Ofanzivom u poraz
Posle pobede na Ceru i proterivanja austrougarskih jedinica iz Srbije, u avgustu 1914. i jedna i druga strana su vidali rane. Tzv. „Balkanska vojska“, imala je ogromne gubitke, ali veliki ljudski i industrijski potencijal Austrougarske, vrlo brzo je sanirao posledice izgubljene bitke, što je na srpskoj strani išlo mnogo teže.
Saveznici, naročito Rusija, tražili su od srpske vrhovne komande ofanzivu, odnosno prelazak srpske vojske preko graničnih reka. Time bi se onemogućilo slanje austrougarskih trupa iz „Balkanske vojske“, kao pojačanje snagama na Istočnom frontu. „Užička vojska“, koju su sačinjavale Šumadijska divizija II poziva, Užički odred i neke manje jedinice, još za vreme Cerske bitke počela je sa izvođenjem operacija na austrougarskom tlu, u okolini Višegrada (rejon planine Tare, gde Drina nije predstavljala prirodnu granicu). Međutim, taj deo fronta već je bio od sporednog značaja. Komandant „Balkanske vojske“, Poćorek, posle sloma V armije na Ceru, obustavio je tek započeti napad VI armije, a njen elitni, 15. i 16. korpus prebacio iz ovog rejona severnije, na srednji tok Drine, bliže V armiji. Bio je spreman na privremeni gubitak dela teritorije u istočnoj Bosni, dok ne završi sa glavninom srpskih snaga…
Nemajući drugog izbora, pod pritiskom saveznika (od kojih je sada zavisila sudbina zemlje), Vrhovna komanda, iako svesna da vojsci, pre svega, nedostaje kvalitetan mostovni materijal, neophodan za forsiranje Save, na sastanku u Valjevu 31. avgusta, izdaje naređenje za otpočinjanje priprema za prelazak u Srem. Naređenje za napad doneto je 4. septembra 1914.
Glavni napad u noći između 5. i 6. septembra, trebala je da izvrši I armija, sa Šumadijskom i Dunavskom divizijom I poziva, u rejonu sela Novo Selo, Skela i Podgorička Ada, nedaleko od Obrenovca, dok je za demonstrativni, odnosno, pomoćni napad, u okolini Sremske Mitrovice određena Timočka divizija I poziva iz sastava II armije. Prirodno, sva pažnja posvećena je glavnom pravcu napada, tako da je I armija dobila „Veliki mostovi tren (armijski)“. S obzirom da je i on bio nedovoljan, od ostalih jedinica koje nisu planirane za prelaz, pokupljeni su najkvalitetniji pontoni. Uz korištenje mesnih sredstava, kao što su dereglije, bilo je očekivano da se forsiranje Save uspešno izvrši.
Sasvim suprotna situacija vladala je kod Timočke divizije I poziva, određene za demonstrativni prelaz. Ona je raspolagala svojim divizijskim mostovim trenom, koji se nalazio u vrlo lošem stanju, svi metalni pontoni su dodeljeni I armiji, a drveni većim delom bili rasušeni i crvotočni. Pridodati su joj i restlovi mostovih trenova ostalih divizija iz kojih je najbolji materijal probran i takođe dodeljen I armiji. Sem toga, pešadija ove divizije tek što se preoružala puškama Mosin-Nagan. Tako vojnici, ne samo da se nisu dovoljno upoznali sa novim oružjem, nego je i otežavajuću okolnost što su Rusi isporučili Srbiji puške iz novije produkcije, proizvedene posle 1908. Te godine, u Rusiji je usvojena municija 7,62×54 R sa lakšim šiljatim zrnom težine 9,6 g, tako da su zadnji nišani na puškama baždareni po balističkim osobinama ovog zrna. Međutim, 150 miliona metaka koji su isporučeni s ovim puškama, bili su svi proizvedeni pre 1908. i imali oživalna zrna težine 13,7 g. Iako je postojala formula, po kojoj se vršila kompenzacija na zadnjem nišanu, sve to je komplikovalo upotrebu i smanjivalo poverenje vojnika u dodeljeno oružje.
Puškama Mosin-Nagan M-1891 kalibra 7,62 mm, koje su krajem avgusta počele da pristižu iz Rusije, raspolagala je kao rezervom Vrhovna komanda. Preoružanje pojedinih jedinica s ovim oružjem, obavljalo se po potrebi i borbenoj vrednosti istih. Timočka divizija II poziva prva se preoružala, tačnije naoružala ruskim puškama (njena pešadija skoro da nije imala oružje), još 21. avgusta 1914, za vreme Cerske operacije. Zatim je, početkom septembra, radi unifikacije i Timočka divizija I poziva kompletno preoružana „moskovkama“. Srpske brzometne puške sistema Mauzer koje su u ovakvim prilikama zamenjene, čuvane su kao rezerva za popunu gubitaka u većini jedinica koje su ovim sistemom i dalje bile naoružane. U nekoliko narednih meseci, Mosin-Nagan dobili su i mnogi pukovi II poziva, naročito oni naoružani prepravljenim puškama Mauzer–Koka M–1880/07, koje su se često kvarile. Međutim, treba reći da srpski vojnik nije bio nimalo srećan kada mu je oduzeta Mauzerka M-99 i data ruska puška, koju je slabo poznavao. Podcenjivanje je išlo dotle, da su pojedini oficiri čak tvrdili da im je borbena vrednost bila ravna kopljima, zbog njihovog arhaičnog, četvorobridog bajoneta, koji se, po ruskim pravilima, stalno nosio na pušci tako da za njega nije ni postojala kanija.
Artiljerijska priprema koja je otpočela tačno u ponoć 6. septembra 1914. i trajala jedan čas, označila je početak forsiranja Save jedinica I armije. Deo trupa prevežen je pontonima i dereglijama, bez većih problema, na levu obalu Save. Istovremeno, počelo se i sa izgradnjom mosta kod Novog Sela. Most dužine 280 m izgrađen je u rekordnom roku od dva časa i 40 minuta. Zahvaljujući tome, austrougarske jedinice, potpuno iznenađene, brzo su rasterane sa obale i uspostavljen je mostobran. Do 11. septembra Srbi su izbili na liniju Novi Banovci – Nova Pazova – Buđanovci – Hrtkovci. Za to vreme, trupe odbrane Beograda zauzele su Zemun i tu se utvrdile.
Timočka divizija I poziva nije imala takvu ratnu sreću. Od samog početka, zahvaljujući lošoj organizaciji, srljala je u jedan od najvećih poraza koje je doživela srpska vojska. Zapovest za prelaz držana je u preterano velikoj tajnosti, pa je komandantu divizije saopštena tek ujutro, 5. septembra. Stoka koja je služila za transport mostovog trena obolela je od bolesti šap i kretala se vrlo sporo, a divizija se nalazila u rejonu sela Lipolist, udaljena oko 40 km od mesta prelaza, koje je usiljenim maršem u vrlo kratkom roku morala da pređe. Sem toga, u zapovesti se navodilo da se uz put, kod sela Glušci i Uzveće, rasušeni pontoni potope u reku Bitvu da zabreknu!
Mesto prelaza nalazilo se oko 10 km nizvodno od Sremske Mitrovice (odnosno Mačvanske Mitrovice), kod bivše karaule Čevrntija.
Tek pred zoru 6. septembra, prikupile su se jedinice kod Čevrntije. Posle kraće artiljerijske pripreme, koja je neutralisala malobrojne neprijateljske jedinice, počelo se sa prevoženjem pontonima. Do podne, na levu obalu prebačen je 13. puk, sedam četa 15 puka, dve čete pionira, 12 mitraljeza i tri poljska brzometna topa. Tada je prevoženje prekinuto i počela je izgradnja mosta. U početku, srpske jedinice nisu nailazile na otpor, da bi kod sela Šašinci naleteli na 72. austrougarski puk koji se upustio u borbu. Nekoliko časova kasnije, železnicom je pristigao i 94. puk, tako da je borba postajala sve ozbiljnija i žešća. Za to vreme, izgradnja mosta tekla je veoma sporo, Sava je na tom mestu bila široka 410 m, pa je nedostajalo oko 30 m mosta i moralo se improvizovati. Dubina leve strane savske obale je dozvoljavala da se umesto pontona koriste stajne potpore, pa je odlučeno da se taj deo mosta izradi na taj način.
Kao fatalno, ispostavilo se i to što je obustavljeno dalje prevoženje ljudstva i materijala. Za vreme izgradnje mosta, obustavljen je svaki saobraćaj na reci. Ubrzo je jedinicama na levoj obali počelo da ponestaje municije i rezervi u ljudstvu i krenulo je postepeno odstupanje. Brojni ranjenici, skupljali su se na obali blizu mosta, očekujući evakuaciju po njegovom završetku. Pred sumrak, kada je most već bio pri kraju, jedna artiljerijska kara sa šestornom zapregom u galopu se kretala ka mostu, dižući oblake prašine. Neko od oficira je pomislio da je to neprijateljska konjica i naredio trubni znak: „konjica“. Otvorila se paklena vatra na ove nesrećnike, ali je ubrzo prestala, jer se uvidela greška. Međutim, lake ranjenike koji su se skupljali oko mosta uhvatila je panika, pojurili su na jedan slobodan ponton, ali su ga toliko napunili da se prevrnuo! Nastalo je davljenje i opsti metež. Zapomaganje davljenika negativno se odrazilo i na ostale vojnike u blizini mosta, pa su i oni, u panici, pojurili ka još nedovršenom mostu i oštetili ga. Naporom oficira, red je ubrzo uspostavljen, a od prikupljenih vojnika i lakših ranjenika formiran je bataljon od 600 ljudi, u cilju neposredne zaštite mosta. Na frontu je, dolaskom noći, zavladalo kratkotrajno zatišje…
Austrougarskim trupama stigla je u Jarak, kao pojačanje 57. brigada sa 42. i 92. pukom. Oko 22,30 časova preduzet je opšti napad. Napadajući Srbe bočno, duž obale Save, 92. puk je zarobio ostatke 4. bataljona i time, otvorivši desni bok srpskog fronta prodro u neposrednu blizinu mosta, koji samo što nije bio završen. Čuvši pucnjavu u pozadini, iza svojih leđa i ostale jedinice su bile pokolebane. Odstupajući, praktično bez municije, svi su jurili prema mostu, koji je trebalo još samo da se učvrsti. Pod pritiskom ljudstva, došlo je do kidanja mosta. Uspaničena masa, u mrkloj noći i pod neprijateljskom vatrom, pokušavala je da se dočepa srpske obale. Mosnice su popustile u muljevitom dnu i ljudi su popadali u Savu. Reka je vukla na dno vojnike, opterećene opremom…
Malo ljudi uspelo je da pređe preko mosta ili se spasi plivanjem: neki su se podavili, a većina je zarobljena. Za to vreme, srpske jedinice na desnoj obali Save nisu smele da dejstvuju, da ne bi pobili svoje. Krajnji rezultat ove avanture kod Čevrntije: od blizu 6.000 vojnika, 4.900 zarobljeno, ostali su izginuli ili se podavili. Zarobljena su i sva tri poljska topa. Austrougarski gubici iznosili su oko 2.000 ljudi.
I pored ovog strahovitog gubitka (praktično, celog puka), ovaj demonstrativni prelaz Timočke divizije kod Čevrntije, delimično je ispunio zadatak. Privlačenjem na sebe čak četiri neprijateljska puka, 13. puk je dao koliko je mogao i prilično olakšao uspešan prelaz I armiji kod Obedske bare, kao i njen prodor duboko u Srem. Koliko je ratna sreća promenljiva, videlo se i nekoliko dana kasnije, kada su u boju kod Popinaca, 57. brigada (naročito njen 92. puk), pretrpeli strahovite gubitke od Šumadijske divizije i njenog 11. puka. Posebno velike gubitke imao je 4. bataljon 92. puka, čiji su vojnici kod Čevrntije prvi prodrli do mosta i izazvali propast 13. puka Timočke divizije. Ovo je bila svojevrsna osveta Šumadinaca, u ime svojih ratnih drugova.
Kada je obavešten o početku srpske ofanzive u Srem, Poćorek je odlučio da odmah otpočne napad preko Drine i time parališe dalji prodor I srpske armije. To se nekoliko dana kasnije i desilo. Poslednje jedinice I armije povukle su se iz Srema i to bez gubitaka, do 14. septembra…
B. V. Stanković
Pukovska zastava
Kada je uvideo da je poraz neizbežan, komandant 13. puka, organizovao je spašavanje pukovske zastave. Za ovaj zadatak dobrovoljno su se prijavili sanitetski major Milivoj Petrović i redov Jakov Nelih. Njih dvojica su bili dobri plivači i odvažili su se da pukovsku svetinju spasu po svaku cenu. Major Petrović je zastavu obmotao oko struka i na taj način, zajedno sa pomoćnikom, preplivao reku…