„Noćna mora“ vojnika

Najpriznatiji i najtalentovaniji svetski konkstruktori oružja namenjenog službenoj upotrebi periodično se susreću sa nerešivim zadatkom, koji se pred njih postavlja u cilju iznalaženja „idealnog“ oružja. U ovome trenutku, stručna javnost, već nekoliko godina unazad, prati razvoj jurišnih pušaka za „vojnika 21. veka“, gde futuristička rešenja sve više udaljavaju dobijene primerke od, do sada klasičnih, sistema kojim su naoružane gotovo sve svetske armije. Uz neskrivenu dozu konzervativizma, te „naprave“ sve više deluju kao da su sastavljane od „lego“ elemenata, jer je očigledno da naručioci dostavljaju sve šire spiskove svojstava koje bi novo oružje trebalo da poseduje.
Naravno, ovakva konfrontacija „spiska lepih želja“ generala koji naručuju, i realnih mogućnosti konstruktorskih timova, pojava je stara vekovima. Konkretno: nakon Prvog svetskog rata, sve velike sile imale su razrađene koncepte vojničkih poluautomatskih pušaka u kalibrima koje su već koristile za standardne repetirke, ali je jedino, u Sjedinjenim Američkim Državama, Džon Garand uspeo da osmisli zadovoljavajuću pušku M1 kalibra .30-06 Spr, pa su, u Drugom svetskom ratu, američki vojnici proneli slavu ovog oružja širom sveta.
Posle rata, mnoštvo malih i novostvorenih država bilo je, naprosto, opčinjeno svojstvima „garand“ puške, i želeli su da je imaju u rukama svojih vojnika; bilo nabavkom originala, ili sopstvenom izradom oružja sličnoga koncepta. U Švedskoj je, još ranih četrdesetih godina, koncipirana poluautomatska puška Ljungman 1942 kalibra 6,5×57 mm, sa nekoliko interesantnih rešenja po pitanju funkcionalnog sklopa.
Naime, ovo je oružje zamišljeno kao jednostavna puška velike (za ono vreme) brzine vatre, umerenog trzaja i ne preterano komplikovana za za rasklapanje i održavanje. Međutim, od ovoga se projekta u Švedskoj brzo odustalo, pa se naša priča „preselila“, sa dalekog i hladnog Severa, u pustinjske uslove Severne Afrike. Egipat je stekao nominalnu nezavisnost od Britanske uprave 1922. godine, i tadašnja egipatska, novoformirana armija imala je, u arsenalima, krajnje zastarelo oružje: Remington Rolling Block puške u raritetnom kalibru .43 Egyptian, Martini-Henry 577/.450, razne konverzije starih Peabody pušaka u kalibru .303 British, a preovlađujući model puške bila je engleska Li Enfild .303 No.3 Mk1 i Mk1*.
Posle Drugog svetskog rata, kralj Faruk, veliki kolekcionar i poznavalac oružja, bio je odlučan u nameri da sopstvenu vojsku adekvatno naoruža. Inače, njegova lična telesna garda bila je opremljena pištoljima Colt Mod. 1911 kalibra .45ACP, sa naročitim oznakama i arapskom signaturom.
Kada je Egipat, kasnih pedesetih godina, ojačao do te mere da je rukovodeći državni vrh došao do konstatacije kako će ubrzo postati lider u regionu i potencijalni ujedinitelj sveg arapskog sveta, zajedno sa Sirijom, stvorili su novu državu – Ujedinjenu Arapsku Republiku. Posle samo tri godine, 1961, Sirija je napustila Savez, ali se Egipat u „pravnom saobraćaju“ nazivao UAR još čitavih deset godina, pokušavajući da ujedini arapski svet. U trenucima najvećeg zanosa, dužnu su pažnju posvetili i stvaranju jakih oružanih snaga, kao i mogućnosti što jeftinije nabavke ogromne količine raznovrsnog naoružanja.
Takva žurba u naoružavanju najčešće rezultira velikim promašajima i greškama, pa se i Egiptu dogodilo da potpuno „zaluta“.
Kada su preuzeli koncept originalnog „Ljungmana 1942“, Egipćani su uveliko imali na umu da konstrukcija te puške može da „podnese“ i znatno jači primenjeni metak; u konkretnom slučaju nemački 7,92×57. Ojačavši pojedine delove sklopa oružja u odnosu na originalno švedsko rešenje, na kraju je dobijena duga, teška (4,48 kg), nepriručna, i prilično nepouzdana, poluautomatska puška. Uzevši sve primetne detalje u obzir, očigledan je jak uticaj poznatijih pušaka – nemačke G43, ruske SVT i, delom, „domaćeg zadatka“ koji je Džon Garand postavio kolegama iz ostalih zemalja. Gledano po deklarativnim svojstvima, u to vreme je i te kako bila atraktivna poluautomatska puška kalibra 7,9 mm, koja je funkcionisala sistemom pozajmice gasova, imala mogućnost „hranjenja“ municijom iz odvojivog okvira kapaciteta 10 metaka ili pomoću standardnih „klipsova“ od po 5 metaka, uz, naoko, robusnu konstrukciju i jednostavno rukovanje. Ali, ovo oružje, nazvano „Hakim“, u službenoj upotrebi je pokazalo čitav niz mana i bilo je, po mnogo čemu, zastarelo i prevaziđeno već u vreme kada ga je Egipat proizveo u količini od čitavih 70 hiljada primeraka, i uvrstio u naoružanje armije.
Najpre: ovo, preko metar dugačko, oružje bilo je izuzetno nezgrapno i loše izbalansirano da bi prosečan vojnik mogao lako da se obuči da vešto i efikasno manipuliše njime. Drugo: fizički prilično sitni, i izuzetno nemarni, egipatski vojnici su gotovo stekli kompleks od ove, glomazne puščetine, koja se prilično ćudljivo „ponašala“ u kontaktu sa peskom i visokim temperaturama. Ubrzo su na videlo izašle sve mane ovoga koncepta – prvenstveno u lomljenju drvenih delova i odvajanju čitavih segmenata od oružja.
Sam sklop tzv. pokretnih delova bio je preterano komplikovan i sklon lomovima sklopa, iako je sistem pozajmice gasova osmišljen kao pouzdaniji, s obzirom da gasovi ne deluju direktno na čelo zatvarača. Dalje: i pored kompenzatora, postavljenog na ustima cevi, jak pucanj i snažan trzaj redovno su frustrirali strelce i dekoncentrisali ih prilikom poluautomatske paljbe. Sastavljena od čitavih 116 delova, ova je puška postajala „noćna mora“ običnih vojnika, kojima su bili potrebni sati da je pravilno rasklope, očiste i sklope. Lavina pritužbi od „neposrednih korisnika“, vremenom, naterala je vojni vrh da hitno pronađe spasonosno rešenje, jer je Država planirala teritorijalna proširenja, i ratove kao posledični efekat, a vojska nije bila opremljena adekvatnim naoružanjem.


Umesto da brižljivo analiziraju trend koji je upravo tada nailazio, egipatski vojni moćnici odlučili su se da praktično isto oružje razviju i u, tada izuzetno popularnom, ruskom „srednjem“ metku 7,62×39. I, ponovo načinivši katastrofalnu grešku, umesto da su u potpunosti kopirali Simonovljev koncept SKS poluautomata, rešili su da „umanje“ pušku „Hakim“, pa je, tako, nastao „klon“ SKS/Ljungman pod nazivom „Rašid“, takođe kapaciteta 10 metaka, i sa svim poznatim, već viđenim, manama „starijeg brata“.
Pošto se, svojevremeno, UAR opredelila za saradnju sa Varšavskim paktom, iz SSSR je stigla direktiva da Čehoslovačka isporuči veću količinu pešadijskog naoružanja Egiptu, pa je, osim isporučenih repetirki sistema „mauzer“ i mitraljeza Mg34, u konstrukciji „Rašida“ primetan jak uticaj češke poluautomatske puške VZ52. Nakon samo 7 hiljada proizvedenih primeraka, od „Rašida“ se odustalo, jer je jedna nova konstrukcija, u međuvremenu, nametnula novi standard.
Upravo u vreme kada su se Egipćani borili sa dve neuspešne konstrukcije poluautomatskih pušaka, predviđenih za masovno naoružavanje armije i snaga reda, svetom je zagospodario genijalni pronalazak Mihaila Kalašnjikova – automatska puška AK47. Rešeni da više ne eksperimentišu, autoriteti u vojnom vrhu Egipta su kompletnu količinu od 70 hiljada „Hakima“ i 8 hiljada pušaka „Rašid“ smestili u magacine kao oružje druge kategorije, a armija je opremljena „kalašnjikovima“.
U katalozima specijalizovanih trgovina za prodaju novog i polovnog oružja u SAD i Evropi, puška „Hakim“ nuđena je po solidnoj ceni od 350 do 500 dolara, pod sloganom „Better than Garand“, što je daleko od istine, pa je i prodaja išla jako slabo. Par američkih kolekcionara pokušalo je da, od standardne vojničke varijante, napravi precizno oružje, dodajući nožice i optički nišan, ali, generalni, loš utisak ostao je nepromenjen. No, poznato je da gotovo nijedna poluautomatska puška (osim Garanda M1) u snažnim kalibrima .30-06 Spr, 7,9×57 i 7,62x54R, namenjena službenoj upotrebi nije zabeležila značajniji uspeh, niti dug vek upotrebe, usled niza problema koji su uvek ostajali nerešeni. To je, u naponu svoje slave i zenitu konstruktorske misli, osetio i najveći genije u domenu vatrenog oružja svih vremena – Džon Mouzis Brauning, kada je njegova BAR, koncipirana kao formacijska automatska puška, na kraju, postala – puškomitraljez. Brauning je, tada, odustao od „baktanja“ sa zadatkom koji je nemoguće ispuniti, i posvetio se drugim modelima oružja. Na njihovu žalost, mnogi drugi konstruktori su, godinama nakon Brauningove smrti, pokušavali da se ogledaju sa „nemogućom misijom“, pa su njihovi produkti, uglavnom, završavali u muzejima.
M. MILANOVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još