Obaranje vazdušne lađe
Nakon teškog vojničkog poraza usled Trojne invazije Nemačke, Austrougarske i Bugarske na ratnim naporima izmrcvarenu Kraljevinu Srbiju, naša vojska se 1915. godine jednim delom prebacila na teritoriju Grčke i tu je izvršena njena reorganizacija. Pošto su se saveznici obavezali da je preoružaju sopstvenim ratnim materijalom, u solunskoj luci je vršen prijem naoružanja i druge opreme. Pošto tadašnja bombarderska avijacija nije imala mogućnost dalekog dometa i nošenja veće količine avio bombi, zadatak bombardovanja brodova u luci i drugih važnih ciljeva je poveren posadi cepelina, odnosno dirižabla zavisno od govornog područja.
Prvi napad “vazdušne lađe” oficijelno nazvane LZ.85 je izvršen u februaru 1916. godine i tom prilikom je zapaljena Solunska banka, uz posledičnu smrt više civila nakon što je izručeno dve tone bombi. U martu su nemački avioni pokušali da izvrše napad na luku, ali su prilikom preleta oborena tri njihova aviona. Šestog maja je cepelin LZ.85 izvršio drugi napad u ranim jutarnjim časovima, pa je stanovništvo probuđeno snažnom protivavionskom paljbom s okolnih brda i brodova usidrenih u luci. Nastala je opšta panika, jer su civili napuštali domove i bežali ulicama na sve strane. Posada cepelina je usmerila letelicu ka brodovima i mornarički artiljerci s ratnog broda H.M.S. „Agamemnon” su otvorili šrapnelsku paljbu topom kalibra 76mm (QF 12-pounder 12-cwt gun). Letelica je oštećena i posada je morala da se prizemlji u reonu ušća Vardara. Ubrzo nakon kontrolisanog pada, cepelin se našao u plamenu jer su članovi posade odmah po prinudnom sletanju zapalili LZ.85 kako ne bi pao protivniku u ruke. Nemački vazduhoplovci su pokušali da se sakriju i pobegnu kroz okolne močvare, ali sledećeg jutra ih je francuska konjička patrola pronašla kako suše svoju odeću na jutarnjem suncu.
Ono što se pouzdano zna na osnovu sačuvanih dokumenata je ime komandira posade kapetana Ernsta Šercera, kao i da je glavno tehničko lice bio poručnik Telen. Cepelin LZ.85 pod njihovom komandom je bacio 3.522kg bombi na Dvinsk, a po 1.766kg na Minsk i Rigu u tadašnjoj Ruskoj carevini tokom prethodnih zadataka. Zanimljivo je navesti kako je njihova poletna baza kod Temišvara bila sagrađena u novembru 1915. godine upravo radi dejstava avijacije protiv Srbije. Imala je u svom sklopu radio centar, pogon za generisanje hidrogena i kompletne mehaničarske radionice. Prvi cepelin kome je namenjeno bombardovanje luke Solun je imao oznaku LZ.81 i komandir kapetan Jakobi je dobio zadatak da spreči isporuku ratnog materijala srpskoj vojsci. Međutim, usled loših karakteristika motora ovaj dirižabl nije uspevao da poleti do odredišta, pa je zamenjen s LZ.85 koji je bio dugačak 183 metra i pokretala su ga četiri šestocilindrična motora. Uvršten je u naoružanje nemačke avijacije u drugoj polovini 1915. godine, o čemu govori natpis na sačuvanoj čeonoj pločici od aluminijuma: „Potsdam, August 11th, 1915.“. Zarobljena posada je dala izjavu kako nisu uspeli u svom bombarderskom poduhvatu jer su ih zaslepili moćni reflektori PVO odbrane sa zemlje, onemogućavajući ih da vizuelno odrede mesto izbacivanja smrtonosnog tovara.
Tokom pretrage za palom letelicom i njenom posadom, došlo je do jedne za rat tipične anegdote. Posada britanskog torpednog čamca je patrolirala tražeći mesto pada i slučajno naletela na sopstvene sunarodnike iz druge mornaričke patrole. Misleći da su u pitanju Nemci, uzviknuli su: „Ruke u vis!“, pa je usledio odgovor: “Ruke u vis vi, blesani! Tražimo vas čitavo jutro…”.
Uskoro je pronađena olupina cepelina, na čijoj krmi je i dalje vijorila neoštećena ratna zastava. Ona je prosleđena francuskom Ratnom muzeju u Parizu, gde je i sada izložena među vrednim trofejima. U znak počasti za obaranje ove letelice, brodu „Agamemnon“ je dat jedan od propelera i on je krasio zid kapetanove kabine u znak sećanja na neobični podvig.
Srpski vojnik koji čuva olupinu palog nemačkog cepelina
Za nas je ipak najinteresantnije kako je došlo do situacije da srpski vojnici čuvaju ostatke cepelina na mestu pada, a po ostalim fotografijama se vidi kako su učestvovali i u prenosu delova do doka solunske luke. Kada se saznalo za obaranje letelice, mnogi saveznički vojnici i deo civila je želeo da ima suvenir. Pošto je Vardar u toj zoni plitak i muljevit, čamcima se teško moglo stići i mnogi su gazili kroz vodu do kolena, dok je trska i druga vegetacija bila viša od ljudskog rasta. Kanadski sanitetski oficir se tako utopio pokušavajući da pronađe olupinu jašući svog konja, iako su francuski i srpski stražari upozoravali radoznalce koliko je to opasna rabota. Uprkos tome, engleski oficiri, mornari, čak i bolničarke su danima odlazili da otkinu deo konstrukcije cepelina kao suvenir. Tada je lansirana i nikad zvanično potvrđena verzija kako su dva člana nemačke posade živa izgorela, jer se nisu mogli izvući nakon prinudnog sletanja. Kapetan Šercer je potvrdio kako je svih dvanaest članova posade preživelo prinudno prizemljenje, a oni su nakon ispitivanja od strane britanske mornaričke službe upućeni u francuske logore za zarobljenike.
Ratni izveštači sa lica mesta u Solunu su bili impresionirani mirnoćom i ležernošću srpskih vojnika dok su uklanjali neeksplodirane avio bombe na mestu pada cepelina. Imajući u vidu da su to pretežno bili veterani s iskustvom iz oba Balkanska rata, zatim najkrvavijih borbi u prve dve godine tekućeg rata, a pride su prošli i Albansku golgotu – ovaj događaj je za te tvrdokorne borce bio rutinski zadatak. Poređenja s 1999. godinom i padom stelt aviona F117 kod Buđanovaca se nameću sama od sebe.
Milan Milanović
