Obeležavanje stogodišnjice Cerske bitke

Cerska bitka je bila  slavna epizoda i uvertira u krvave borbe koje su trajale skoro neprekidno sve do kraja 1914. Iako su Srbi dokazali svoje borbene kvalitete u Balkanskim ratovima, ova brza pobeda nad jednom evropskom silom iznenadila je sve, a u čast toga zvona katedrale Notr Dam u Parizu zvonila su neprekidno 24 časa

Ubistvo austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinada u Sarajevu na Vidovdan 1914. imalo je različitog odjeka među srpskim narodom u Kraljevini Srbiji. Od onih koji su taj čin odobravali, pa čak i slavili, do onih koji su osuđivali, bilo iz principijelnih razloga ili iz opravdanog straha od austrougarske odmazde. Srpski vojni obveznici, koji su većinom predstavljali seosko stanovništvo, tek što su bili demobilisani iz prethodna dva, vrlo krvava rata. Žetva i kosidba bili su u punom jeku, kada je vest o događajima u susednoj Bosni došla i do njih. Većina ih je vrlo dobro naučila šta znači rat i zato nije gajila nikakve romantične iluzije u tom smislu. Skupljanje letine bio je najvažniji posao koji su imali da završe, sve ostalo je bilo manje važno i još daleko.

S druge strane, srpski državni i vojni vrh su se takođe našli u vrlo nezavidnoj situaciji. Znajući da su zalihe u vojnoj opremi, oružju i municiji, spremljene za rat sa Turskom bile iscrpljene, naročito zbog nepredviđenog Drugog balkanskog rata, koji je, iako je kraće trajao, bio krvaviji i iziskivao više materijalnog naprezanja od rata sa Turcima. Ne treba zaboraviti i Arnautsku pobunu koja je izbila 1913. i za čije je gušenje nekoliko meseci bila angažaovana čitava jedna srpska armija.

Odgovor na ultimatum

Rat sa velikom evropskom silom, Austrougarskom monarhijom je nešto što je najmanje trebalo Kraljevini Srbiji u tom trenutku. Učinjeno je sve što se moglo da se on izbegne.
Austrougarska namera da napadne Srbiju kada je ona bila najslabija, videla se u ultimatumu upućenom srpskoj vladi 23. jula. Postavljeni su praktično nemogući zahtevi, koje je srpska vlada u nameri da izbegne rat, bila spremna sve da prihvati. Praktično iz ultimatuma je odbijena samo tačka u kojoj se traži učešće austrougarskih organa u istrazi sarajevskog atentata na teritoriji Srbije, jer bi se to kosilo sa Ustavom i zakonima jedne suverene zemlje. Međutim, u odgovoru srpske vlade ostavljena je mogućnost dogovora i pronalaženje rešenja u međunarodnom sudu u Hagu. Odgovor na ultimatum dostavljen je austrougarskom poslaniku baronu Gizlu 25. jula u 18 časova, koji je odmah izjavio da nije zadovoljan odgovorom i ubrzo je napustio Beograd. Iste večeri, predosećajući neposrednu ratnu opasnost, objavljena je mobilizacija celokupne srpske vojske.

Zvona na crkvama su neprestano zvonila objavljujući mobilizaciju. Ljudi su napuštali poljske radove i hitali ka mobilizacionim mestima. Neki od njih su od poslednje demobilizacije proveli samo nekoliko meseci kod kuće. Ipak, posle dva pobedonosna rata, bili su puni samopouzdanja i imali veru da će uspeti u odbrani zemlje od moćne carevine. Već 28. jula Austrougarska Monarhija objavila je Srbiji rat i to veče su počele i prve borbe kod Beograda. Točak Prvog svetskog rata počeo je da se okreće. Neposredno pred početak borbenih operacija, srpska vojska imala je oko 250 hiljada ljudi, svrstanih u tri armije, sa šest pešadijskih divizija I poziva, pet pešadijskih divizija II poziva, Užičkom brigadom, Obrenovačkim odredom, Odredom kod Mokre Gore i Konjičkom divizijom. Ove jedinice predstavljale su operativnu vojsku, a pored njih, mobilisano je još nekoliko desetina hiljada pripadnika III poziva i poslednje odbrane.

Naoružanje kojim je raspolagala srpska vojska bilo je jedno od najmodernih na svetu, ali na žalost, finansijske mogućnosti nisu dozvoljavale da se ono nabavi u potrebnim količinama. Jedinice prvog i delimično drugog poziva, bile su naoružane brzometnim puškama sistema Mauser M-1899, M-1899/07 i M-1910 kalibra 7 mm (7×57), konjički karabin bio je takođe brzometan, sistema Mauser M-1908. Drugom pozivu podeljeno je i oko 43.000 pušaka sistema Mauser-Koka-Đurić M-1880/07, koje su u Vojnotehničkom zavodu, dodatkom magacina i zamenom cevi, prepravljene od jednometne Mauser-Koka M-1880. Treći poziv i poslednja odbrana naoružani su uglavnom jednometnim puškama ruskog porekla Berdan M-1870 kalibra 10,66, zatim, kokinkama M-1880 kalibra 10,15, kao i modernim puškama Mauser M-90, M-93, M-03, zaplenjenim u Prvom balkanskom ratu od Turaka, ali zbog nestandardnog kalibra 7,65×54, nisu mogle biti korišćene u operativnoj vojsci. Standardan mitraljez bio je sistema Maksim M-1909 kalibra 7 mm. Svaki pešadijski puk prvog i drugog poziva, kao i konjički pukovi, imali su po jedno mitraljesko odelenjenje od po četiri mitraljeza, ukupno 230 komada.

Pukovi prvog i drugog poziva su, takođe, raspolagali modernom brzometnom artiljerijom, koju su sačinjavali poljski topovi kalibra 75 mm sistema Schneider-Canet M-1907 i M-1907A (oko 350 komada). Sem toga, u naoružanju su se nalazile brzometne haubice sistema Schneider, i to 32 haubice kalibra 120 mm M-1910 i 8 haubica kalibra 150 mm, kao i 36 brdskih topova kalibra 70 mm istog sistema. Stari, sporometni materijal, odigrao je možda manju, ali ipak značajnu ulogu u operacijama. Sporometni poljski topovi kalibra 80 mm sistema De Bange (oko 250 komada), brdski topovi istog sistema, 36 sporometnih haubica kalibra 12 cm, 6 merzera kalibra 15 cm i 15 dugačkih gradskih topova, kalibra 12 cm, svi sistema Schneider, imali su malu manevarsku sposobnost i brzinu paljbe, međutim za razliku od modernog materijala, stari je raspolagao municijom u dovoljnom broju.

Ratne operacije

Počele su pred ponoć 28. jula bombardovanjem Beograda. Austrougarske trupe koncentrisane su duž donjeg toka Drine i Save. Oskar Poćorek, komandant takozvane Balkanske vojske, koju su sačinjavale V i VI armija, predložio je načelniku Generalštaba, Konardu fon Hecendorfu svoj operacijski plan ofanzive na Srbiju. Prema planu, V armija je trebalo da u zoru 12. avgusta pređe Drinu i nastupa ka Valjevu, za koje je smatrao da će biti zauzeto do 18. eventualno 20. avgusta. Poćorek je želeo da osvoji Valjevo do 18. avgusta, kao rođendanski poklon caru Franji Josifu. Istovremeno, 15. i 16. korpus VI armije preuzeli bi nastupanje ka Užicu iz različitih pravaca, na gornjem toku Drine. Pod neposrednim rukovostvom Vrhovne komande, nalazila se II armija koja je trebalo već od 10. avgusta da izvrši demonstrativni napad preko Save kod Mitrovice i Šapca. Kada je u predviđeno vreme napad počeo, na odsecima predviđenim za prelaz reka, nalazili su se slabi odredi III poziva i polovina Drinske divizije II poziva, koji su na pojedinim mestima bili potpomognuti četničkim odredima. Iako brojčano višestruko slabije, ove jedinice su pružale žestok otpor. Tako je na prelazu kod Samurovića Ade, pontonski most postavljen tek sutradan 13. avgusta. Međutim, jedinice iz sastava II armije su skoro bez otpora zauzele Mačvansku Mitrovicu i nekoliko sela oko nje, a do popodneva 12. avgusta, pao je i Šabac.

Na osnovu podataka kojima je do tada raspolagao, Načelnik štaba vrhovne komande Vojvoda Putnik, stekao je utisak da glavni napad austrougarskih jedinica dolazi sa severa. U skladu s tim odlučio se na protivofanzivu u tom pravcu, istovremeno šaljući i pojačanja ka zapadu – prema Drini. Ovo je bila vrlo značajna i teška odluka, s obzirom da je glavnina srpskih snaga bila koncetrisana u Šumadiji. Jer, predratni operacijski planovi predviđali su dolinu Velike Morave, kao najpogodniji pravac za prodor u srce Srbije. Za to vreme, austrougarske trupe V armije, sporo su nadirale sa zapada potiskujući slabe zaštitne jedinice srpske vojske. Krećući se kroz južni deo Mačve, Pocerinu i grebenom planine Cer, 21. landverska i 9. pešadijska divizija, koje su činile 8. korpus, bile su stalno uznemiravane dejstvom četnika, što je još više usporavalo njihovo napredovanje. Južnije, dolinom reke Jadra nadirao je 13. korpus, koji je uz slične probleme u nastupanju, imao i jednu veću borbu sa Lozničkim odredom, koji je branio takozvane Lozničke položaje. U ovoj ogorčenoj bici 14. avgusta, koja se povremeno vodila i bajonetima, Loznički odred je izgubio oko 800 ljudi, a austrougarski gubici iznosili su oko 600 vojnika samo iz 36. pešadijske divizije. Ovo je definitivno uverilo Austrijance da je od Drine do Valjeva potrebno mnogo više od pet dana, koliko je Poćorek predviđao. Jedina jedinica koja je nastupala bez većih problema i relativno po planu, bio je odred generala Letovskog. Ova jedinica, koja je prešla Drinu zajedno sa 8. korpusom kod Samurovića Ade, bila je zadužena da održava vezu sa trupama iz II armije koje su prešle Savu. Odred je, krećući se od sela Badovinci, prešao celu Mačvu i stigao u Šabac popodne 14. avgusta.

Naredba – zauzimanje Cera

Tog dana u srpsku Vrhovnu komandu stizali su izveštaji sa svih frontova. Ovo je pomoglo Vojvodi Putniku da raspolažući sa više informacija, donese i odgovarajuću odluku o upotrebi jedinica. Jedan prebegli austrijski vojnik iz 79. pešadijkog puka, izjavio je da su samo kod Ade Kurjačice (kod Loznice) prešle dve divizije. Ovaj i slični izveštaji nagnali su staroga Vojvodu da počne da sumnja da austrougarski glavni napad dolazi sa zapada, sa Drine, umesto sa Save. Konačno, pred zoru 15. avgusta on povlači svoju odluku o angažovanju kompletne II armije za oslobađanje Šapca. Upućena je samo Šumadijska divizija I poziva prema Šapcu, a glavnina snaga krenula je u susret neprijatelju koji je nadirao sa Drine. Tako je, Konjička divizija upućena u Mačvu, a Kombinovana i Moravska divizija I poziva forisiranim maršem ka selu Tekeriš.

Za to vreme, po nesnosnoj vrućini i trpeći žeđi, vojnici austrougarske V armije lagano su napredovali, povremeno uznemiravani od strane četničkih odreda. Komandant ove armije, predosećajući srpsku protivofanzivu, tražio je od Vrhovne komande veće angažovanje austrougarske II armije, čija je uloga bila vezivanje većih srpskih snaga za severni front. Pošto ovaj plan očigledno nije uspeo, napomenuo je da u tom slučaju neće biti u stanju da ostvari zadatak. No, potcenjivanje srpske vojske, koje je bilo karakteristično za Poćoreka, dovelo je do uverenja da V armija može sama da izvrši postavljene ciljeve, bez većeg angažovanja ostalih jedinica .
Slučaj je hteo da i austrougarski 8. korpus (21. landverska i 9. pešadijska divizija) i srpska Kombinovana i Moravska I divizija, za marševski cilj 15. avgusta, imaju selo Tekeriš. Nemajući ni jedni ni drugi tačan izveštaj o poziciji neprijatelja, do odredišta stižu uveče toga dana. Vojnici tri puka 21. divizije, koji su se kretali grebenom Cera, zanoćili su na jednom uzvišenju nekoliko kolometara severno od Tekeriša. Taj dan je bio izuzetno sparan i topao, da bi pred veče nastupila oluja praćena kišom i gradom. Trupe su bile premorene, a njihovi oficiri su očekivali bitku tek pred Valjevom, tako da nisu preduzete potrebne mere obezbeđenja. Stigavši nadomak Tekeriša, pojedine srpske jedinice dobile su oko 20 časova naređenje od komandanta II armije Đenerala Stepe Stepanovića, naređenje da nastave dalje i zauzmu najviši vrh Cera – Kosanin grad. Tako je zadatak II prekobrojnog puka Kombinovane divizije bio da zauzme vrh Trojan, a zatim, nastupajući grebenom Cera stigne i do Kosaninog grada. Na vrhu Trojan, koji se nalazi na krajnjoj istočnoj tački grebena Cera, videla su se svetla fenjera austrougarskih vojnika. Povremeno puškaranje koje se razvijalo pri susretu prethodnica u tamnoj noći, nije bila dovoljna opomena austrougarskim oficirima, da posumnjaju u prisustvo većeg broja srpskih jedinica u blizini.

Austrougarski odlučan otpor

Bilo je oko 23 časa kada su II i III bataljon 2. prekobrojnog puka krenuli ka visu Mala Lisina. U nastupanju, IV četa II bataljona naletela je na usnule austrougarske vojnike iz 21. divizije (28. i 6. landverski puk). U prvom momentu, iznenađeni srpski vojnici pomislili su da se radi o sopstvenim trupama, da bi u sledećem momentu, kada je utvrđeno da se ipak radi o neprijateljskim vojnicima, izvršili napad bajonetima, a zatim i ručnim bombama. U tamnoj i vlažnoj noći usledile su nepovezane noćne borbe. Padinama Cera prolamala se strahovita pucnjava i sa jedne i druge strane, čuli su se trubni znaci “prekini paljbu”, jer je postojala opasnost da se sopstvene jedinice potuku između sebe. Posle početne panike, Austrougari su pružili odlučan otpor. Komandant 21. landverske divizije general major Pšiborski borio se sa puškom u ruci cele noći. Kada je svanulo, srpska artiljerija obasula je strahovitom vatrom neprijatelja, koji je zatim u panici počeo povlačenje. Desna kolona 21. divizije potpuno je rastrojena. Tako je u 6 sati izjutra na Trojanu ostao general Pšiborski sa samo dvadeset vojnika i nekoliko štabnih oficira. Međutim, izjutra 16. avgusta pojavila se prethodnica austrougarske 9. divizije, što je nateralo na povlačenje Kombinovanu diviziju. Komandant II armije Đeneral Stepa Stepanović ličnim zalaganjem uspeo je da zadrži ovu diviziju u daljem povlačenju do pristizanja Moravske divizije I poziva, koja je upućena u napad na 9. diviziju. Do kraja dana, Moravci su zaustavili nadiranje ove divizije dolinom Jadra i slomili njenu ofanzivnu snagu. Istovremeno na severnim padinama Cera i u Mačvi, Konjička divizija rastrojila je i nagnala u povlačenje levu kolonu 21. divizije.

Trećeg dana bitke, 18. avgusta, Cerska grupa – Moravska I i Kombinovana divizija, imale su zadatak da napadnu usamljenu 9. diviziju i da nastupajući grebenom Cera zauzmu njegov najviši vrh – Kosanin grad. Napredujući sporijim tempom nego što je bilo predviđeno, ove dve divizije nisu izvršile zadatak. Neposredno pred napad, u podnožju Kosaninog grada počelo je strahovito nevreme sa kišom i vetrom, ubrzo se i smrklo pa se od napada odustalo. Komandant II armije đeneral Stepanović, nezadovoljan razvojem situacije ukorio je komandante divizija, smatrajući neopravdanim sporo napredovanje, s obzirom da su ispred sebe imali samo jednu neprijateljsku diviziju, sa razvučenim frontom i premorenim ljudstvom. Stepa Stepanović, koji je posle ove bitke dobio čin Vojvode, znao je da 9. divizija čeka pomoć sa severa, iz Šapca, pa je bilo potrebno što hitnije razbiti austrougarsku vojsku na Ceru. Jer, i ne znajući da pred sobom imaju samo Šumadijsku diviziju I poziva, austrougarska vrhovna komanda upućuje u pomoć V armiji ceo 4. korpus pod komandom generala Tršćanskog. Korpus su činile tri divizije i dva puka u rezervi, koje su nešto posle šest časova počele sa napadom u centar rasporeda Šumadijske divizije. Videći da pred sobom ima neuporedivo veće snage komandant Šumadijske divizije izvršio je povlačenje na rezervne položaje, gde je pružen odlučan otpor i naneseni veliki gubici neprijatelju koji je, ubeđen da su Srbi odstupili daleko na jug, nastupao u gustim marševskim kolonama. General Tršćanski požurio je da pre toga izvesti vrhovnu komandu o sveopštem povlačenju srpskih jedinica, tako da je ova, ostavila nesrećnu 9. diviziju na Ceru da sačeka pomoć 19. avgusta, pomoć koja joj nikada neće stići.

Poćorekov mostobran

Južno od Cera, u dolini reke Jadar 13. austrougarski korpus uspešno je nastupao uz ogorčene borbe. Čak je jednog momenta zauzećem položaja Marjanovića Vis, uspeo da prekine vezu između II i III srpske armije i ugrozi pozadinu III armije. Međutim, nije imao snage da ovaj uspeh i iskoristi. Moravska divizija II poziva, je usiljenim maršem od dve noći i jedan dan, prešla oko 70 kilometara i stigla u zadnji čas u pomoć III armiji. Istovremeno, iz strategijske rezerve upućena je i Timočka divizija I poziva. Četvrti dan bitke 19. avgust bio je presudan. Moravska I i Kombinovana divizija pred zoru zauzele su Kosanin grad, a nešto kasnije i položaje južno od Cera, koje je držala 9. divizija i na taj način su ugrozile bok i pozadinu 13. korpusa. Tako se desilo da je povlačenje 9. divizije popodne toga dana, izazvalo i povlačenje i 13. korpusa u noći između 19/20. avgusta. Korpus se praktično bez borbe povukao preko Drine. Tokom 20. avgusta, kompletna austrougarska V armija nalazila se u opštem povlačenju. Ostaci 21. landverske divizije na severnim padinama Cera i u Mačvi, povlačeći se prema Drini sejali su za sobom ratni materijal i opremu. Više sreće imale su 9. divizija i 13. korpus, koji su se povukli tako naglo, “ispred nosa” srpskih jedinica, da ove nisu uspela da blagovremeno reaguju. Naređenje za gonjenje neprijatelja stiglo je prekasno, tako da je propuštena jedinstvena prilika da se V armija potuče do nogu. Šumadijska divizija I poziva, čiji je front prema Šapcu napadala više nego dvostruko jača grupa generala Tršćanskog, veštim manevrima izbegavala je direktne koncetrisane udare. Zahvaljujući tome, došlo je do mešanja neprijateljevih napadnih kolona, što je iskoristila srpska artiljerija i nanela im velike gubitke, a to je dovelo do prekida napada. Šumadijska divizija povukla se na položaje iza reke Dobrave, da sačeka preko potrebna pojačanja. U tom trenutku u pomoć joj se jedino mogla uputiti Timočka divizija II poziva. Držana u rezervi kod Uba, ova divizija bila je vrlo slabo materijalno i tehnički opremljena. Od 6.246 pešaka, 5.147 uopšte nije imalo puške. Kada je divizija u noći 19/20. avgusta krenula za Šabac, vojnici bez ličnog naoružanja su ostavljeni da 21. prime tek pristigle ruske brzometne puške sistema Mosin-Nagant M-1891 kalibra 7,62 mm, a zatim stignu diviziju.

Međutim, slom 8. korpusa na Ceru, a zatim i povlačenje 13. korpusa, učinili su izlišnim napore generala Tršćanskog da se probije na jug, tako da je naredio obustavu napada i povlačenje 4. korpusa preko Save. S druge strane, VI austrougarska armija koja je dejstvovala južnije, u gornjem toku Drine, preduzela je ofanzivu 20. avgusta, prema prvobitnom operativnom planu. To je bio krajnji datum koji je Poćorek odredio kao dan kada će V armija pobedonosno ući u Valjevo! Iako zanesen idejom napada na Užice, ali i otrežnjen događajima prethodnih dana, Poćorek je već 21. obustavio ofanzivu VI armije svestan njene necelishodnosti, u trenutku kada se V armija, potučena, prebacivala preko Drine. Time je Cerska operacija, kako je malo kasnije dobila ime, bila završena. Jedina tačka gde su se Austrougari zadržali bio je Šabac. Ne mireći se sa porazom, komandant Balkanske vojske – Poćorek, hteo je uporno da zadrži Šabac u svojim rukama, kao mostobran za njegovu novu ofanzivu iz Bosne.

Posle povlačenja 4. korpusa generala Tršćanskog na levu obalu Save, u Šapcu se, pored posade grada, nalazila i 29. divizija, koja je pružala otpor Šumadijskoj I i Timočkoj diviziji II poziva. Kmandant Šumadijske divizije I poziva, plašeći se da ga neprijatelj namamljuje u klopku, propustio je povoljan momenat povlačenja 4. korpusa, da mu napadom nanese osetne gubitke. Sada se isti korpus, shodno Poćorekovom naređenju, 22. avgusta ponovo prebacio na desnu obalu Save, i zajedno sa 29. divizijom idućeg dana napao srpske jedinice kod Šapca. Ali, napad je slomljen i već u toku noći, izvršeno je ponovno povlačenje preko Save. Srpske jedinice 24. avgusta popodne ulaze u napušten i razoren Šabac. Epilog Cerske bitke bio je 16.304 čoveka izbačena iz stroja, od toga 2.107 poginulih, 2.678 nestalih i 11.519 ranjenih na srpskoj strani. Austrougari nisu objavili zvanične podatke, ali se smatra da njihovi ukupni gubici premašuju 25.000 ljudi.

Brza pobeda zadivila Evropu

Srpska vojska imala je i bogat ratni plen, koji se pored 4.500 zarobljenika, sastojao i iz 43 poljska topa, 5 haubica, 86 kara, veliki broj pušaka, 5 kola sa pešadijskom municijom i mnogo drugog vojnog materijala. Ovo je zvanični izveštaj Vrhovne komande, a ratni plen je u stvari bio mnogo veći. Srpske trupe su oskudevajući u materijalnoj spremi, zaplenjenu opremu odmah upotrebljavale, tako da deo plena nije prošao kroz kasniju evidenciju. Treba napomenuti i to da je ova prva Austrougarska ofanziva protiv Srbije ili kako su je još nazivali “Kaznena Ekspedicija”, u neku ruku to i bila. Prilikom nastupanja, a naročito tokom povlačenja, neprijateljski vojnici počinili su najgore ratne zločine. Ubijali su civile – decu, žene i stare na najsvirepije načine, isto kao i zarobljene srpske vojnike. Ovo se često pravdalo da su u pitanju bili četnici, koje nisu priznavani kao regularne trupe. Međutim, srpski vojnici iz III i delimično II poziva nisu imali vojne uniforme već svoje seljačke nošnje. Prilikom zarobljavanja oni su obavezno streljani. U šabačkom i azbukovačkom srezu ubijeno je preko 2.500 ljudi i spaljeno oko 700 kuća.

Iako su Srbi dokazali svoje borbene kvalitete u Balkanskim ratovima, ova brza pobeda nad jednom evropskom silom iznenadila je sve. Prepotentni austrijski generali, koji Srbiju nisu uzimali kao ozbiljnog protivnika i koji su smatrali da će ova operacija biti samo “laka vojnička šetnja do Niša”, sada su zaprepašćeno posmatrali kako se njihove poražene divizije u panici povlače preko Drine i Save.

S druge strane, Saveznici su početkom rata bili loše sreće. Francuske trupe su pretrpele poraze u nekoliko bitaka na granici sa Nemačkom. Rusi su doživeli neuspeh u Galiciji. Zato je vest o pobedi srpske vojske dočekana sa velikom radošću. Ovo je bila prva pobeda saveznika u Prvom svetskom ratu. Povodom toga, zvona katedrale Notr Dam u Parizu zvonila su neprekidno 24 časa. Istina, Cerska bitka je samo jedna slavna epizoda, uvertira u krvave borbe koje su trajale skoro neprekidno sve do kraja 1914. godine.

Municije u dovoljnom broju

Pukovi prvog i drugog poziva su, takođe, raspolagali modernom brzometnom artiljerijom, koju su sačinjavali poljski topovi kalibra 75 mm sistema Schneider-Canet M-1907 i M-1907A (oko 350 komada). U naoružanju su se nalazile brzometne haubice sistema Schneider, i to 32 haubice kalibra 120 mm M-1910 i 8 haubica kalibra 150 mm, kao i 36 brdskih topova kalibra 70 mm istog sistema. Stari, sporometni materijal, odigrao je možda manju, ali ipak značajnu ulogu u operacijama. Sporometni poljski topovi kalibra 80 mm sistema De Bange (oko 250 komada), brdski topovi istog sistema, 36 sporometnih haubica kalibra 12 cm, 6 merzera kalibra 15 cm i 15 dugačkih gradskih topova, kalibra 12 cm, svi sistema Schneider, imali su malu manevarsku sposobnost i brzinu paljbe, međutim za razliku od modernog materijala, stari je raspolagao municijom u dovoljnom broju.

Branislav V. STANKOVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još

Pancerfaust

Mnoge konstrukcije za višekratnu upotrebu nastale posle Drugog svetskog rata su inspirisane na određeni način Pancerfaustom