najviše vremena, to ćete sa dvocevkom Wyatt Earp teško postići neki zapaženiji rezultat. Dok se trudite da napunite pušku, a da se ne posečete, sat neumoljivo otkucava.
Naravno, postoji i ona deviza da je važno učestvovati, a ne pobediti. Ukoliko spadate u tu vrstu učesnika, onda će vam Wyatt Earp sigurno pružiti dosta zabave, ali ako vam je stalo do dobrog rezultata, možete da primenite recept koji koriste mnogi takmičari. Isturpijajte i uglačajte ležišta za municiju što više možete i koristite patrone koje mogu lako da se istresu iz ležišta, koje ne morate da vadite prstima (takmičarski propisi ne dozvoljavaju automatsko izbacivanje čaura). Kod otprilike dve trećine patrona moraćete da se poslužite prstima, ali ostaje još jedna dobra trećina onih koje pod sopstvenom težinom same izlete iz ležišta, čim iskrenete i protresete cev. Ustvari, sasvim je verovatno da su to radili i na Divljem zapadu, pa verovatno i sam Vajat Erp. Teško da je u uličnim obračunima, gde je takođe svaka sekunda mogla da sačuva glavu, neko imao vremena da prstima vadi patronu po patronu. Mnogo je verovatnije da su svoje sačmarice punili sa po dve patrone odjednom i praznili ih prostim istresanjem iz cevi.
Na kraju, da rezimiramo. Pedersolijeva dvocevka Wyatt Earp je lepo i elegantno oružje, koje dobro funkcioniše, ali kod kojeg imate osećaj kao da nije dovršeno do kraja. Za ljubitelje koji vole sami da doteruju i šteluju svoje oružje, ona nudi dosta zanimacije. Za neku ozbiljniju upotrebu na takmičenjima, obavezno mora da se izbrusi i izglača ležište za patrone jer ćete u suprotnom vrlo brzo izranjaviti prste na njegove oštre ivice ili ćete morati da je punite sporo, što će vam oduzeti dragoceno vreme. Po ceni od 1.049 evra, puška spada u jeftiniju klasu u svojoj kategoriji, ali i pored toga ostaje konstatacija da je nedorađena i da na njoj može još mnogo toga da se poboljša. Kada bi se sve navedene zamerke ispravile, „Pedersolijeva“ dvocevka bi dobila mnogo bolju ocenu, a sa njom bi se sigurno ponosio i slavni brkati maršal iz davnih, pionirskih dana Divljeg zapada, čije ime nosi.
B. LJUBINKOVIĆ