Okršaji u ruševinama

Neposredno posle okruženja Berlina, počeo je i napad na grad. Tačnije, borbe su vođene i ranije, naročito u južnom sektoru, gde je još od sredine aprila trajalo artiljerijsko bombardovanje. Međutim, prevashodni zadatak i 1. ukrajinskog fronta generala Žukova i 1.beloruskog fronta Konjeva bio je okruženje grada i prekidanje linija snabdevanja hranom i municijom. Kada je konačno posle velikih gubitaka na obe strane Berlin okružen 25. aprila 1945, Nemci su preduzeli mere za očajničku odbranu, u nadi da će stići pomoć i grad biti odblokiran. Berlin je podeljen u sektore, pod nazivima od A do H. Glavnokomandujućem u odbrani grada, generalu Helmutu Weidlingu, bilo je na raspolaganju oko 45.000 vojnika regularne vojske i Waffen-SS, koji su potpomognuti sa 40.000 pripadnika Hitler Jugenda, Volkksturma i policije. Na zapadnom delu bila je 20. pešadijska divizija, na severu 9. padobranska divizija, na severoistoku oklopna divizija Muenchenberg, a na jugoistoku 9. SS Panzergrenadier divizija Nordland, popunjena ljudstvom iz Skandinavije (18. Panzergrenadier divizija bila je u rezervi).
Poslednje snage koje su stigle u Berlin bili su elementi SS divizije Charlemagne, popunjene fanatičnim dobrovoljcima iz Francuske i Belgije. Sem činjenice da, praktično, polovina ljudstva nije imalo borbeno iskustvo, problem je bilo i komandovanje, jer su nekim sektorima komandovali pukovnici ili generali, od kojih neki takođe nisu imali borbeno iskustvo. S druge strane, motivacija je bila visoka, jer se nijeočekivalo da će Sovjeti imati milosti prema zarobljenicima. Sovjeti su raspolagali sa oko 1,5 miliona vojnika, od kojih je većina prekaljena u borbama, a motivacija im je bila visoka, s obzirom na zločine koje su Nemci počinili u SSSR i želju da se konačno završi najkrvaviji rat u ljudskoj istoriji.
Još 23. aprila 1945, Sovjeti su uputili dve armije iz okvira 1. ukrajinskog fronta: 1. gardijsku tenkovsku i 5. udarnu u napad prema severu. Nemci su odgovorili protivnapadom jedinica veličine korpusa, ali protiv dve elitne sovjetske armije, rezultat je izostao. Tri dana kasnije, Sovjeti su ovim armijama pridodali još dve: 8. gardijsku i 3. gardijsku tenkovsku armiju, koje su krenule prema aerodromu Tempelhof. Njima je ogorčen otpor pružila Nordland divizija, ali je pod pritiskom četiri armije morala da se posle 24 časa povuče na nove odbrambene položaje. U gradskim borbama, najlakše je napredovati duž velikih bulevara, gde je najefikasnija upotreba tenkova i artiljerije, zbog lakšeg postizanja potrebne elevacije cevi. Ni Berlin nije bio izuzetak – sovjetske jedinice sa juga, napredovale su prema istoku duž Frankfurtske aleje i Aleje sunca i konačno, sada već i sa severa, direktno prema Rajhstagu. Najteže borbe vođene su upravo na ovim pravcima, gde su učestali okršaji za svaku zgradu, čak je bilo i borbi prsa u prsa. Posebno su žestok otpor pružale SS jedinice, a među njima su se isticali borci koji nisu bili nemačkog porekla, naročito Skandinavci i Francuzi. Naravno, osnovni razlog je činjenica da nisu mogli da očekuju milost, jer je ni oni nisu imali prema protivnicima.
Posebnu opasnost predstavljala su ručna protivoklopna sredstva, nemački Panzerfausti i Panzerscherck. Sem toga, bilo je i vrlo neugodnih ukopanih kupola nemačkih tenkova, najviše Panthera, koje su imale vrlo nisku siluetu. Sve su komplikovale gomile šuta, tako da su se vrlo teško uočavale, a sam dugocevni top 75 mm je bio sposoban da sa čela probije svaki sovjetski tenk, čak i one najbolje oklopljene, jer su daljine dejstva u gradskim uslovima bile vrlo male. Sistematsko uništavanje zgrada, često nije imalo željeni efekat, jer su branioci bez problema zauzimali položaje unutar ruševina, tako da se ponovila situacija iz Staljingrada i Monte Casina.
Treća udarna armija je 29. aprila prešla most Moltke i „uletela“ u okolne ulice, nedaleko od Reichstaga. Osnovni problem sa kojim su se Sovjeti suočili u ovoj fazi, predstavlja nedostatak neposredne artiljerijske podrške, jer je most bio toliko oštećen, da ga artiljerija nije mogla preći. Međutim, time je nemački otpor u okolini ugušen, tako da je inžinjerija mogla da pristupi popravljanju mosta. U 4 h ujutro, (u toku sa ovim dešavanjima), Hitler je napisao testament i ubrzo posle toga, oženio Evu Braun. Sovjeti su posle teških borbi zauzeli zgradu Gestapoa, ali je SS ubrzo izvršio protivnapad i zauzeo zgradu.
Most Moltke je popravljen 30. aprila, artiljerija ga je prešla i u 6 h ujutro se pristupilo napadu na Reichstag, simbol Hitlerove moći. Nemci su odgovorili ukopavanjem i vrlo efikasnom vatrenom podrškom sa kule u blizini zoološkog vrta, koji se tokom savezničkog bombardovanja koristio za protivvazdušnu odbranu. Ova kula se nalazila nekoliko kilometara od Reichstaga, ali su artiljerijska oruđa kalibra 88 mm bila sposobna da bez problema, na tim daljinama, probiju bilo koji sovjetski tenk, a razornom municijom dejstvuju po artiljeriji i pešadiji, čak i dobro zaklonjenoj unutar zgrada. Sama kula je bila od armiranog betona i bez obzira što su Sovjeti na njoj potrošili mnogo municije, oštećenja su bila minorna. Kako je Reichstag pretvoren u pravo utvrđenje, Sovjetima je trebalo dva dana teških borbi za svaku sobu, da ga zauzmu. Čuvena fotografija koja pokazuje vojnike koji postavljaju crvenu zastavu na krov zgrade, snimljena je dan posle zauzimanja i uopšte nije autentična. Zapravo, prva zastava je postavljena dan ranije, od strane drugih vojnika.
Zbog još jednog događaja 30. april je bio značajan: jutarnji izveštaj generala Weidlinga Hitleru u kome ga obaveštava da će branioci do večeri najverovatnije da potroše zalihe municije. Ovaj raport je konačno Hitlera „dozvao pameti“, pa je dozvolio Weidlingu da pokuša proboj iz obruča. Tog popodneva su Hitler i Eva Braun izvršili samoubistvo u bunkeru koji su Nemci još uvek suvereno kontrolisali. Time je Hitlerov testament stupio na snagu, pa je admiral Karl Doenitz postao predsednik, a Joseph Goebels kancelar, tj. premijer. U međuvremenu su Sovjeti uspeli da preseku Berlin na pola…
Komandant nemačkog glavnog štaba, general Hans Krebs je 1.maja stupio u kontakt sa sovjetskim generalom Vasilijem Čuikovim, komandantom 8. gardijske armije, informisao ga o Hitlerovoj smrti i spremnošću na pregovore o predaju grada. Međutim, nisu se složili, jer je Čuikov insistirao na bezuslovnoj predaji, dok je Krebs to odbio, tvrdeći da nema ovlašćenja za tako nešto. U poslepodnevnim časovima, Goebels i njegova porodica (supruga i šestoro dece), izvršili su kolektivno samoubistvo. Time je uklonjena i poslednja prepreka za generala Weidlinga, komandanta odbrane Berlina da konačno kapitulira. Ipak, on je tu odluku odložio do jutarnjih časova 2. maja, kako bi ostavio vremena za planirani proboj. U noćnim časovima 1/2. maja, Nemci su sa preostalim snagama pokušali proboj u tri pravca. S obzirom na apsolutnu premoć sovjetskih snaga, pravo je čudo da sva tri pravca proboja nisu propali. Mnogi su stradali ili bili zarobljeni od sovjetskih snaga koje su se nalazile van grada, ali je određen broj vojnika ipak uspeo da stigne do zapadnih saveznika, na nekih 60 km od Berlina. Konačno, 2.maja u 6 časova ujutro, Weidling se predao.
Međutim i to nije bio kraj. Određeni otpor, pre svega SS još uvek je postojao, ali, zgrade iz kojih je otvarana vatra, jednostavno su srušene artiljerijom i uništene zajedno sa vojnicima. Ipak i civili i vojnici su u neku ruku bili zahvalni što se sve završilo, prihvativši hranu ponuđenu od Sovjeta, odnosno „niže rase“, u šta su mnogi još do juče verovali.
Što se gubitaka tiče, vrlo je teško pronaći pouzdane brojke. Prema sovjetskim izvorima, Crvena armija je imala oko 80.000 mrtvih i nestalih i 280.000 ranjenih, dok su prema Zapadnim izvorima gubici bili mnogo veći. Takođe, izgubljeno je oko 2.000 tenkova i isto toliko artiljerijskih oruđa, dok je uništeno skoro 1.000 aviona. Na nemačkoj strani gubici su dostigli skoro 500.000, a zarobljeno je još toliko. Samo u borbama za Berlin, Nemci su imali oko 22.000 mrtvih vojnika i 22.000 civila.
Ostale nemačke snage, koje su se našle odsečene od Berlina, predale su se saveznicima ubrzo posle pada grada. U noći 2/3. maja, 3. oklopna armija i 21. armija predale su se Amerikancima. Čuvena Wenckova 12. armija od koje je Hitler očekivao spasavanje grada, predala se američkoj 9. armiji 7. maja, dok se 2. armija, koja se borila severoistočno od Berlina, predala Sovjetima 9. maja 1945.
S. BALOŠ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još