Odbrana utvrđenja Mirbat

Britanski autori uglavnom opisuju kako je mala grupa od devet SAS komandosa u julu 1972. godine na lokaciji Mirbat u Omanu uspela da se junaštvom i vojničkom veštinom odbrani od besomučnog napada preko četiri stotine fanatičnih pobunjenika. Detalji te borbe su zaista nesvakidašnji i zaslužuju detaljnu analizu. No, krenimo redom…

Od 1963. do 1975. godine Sultanat Oman je bio poprište oružanog konflikta tipičnog za to doba, jer su pro-britanske snage tamošnjeg režima suočile sa marksističkim gerilcima sa juga zemlje, što je u istoriji zabeleženo kao Dofarski ustanak. Osim Britanaca, vladinim trupama su pomoć pružile i pakistanske, iranske i formacije UAE, a i ustanike je pomagao tadašnji Istočni blok. Građanski rat je otpočeo pomunom Dofarskog Oslobodilačkog Pokreta protiv sultana Said bin Taimura, jer je zemlja predstavljala tipičan primer krajnje zaostalog područja sa populacijom na ivici bede iako je nafte bilo u izobilju. Stanovništvo je bilo uskraćeno čak i za najosnovniju zdravstvenu zaštitu, a tiranija vladara se ogledala u zabrani posedovanja radio aparata. Velika Britanija je potpomagala režim usled potrebe za energentima i zbog strateškog položaja Omana, ali stvari su se znatno izmenile kada je u susednom Jemenu na vlast došla komunistički nastrojena vlast. Želeći da preliju svoj uticaj preko granice, državni vrh Narodne Demokratske Republike Jemen je isporučio poDesetine novinskih tekstova, par knjiga i dokumentarnih filmova su do u moć u oružju, opremi, novcu i ljudstvu ustanicima. Uskoro se na identičan način priključila i Kina šaljući instruktore i materijalnu pomoć, čak je i Severna Koreja obučavala dofarske borce kako da vrše sabotaže, diverzije i atentate. Stručnu i materijalnu pomoć je obezbedio i Sovjetski Savez, čime je sukob poprimio internacionalne razmere.

Opremljeni najmodernijim naoružanjem pogodnim za gerilska dejstva, pobunjenici su dostigli broj od 6.000 pripadnika, a već 1970. godine su držali pod svojom kontrolom četiri petine teritorije provincije Dofar. Početne povremene čarke sa vladinim snagama su bile samo uvod u mnogo kompleksnije operacije, pa se naziralo potencijalno šire žarište u čitavom region. Britansku sugestiju da primeni radikalne reforme i time okonča plemenski sukob, sultan je odbio i uskoro je inscenirana njegova smena. Na presto je brzopotezno postavljen njegov sin Kabus, koji je pohađao Vojnu akademiju Sendharst u Londonu i najavljivao korenitu modernizaciju svojih oružanih snaga. U te svrhe, na teritoriji Omana su raspoređeni pripadnici 22. puka SAS kao tobožnji civilni savetnici na planu izgradnje nedostajućih škola, bolnica i veterinarskih stanica. Pošto je na sceni bio takozvani “Hladni rat”, svesno se prikrivala stvarna uloga komandosa Njenog Veličanstva, a u početku je novi sultan imao uspeha obećajući amnestiju svih ustanika i šansu da budu uključeni u sastav novih oružanih snaga, što je potez koji su sugerisali upravo Britanci na osnovu svojih iskustava iz Malaje i Bornea. Oformljene su nove formacije nazvane “firkat”, sastavljene od lokalnog stanovništva (mahom bivših ustanika) predvođenog SAS instruktorima, veličine ojačanog pešadijskog voda, ali uskoro se pokazalo kako ih meštani svakako tretiraju kao okupatore. Ove jedinice su se iskazale izuzetno loše jer su pripadnici odbijali da se dislociraju dalje od svojih plemenskih oblasti, nije dolazilo u obzir da stupaju u akciju tokom Ramazana i opšta nedisciplina se ogledala u čestom dezertertsvu.

U takvo kompleksnoj situaciji, došlo je do napada na utvrđenje Mirbat na obodu istoimenog obalskog grada, kada je tokom leta 1972. godine šest sati trajala očajnička borba koju Britanci tretiraju kao svoju varijantu herojske borbe u Termopilskom klancu ili opsade tvrđava Alamo. U zoru 19. jula, pobunjenici (nazivani i Adu) su počeli da u provizornoj formaciji da se kreću ka položajima koje su držali 9 komandosa SAS, 25 pripadnika Omanske žandarmerije, oko 30 iranskih “Baloč” dobrovoljaca-plaćenika i jedan lokalni firkat bez nekakve vidljive borbene vrednosti. Dakle, odbranu je činilo znatno više ljudi nego što sadašnje romantizovane storije pripovedaju u smislu “bilo je je sto na jednog”, pogotovo što se broj napadača procenjuje na par stotina, a ne preko četrsto kao pojedini autori tvrde. Odnos snaga u smislu primenjenog naoružanja je takođe vrlo zanimljiv. Prema svedočenju učesnika, grupacija napadača na prilazu položaju je koristila automatske puške AK sistema, puškomitraljeze RPD i ručne bacače RPG kineske proizvodnje, dok im je sa utvrđenog obližnjeg položaja stizala podrška u vidu paljbe teških mitraljeza DSHk 12,7x108mm, minobacača različitih kalibara i bestrzajnih topova. U delu literature o ovom zbivanju, može se naći podatak kako su pobunjenici koristili i višecevne raketne bacače, ali nije potvrđeno niti odgovara faktičkom stanju jer gerila tog tipa nije uopšte imala tako složena i glomazna oruđa. Fotografija nastala nakon završetka borbe prikazuje kaplara SAS Rodžera Kola koji u rukama drži projektil za koji je napisano kako je u pitanju neeksplodirana raketa iz višecevnog bacača, iako se jasno vidi da je reč o metku za kinesku verziju bestrzajnog topa Type 56 u kalibru 75 mm.

Sa druge strane, branioci nisu mogli da računaju na pomoć “lokalaca” jer je pridruženi firkat jačine oko 50 ljudi prethodno otišao u patrol i nije se vratio do okončanja borbi. Pripadnici žandarmerije su imali samo stare i prevaziđene SMLE repetirke .303 British i par Bren puškomitraljeza istog kalibra, dok se britanska posada oslanjala na dva minobacača, dva mitraljeza opšte namene L7 (licencna verzija belgijskog FN MAG) u kalibru 7,62x51mm, kao i jedan teški mitraljez Browning 12,7x99mm, dok je svaki od devet boraca je imao i standardnu vojničku pušku L1A1 (poluautomatska varijanta FAL).
Navodno je grupa napadača noževima na prepad lako savladala usnule žandare na straži, ali je jedan uspeo da ispali hitac upozorenja čime je narušen efekat iznađenja. Kapetan Majk Kili je naredio posadama sva tri mitraljeza pozicioniranih na krovu utvrđenja da otvore paljbu, a komandosi Sekonaia Takavesi i Ostin Hasi su imali zadatak da gađaju gerilce minobacačem kalibra 81mm. Kaplar Talaiasi Labalaba je pretrčao do položaja gde se nalazio stari top 87,6mm (proslavljeni britanski 25-pounder iz vremena Drugog svetskog rata), a pridružio mu se i jedini član omanske originalne posade, koji je ubrzo pao pogođen streljačkom vatrom. Labalaba je praktično morao sam da obavlja dužnost umesto predviđene šestočlane posade, što mu je uspešno polazilo za rukom dok i njega nije sustigao pogodak u vilicu. I pored teške rane, nastavio je da puščanom paljbom ometa napadače i pomoću radio uređaja zatraži pomoć od svog komandira. Pošto su bili sunarodnici iz Fidžija, uskoro je Savesaki pritrčao u pomoć dok su zrna fijukala i mine iz bacača eksplodirale svuda uokolo. On i Labalaba su pokušali da ponovo stave top u funkciju, ali je uskoro i “Tak” pogođen u leđa i činili se kako je izvestan ishod borbe jer su gerilci bili tek na par stotina metara udaljeni. Ako bi se dokopali topa, ubrzo bi njime mogli da olako nadvladaju branioce iza zidina, a svima su u umovima tog momenta bili nedavni prizori iz susednog Jemena, gde su pobunjenici odsekli glave britanskim vojnicima i natakli ih na šiljke.
U takvom momentu, ostaje samo heroizam kao poslednje utočište šanse za spas. Komandir Kili je posegnuo za očajničkim potezom, pozvavši Tomija Tobina koji je prošao obuku za bolničara da zajedno pređu do topovskog zaklona i pokušaju spasiti šta se još moglo. Kao što to obično biva, uspeli su da trkom stignu i zateknu prizor kojeg su se plašili – Laba je ležao mrtav, okružen krvavim ispaljenim topovskim čaurama, dok je ranjeni Tak ispaljivao poslednje puščane hice na napadače udaljene tek nekoliko metara. Nakon par trenutaka, Tobin je takođe smrtno ranjen pogotkom u glavu, pa je kapetan u očaju pogledao u nebo i upravo odatle i stigla pomoć. Dva aviona BAC 167 “Strikemaster” Omanskog ratnog vazduhoplovstva su u pravom trenutku niotkuda doletela i otvorila besomučnu paljbu topovima 20mm na napadače, otklonivši neposredno opasnost za momenat. Kili je naredio posadama minobacača da otvore vatru direktno na prostor neposredno ispred položaja topa, što je nišandžija Hasi učinio nateravši ustanike da zalegnu u pesak i sklone se. Očekivalo se kako će uskoro i oni dobiti dobiti naređenje da započnu finalni juriš, gde su Britanci praktično bili osuđeni na propast. Ali, ponovo se spas ukazao sa neba jer su doleteli helikopteri Bell Augusta i dofarski ustanici su zaključili kako su dalje žrtve bespotrebne. Ispravna procena, jer su tri letelice dopremile G skvadron SAS jačine 22 čoveka, naoružanih sa čak devet mitraljeza L7 i četiri bacača granata M79, uz puške SLR i M16.
Na strani branilaca, preminuli su Labalaba i Tomi Tobin, šest žandarma i jedan omanski artiljerac, dok su napadači ostavili tela trideset poginulih uz deset ranjenih i zarobljenih. Naknadnom procenom, Britanci su saopštili kako je oko polovine gerilaca ubijeno ili ranjeno, ali su ih saborci odneli sa poprišta. Smatralo se kako “topdžija sa Fidžija” zaslužuje najviše odlikovanje Viktorijin krst, ali to se nije desilo jer je čitava operacija i britansko angažovanje na tom prostoru bilo prikriveno i van oficijalnog vojnog prisustva. Bilo je i napomena kako se to nije dogodilo jer je popularni Laba bio tamnoput, što nije odgovaralo tadašnjim poimanja SAS komandosa kao tipičnim istaknutim predstavnicima nadmoćne rase, ali u ta nagađanja se ne bismo upuštali. Labalaba je dobio dva spomenika u znak pijeteta, ali tek u skorije doba. Jedan je postavljen u dvorište štaba SAS, a drugi na aerodromu na rodnom Fidžiju. Svoje mesto među relikvijama ove borbe našao je i slavni top 25-pounder, koji se nalazi u Kraljevskom artiljerijskom muzeju kao eksponat.

Sa ove vremenske distance i neutralne pozicije, krajnje realno pokušavamo da analiziramo tu borbu i nameće se stav kako joj je pridat znatno veći publicitet nego što zaslužuje. Istine radi, to je istaknut primer kako se treba boriti protiv brojčano nadmoćnog napadača, uz uslov da branioci budu kvalitetno obučeni za rukovanje raspoloživim sredstvima. Dalje, praksa blagovremenog upućivanja pomoći i podrške je urodila plodom, tada i nebrojeno puta pre ili kasnije kada su britanski vojnici bili u „stani-pani“ situacijama. Sa druge strane, intenzitet same borbe se gotovo može svrstati u čarku ili puškaranje, s ozbirom na angažovane snage i gubitke. O ovakvim slučajevima na Istočnom frontu tokom Drugog svetskog rata gotovo nije vodila ni evidencija, ali kulturoška poimanja se razlikuju.
Sam Dofarski rat je nastavljen, ali levičarski nastrojeni ustanici su svakodnevno gubili uporište u lokalnom stanovništvu usled pogrešne političke platforme neprimerene senzibilitetu tamošnje populacije. Kina je obustavila pomoć, a Iran se snažnije vojno angažavao na strani monarhističkih snaga i pobuna je poražena krajem 1976. godine, dok su grupice odmetnika preživljavale još par godina.
Milan Milanović