Monitorima na Beograd

Posle ujedinjenja Austrije i Ugarske, najduža evropska reka Dunav, najvećim tokom proticala je kroz te dve zemlje. Rečni potencijal još je uvećan Savom, Dravom i Tisom. Rečne flotile koje su obe zemlje posedovale bile su zastarele, a Građanski rat u SAD, pokazao je značaj rečnih ratnih brodova.
Austrougarska monarhija već 1871, u Budimpešti spušta u Dunav dva broda koji izazivaju pravu senzaciju. Izgrađeni po ugledu na oklopne rečne brodove korišćene tokom rata u Americi, naročito na legendarni Monitor (po kome je cela kasnija klasa sličnih brodova dobila ime), austrougarske lađe su na bokovima trupa imale oklop debljine 45 mm i deplasman od 305 t. Glavno naoružanje sastojalo se od dva topa sistema Varendorf kalibra 15 cm postavljenih u obrtnu kupolu.
Ova dva broda, nazvana Lejta i Maroš, imala su vatreno krštenje prilikom aneksije Bosne i Hercegovine, kada se potvrdila njihova borbena vrednost u podržavanju trupa koje su forsirale Savu. To je uticalo na nadležne u austrougarskom vojnom vrhu da narede izgradnju još nekoliko brodova tipa Monitor. Već 1892, dva nova monitora Kereš i Šamoš, uvode se u operativnu upotrebu. Moderniji i veći, sa jačim oklopom i deplasmanom od 448 t, Kereš je naoružan „Krupovim“ topovima od 12 cm, a Šamoš „Škodinim“ istog kalibra. Iduće godine i Lejta i Maroš prolaze kroz generalni remont i modernizaciju. Tom prilikom zamenjene su pogonske mašine i naoružanje, koje se sad sastojalo od po jednog topa sistema Škoda, kalibra 12 cm, dva petocevna rotirajuća topa sistema Hočkis kalibra 47 mm i dva mitraljeza sistema Škoda kalibra 8 mm. Dunavska flotila pojačana je 1904, sa još dva moderna monitora Temeš i Bodrog, koji su umesto jedne centralne kupole sa dva oruđa, imali dve kupole sa po jednim topom na bočnim krajevima palube, tako da su istovremeno mogli da dejstvuju na obe obale. Sem toga, naoružani su sa po dva topa kalibra 66 mm, dva automatska topa 47 mm i haubicom kalibra 12 cm.
Sa ovih šest rečnih topovnjača, Austrougarska je ušla u Prvi svetski rat, dok je brodogradilište u Lincu izrađivalo još četiri veća i teže naoružana monitora, koji će u operativnu upotrebu ući tokom rata. Austrougarska rečna flotila ili kako se službeno zvala Donau Flotilla, pored monitora sastojala se i od više tipova patrolnih čamaca, sanitetskih i brodova za razminiranje itd. Dva starija monitora Lejta i Maroš, sa sanitetskim brodom i dva patrolna čamca, činili su Savsku grupu sa bazama u Brodu i Brčkom. Ratna baza za Temeš, Kereš, Bodrog i Šamoš bio je Zemun, a za grupu patrolnih čamaca, reka Tamiš kod Pančeva. Svi monitori su imali glavnu bazu i zimovnik u Budimpešti, a pomoćni u Novom Sadu. Od samog početka ratnih operacija sa Srbijom, u noći između 27. i 28. jula 1914, monitori imaju vrlo aktivnu ulogu. Prve granate koje su pale na Beograd ispaljene su sa monitora, koji su bezuspešno pokušali i da sruše savski most. Zatim, dok je trajala bitka za Beograd, vodili su borbu sa poljskim baterijama i obalskim stražama. Na Savi su Lejta i Maroš obezbeđivali prelaz austrougarskih trupa iz V armije kod Šapca, kasnije, prilikom borbi za zauzimanje grada gađali su srpsku artiljeriju na mišarskim položajima, kao i sam grad.
Na početku rata, monitori nisu imali ozbiljnijeg protivnika u srpskoj artiljeriji. Bili su opremljeni debelim oklopom, dok Srbi nisu imali pancirne granate. Uzdajući se u oklopnu zaštitu, monitori su izazivali srpske artiljerce da otvaranjem vatre otkriju položaj, zatim bi na njih sasuli strahovitu paljbu iz svih rasploživih oruđa. Iz ovakvih artiljerijskih duela, monitori su uglavnom izlazili kao pobednici, ali je bilo i obrnutih situacija. Monitor Kereš je 4. avgusta dobio šest direktnih pogodaka od skrivene srpske baterije, Lejta je prošla još gore: primila je direktan pogodak kroz prozor komandnog mosta. Razorna granata je ubila sve koji su bili u blizini, a oštećeni monitor je odvučen na remont u Mitrovicu i bio je van upotrebe više od dva meseca.
Posle završetka Cerske bitke, krajem avgusta 1914, u Srbiju stiže prvi transport pomoći iz Rusije. Pored razne opreme, pušaka i municije, stigao je i odred ruskih mornara sa torpednim aparatima i rečnim minama. Prisustvo ovog odreda, osetilo se vrlo brzo. Na više mesta u Savi i Dunavu postavljene su mine i nekoliko torpednih aparata. i Francuzi su uputili pomoć – tri obalska topa kalibra 148 mm sa pancirnim granatama, što je monitore nateralo na oprezniju vožnju. Posle ostećenja Lejte u Savi je ostao usamljeni Maroš. Da bi pomogli svojim jedinicama, zaglavljenim u Mačvi, austrougarsko rukovodstvo šalje Kereš i Temeš u Savu. Istovremeno, Dunavska flotila dobija još dva nova monitora izgrađena u brodogradilištu u Lincu – Ens i In sa 540 t deplasmana.
Kereš, Temeš, pomoćni minolovac Andor i patrolni brod „b“ su 28. septembra probili minski baraž i iako zasuti kišom granata, prodrli u Savu. Rovovski rat u Mačvi, od ušća Drine u Savu do Šapca, bio je idealan za bombardovanje srpskih položaja topovima i haubicama kalibra 12 cm sa monitora. Za korigovanje vatre korišćeni su baloni, a potrebni elementi gađanja su prenošeni radio vezom. Međutim, 23. oktobra, prilikom povratka sa jedne rutinske akcije – bombardovanja srpskih položaja u selu Skela – u 3:15 posle ponoći, monitor Temeš nailazi na minu i tone. Ruski mineri su kod Oridske Ade, nekoliko kilometara nizvodno od Šapca, između ribarskih čamaca postavili mine, na jednu je monitor krmom udario i vrlo brzo potonuo. Tom prilikom je poginuo 31 član posade.
Potapanje jednog od ozloglašenih brodova, izazvalo je pravo slavlje kod Srba. Pored materijalnog, uništenje jednog od monitora imalo je još više moralni efekat, kako na Srbe, tako i na Austrougare. Ovo je bio kraj njihovog šepurenja po Savi i Dunavu. Na pramac svih brodova su montirane tzv. „grablje“ koje su aktivirale mine na bezbednoj udaljenosti od trupa broda. Posle propasti treće ofanzive na Srbiju, u decembru 1914, poznate kao Kolubarska bitka, monitori su štitili povlačenje austrougarskih jedinica kod Šapca i Beograda.
Za vreme zatišja 1915, u Srbiju je stiglo dosta savezničke pomoći u oružju i municiji. Između ostalog, za zaštitu prestonice, Rusi su poslali dva brodska topa na stalnim lafetima kalibra 7,5 cm koji su snabdeveni pancirnim granatama, kao i dva obalska topa od 150 mm takođe sa pancirnim granatama. Britanci su sa jednog od svojih bojnih brodova, poslali brzi patrolni čamac, koji je (dodavanjem torpednog aparata) adaptiran u torpedni. Sa ovim čamcem upućen je i odred marinaca i mornara pod komandom admirala Trubridža, koji su transportovani železnicom iz Soluna za Beograd. Englezi su poslali i osam brzometnih topova kalibra 4,7 inča (120 mm) koji su takođe bili opremljeni pancirnim granatama i raspoređeni na različitim mestima u gradu. Tom prilikom je pristiglo i još nekoliko torpednih aparata. Pored ovih novopridošlih pojačanja, Srbi su imali i dva topa u kupolama sistema Gruzon kalibra 57 mm koji su 1913, zaplenjeni od Bugara, kao i tri francuska obalska topa kalibra 148 mm. (Prilikom kratkotrajnog napuštanja Beograda, pred Kolubarsku bitku, Francuzi su dva topa evakuisali železnicom do Niša. Treći je bez nišanskih sprava i zatvarača ostao na položaju i neoštećen dočekao povratak srpskih trupa u grad). Sem toga, Francuzi su poslali i dve eskadrile aviona sa ljudstvom.
Većina monitora je za vreme zatišja povučena u Budimpeštu na remont, jedan ili dva su naizmenično patrolirali po Savi i Dunavu. U aprilu 1915, monitor Kereš baziran je u Zemunu i admiral Trubridž je sa svojim torpiljerom nekoliko puta pokušavao napad na njega. Austrougari su svesni opasnosti, napravili čak i drvenu maketu ovog broda. Prilikom jednog od noćnih napada, Britanci su otkriveni i stavljeni pod žestoku vatru. Ipak su ispalili torpeda, od kojih je jedno prošlo ispod makete i eksplodiralo u muljevitoj obali Dunava. U toku noći maketa je izmeštena, što je ubedilo Engleze da su potopili Kereš, pa se desilo još jedno slavlje. Nažalost, ovoga puta za džabe… Greška je uočena nekoliko dana kasnije i tada su avioni francuske eskadrile pokušali da bombardovanjem potope Kereš, ali bezuspešno. Čak je jedan avion i oštećen dejstvom protivavionskih topova. Srbi su morali da se zadovolje potapanjem patrolnog čamca tipa C – 15. maja. Tokom leta, Dunavska flotila pojačana je sa još dva monitora izgrađena u brodogradilištu u Lincu, koji su sa deplasmanom od 580 t, debljinom oklopa i naoružanjem, prevazišli sve prethodne. To su bili Sava i ponovo Temeš, koji je dobio ime broda, potopljenog prethodne godine kod Šapca. U jesen 1915, pripremao se združeni Austro-nemačko-bugarski napad na Srbiju. Koncentracija neprijateljskih snaga iznosila je oko pola miliona vojnika sa oko 2.000 artiljerijskih oruđa. Prilikom prelaska dve velike reke, monitori su napadačima bili od neprocenjive koristi.
Monitor Šamoš, uz pomoć naoružanog parobroda Una na Savi, direktnom vatrom uništili su položaje srpske vojske kod Šapca, zatrpavajući mnoge trećepozivce u rovovima. Kod Beograda su monitori pomagali prevoženje trupa, tako što su svojom pojavom privlačili vatru srpske artiljerije, vodeći pritom prave artiljerijske duele. Neposrednom vatrom iz svojih topova gađali su i srpske položaje na Kalemegdanu i Dorćolu. Još jedna od važnih uloga u ovoj operaciji bila je i održavanje veze sa avionima, koji su korigovali gađanje artiljerije. Noviji monitori su bili opremljeni moćnim radio-stanicama, prihvatali su podatke dobijene od aviona i prosleđivali ih svojoj artiljeriji.
U bici za Beograd, srpski topovi su potopili više brodova iz sastava Dunavske flotile. Što se tiče monitora, neprijatelj je imao mnogo sreće, jer nijedan nije potopljen, ali je polovina oštećena i izbačena iz borbe. U prvom ešalonu u noći između 6. i 7. oktobra 1915, u napadu su učestvovali Bodrog i Maroš, za njima Sava, Kereš i Lejta. Tom prilikom je Kereš dobio pogodak velikog kalibra u dimnjak, ali to se nije bitnije odrazilo na njegovu borbenu sposobnost.
Drugu grupu monitora koja je smenila prvu, činili su Temeš II, In i Ens, koji su žestokom vatrom štitili prevezene trupe. Prvi dan bitke završen je bez veće štete. Sutradan je situacija bila drugačija. Već u rano jutro, Maroš dobija pogodak granate kalibra 120 mm ispaljen iz engleskog topa sa Vračara. Eksplozija ubija i ranjava više mornara i na brodu pali benzin koji izaziva požar. To je bilo dovoljno da izbaci Maroš iz boja i on se povlači prema Zemunu, kako bi sanirali štetu. Sledeći je Ens, koji je pogođen u pramac, ispod vodene linije, granatom kalibra 148 mm iz francuskog obalskog topa sa Topčidera. Srećom po Ens, granata nije eksplodirala, ali je načinila veliku rupu u trupu, u koju je nadirala voda. Ipak i ovaj pogodak je bio dovoljan da izbaci monitor iz stroja. Uprkos „kiši“ granata, Lejta i Kereš pritiču Ensu u pomoć i predaju mu svoje ručne pumpe. Brod uspeva da se izvuče iz zone vatre i nasuče blizu obale. Od francuske baterije strada i Temeš II, koji je zamenio oštećeni Ens na istom sektoru. Ovaj potpuno novi monitor je u bici za Beograd pretrpeo najveću štetu. Prilikom pokušaja da uništi francusku bateriju, Temeš II dobija pogodak blizu komandnog mosta, ginu šestorica mornara, a ranjena su devetorica. Brodu je uništena radio stanica i onosposobljen jedan motor i sistem za upravljanje, a izbio je i požar. Zahvaljujući pomoći ostalih brodova,
Posle zauzeća Beograda i potiskivanja srpskih jedinica dalje od reka, neoštećeni monitori zajedno sa ostalim brodovima Dunavske flotile, pristupaju čišćenju Dunava i Save od mina. Posle neophodnog remonta, monitori su 1916, uspešno upotrebljeni i u ratu protiv Rumunije. Austrougari su u ovoj kampanji izgubili In, koji je slično Temešu u Srbiji, naleteo na minu pri povratku sa zadatka. Kada je u proleće 1917, došlo do relativnog zatišja na frontovima, odlučeno da se potopljeni monitori Temeš iz Save i In iz Dunava izvuku i transportuju u Budimpeštu na popravku. Posle toga, oba monitora su ponovo svrstana u sastav Dunavske flotile, pa je Temeš II preimenovan u – Bosna.
Posle proboja Solunskog fronta i munjevitog nastupanja srpske vojske, povlačila se i Dunavska flotila. Tom prilikom, Bodrog se nasukao po magli kod Višnjice i tu ostao sve do proleća 1919. Sa srpskom vojskom u Beograd je ušao i admiral Trubridž, koji je proglašen za komandanta Dunava. Odmah po zaključenom primirju, Trubridž je organizovao grupu sastavljenu od engleskih i srpskih mornara i uputio ih sa remorkerima u Budimpeštu da dovuku monitore u Srbiju. Tako je 24. decembra 1918, u Beograd ušla ova flotila sa zaplenjenim monitorima Sava, Bosna, Ens, Temeš i Kereš i dva patrolna čamca. Kasnije, u srpske ruke su došli i Lejta i Maroš.
B. V. STANKOVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još