Nestali pred najezdom Mongola
Koreni današnjeg islamskog terorizma, mogu da se pronađu u Asasinima, verskoj sekti koja je nastala krajem 11. veka, u Abruz planinama, na severu današnjeg Irana. Asasine su sačinjavali ismailitski šiiti, pristalice jednog marginalnog učenja islama i ujedno, nepomirljivi protivnici Bagdadskog kalifata, koji je vladao prostorom današnjeg Iraka, Irana i Arabijskim poluostrvom. Osnivač Asasina Hasan i Sabah potiče iz šiitske porodice, iz zapadne persije. Prema legendi pohađao je školu sa čuvenim arapskim pesnikom Omarom Kajamom i velikim sunitskim državnikom Nizamom al Mulkom, koji je i prva žrtva Asasina. Iako je legenda istorijski netačna, u pitanju je, u to vreme široko rasprostranjena alegorija o tri školska druga – buntovniku, pesniku u državniku – koja oslikava društvene rivalitete tog vremena.
Sa grupom sledbenika 1090. uspeva da zauzme tvrđavu Alamut na vrlo važnom strateškom položaju. Zbog odsustva teške artiljerije, tvrđave na stenama padale su samo usled izgladnelosti posade, žeđi, bolesti ili subverzije. Formira grupu odanih i fanatičnih boraca, koji su mu pomagali da širi, do tada neviđeni teror. Jedna od karakteristika Asasina bila je upotreba droge pre borbe, čime su se dovodili u stanje opijenosti, kojom je potiskivan strah. Zbog toga se pretpostavlja da je samo „asasin“ nastalo od „hašašin“ (reči koja i sama potiče od droge hašiša). U opisima ove terorističke organizacije, nailazimo na brojne navode koji ukazuju da su vođe koristile drogu, prilikom regrutovanja, kao i za same borbe.
Pojedini hroničari ističu da su šefovi Asasina regrutovali ljude, tako što su maloletnike drogirali bez njihovog znanja, a zatim ih odvodili u skrovite, velelepne vrtove svojih tvrđava, gde su mogli da se prepuste, do tada nepoznatim zadovoljstvima. Kasnije, pred izbor između povratka bedi ili ostanku i borbi, uveravali su ih da će smrt u borbi da im obezbedi takva zadovoljstva za večnost. Kada jesnom stupe u terorističku organizaciju, Asasini nastavljaju da se drogiraju, kako bi prešli u drugo stanje svesti i u borbu odlazili nesvesni opasnosti. Po asketizmu i jasno usmerenoj nameri, Hasan je bio idealan revolucionarni lider i zaverenik. Priča kaže da je u tvrđavi Alamut proveo više od 30 godina, izašavši samo dva puta. U osami, učvrstio je svoju poziciju među sledbenicima i očistio redove Asasina, od svih koji su mu se i najmanje protivili (ubio je čak i dva sina). Asasini su sprovodili taktiku osvajanja teško pristupačnih tvrđava, zatim ubijali lokalne predstavnike vlasti i kasnije, terorisali okolna naselja. Krajnje disciplinovano izvršavali su naređenja vođe, zbog koga su bili spremni na sve. Hroničari beleže da se Asasini (daleko odtoga da zaziru od smrti) rado žrtvuju, samo da bi uz najveće rizike – pogubili one koje je njihov vođa osudio. Smrt je nagrada za zasluge, nije kao kod protivnika nešto što se izbegava, već krajnje odredište njihovog životnog puta. Način na koji su Asasini vršili atentate, bio je vrlo specifičan. Uglavnom su koristili bodeže, i u tim egzekucijama pokazivali fanatičnu hrabrost i spretnost. Jer, nije bilo nimalo lako prići meti, okruženoj brojnom svitom i telesnom stražom.
Prilikom atentata, nastojali su da ih izvode na mestima, na kojima će izazvati što veći publicitet: ubijali su u džamijama, na dvorovima i ulici. Jer, uz što više svedoka sam zločin dobijao je veći publicitet i značaj. U to vreme, vodili su se i krstaški ratovi, pa Asasini dolaze u dodir sa Evropljanima (čak su i sarađivali sa vitezovima templarima). Asasini su 1102, ubili princa od Emese, kada se spremao u pohod na krstaše, koji su se iskrcavali u Siriji. Asasini sasvim sigurno nisu nameravali da pomognu hrišćanskim osvajačima, ali ovim ubistvom su im i nehotice omogućili, da se učvrste u Levantu. Hasan i Sabah umro je 1124, a dvojica njegovih naslednika, nastavili su istu politiku. Četvrti vođaHasan II (1162-1166.), označio je kraj šiitske discipline tajnosti i skoro je napustio islam, kako bi uobličio sopstvenu religiju, a tajne sekte učinio dostupne svima. Tako je od sebe odbio mnoge ortodoksne muslimane. Bio je isuviše napredan za svoje savremenike, želeći i duhovnu i političku revoluciju. Kada ga je ubio zet, Asasini su se odmah vratili prvobitnoj veri. Ali, posle ovakvog potresam, nikada se nisu oporavili. Sirijska grana Asasina, na čelu sa nemilosrdnim Rašidom Ad-Din Sinanom (1162-1192.), odvojila se od iranskih Asasina i počeli su da ubijaju zanovac, dok je religiozno-politička dimenzija organizacije, potpuno zapostavljena. Sinan je postao lokalni sirijski heroj, prilagođavao jačima od sebe, dok je slabije terorisao, kako bi svojoj organizaciji omogućio da traje što duže. S obzirom da su krstaši već okupirali veliki deo Sirije, Sinan je iz straha od sunitskog napada, pristao da plaća 2000 dukata godišnje templarima, za zaštitu od Saladinove vojske. Kada je Saladin osvojio grad Alep, uplašeni Sinan dva puta slao je svoje Asasine, da uklone ovu užasnu pretnju, ali mu to nije pošlo za rukom. Saladin je odgovorio žestokim pustošenjem teritorija na kojima su živeli šiiti, koji su podržavali Asasine.
Po legendi, Saldin je prestao da goni Asasine, kada je jednog jutra ugledao otrovan bodež na jastuku, što je shvatio kao upozorenje. Međutim, verovatnije da su Sinan i Sladin rešili da ne troše uzalud snage jedan na drugoga, već da se ujedine, makar i privremeno, protiv krstaša. Koliko je saradnja bila uspešna govori i ubistvo Konrada od Monferata, princa Tira i kralja Jerusalima 1192. Njega su dvojica atentatora izboli bodežima, na samom dvoru. Ovo nije bilo prvo ubistvo jednog hrišćanskog vladara od strane Asasina, koji su 1152. ubili i grofa od Tripolija. Asasini su kasnije planirali da da likvidiraju krstaške vođe: 1250. Luja IX pokušali su da ubiju trojica Asasina, koji su mu nosili poruku da car Nemačke, kralj Mađarske i sultan Vavilona, plaćaju danak njihovom vođi. Jer, svi oni shbataju, da ne mogu da žive duže nego što su odlučili njihovi gospodari. Glavna karakteristika delovanja Asasina, odnosno ubijanja vođa njihovih neprijatelja, pokazalo se veoma efikasnim. Naime, same vođe neprijatelja, radije su pristajale na ucene, nego da dozvole lični rizik i nastradaju, od strane fanatika i njihovih bodeža. Činjanica da je nemilosrdan teror, usmeren kao pojedinačnoj meti ekonomičan način postizanja cilja, bez izazivanja nepotrebnog krvoprolića većeg broja učesnika u sukobu. Sve ovo imalo je smisla, dok su Asasine vodili verski i politički motivi. Ali, kasnije odvajanje ogranaka i njihova degradacija u plaćene ubice, pljačkaše i nasilnike, umnogome je doprinelo da budu lako likvidirani.
Asasini su konačno uništeni polovinom 13. veka, najezdom Mongola. Prema predanju, iz tvrđave Alamut, upućena je grupa atentatora, na mongolskog kana Hulagu. Ali, dočekani su od veće sile i spretnijih ratnika. Posle ovog događaja, usledilo je pustošenje asasinskih tvrđava, reke u njihovoj blizini crvenele su se od krvi, a vrtovi pretvoreni u pustinje. Ipak, vladar egipatskih Mameluka, sultan Baibaro, bič Mongola, zadržao je sirijske Asasine na svom dvoru, angažujući ih kao plaćene ubice. ALi, posle pobede nad Mongolima, sultan Bibars ih je, preventive radi – uništio…
R.K.
