„Opera“ nad Bagdadom

Odluka Irana da nastavi sa razvojem nuklearnog programa i otpečati nuklearna postrojenja, izazvala je burna reagovanja i zabrinutost u međunarodnoj zajednici. Ugroženim se posebno osetio Izrael, pogotovo ako se ima u vidu skandalozna izjava iranskog predsednika Mahmuda Ahmadinedžada, da jevrejsku državu „treba izbrisati sa mape sveta“. Odgovorio mu je izraelski predsednik Moše Kacav „da Izrael neće dozvoliti, da ‘totalitarni Iran’ razvije nuklearno oružje, jer bi to bio prvi korak ka naoružavanju tim oružjem, terorističkih organizacija kao što su Hezbolah, Hamas i Al Kaida“.
Izrael se jednom već sreo sa sličnom situacijom i rešio je – upotrebom vojne sile. Izraelski borbeni avioni 1981. bombardovali su irački nuklearni reaktor „Ozirak“ kraj Bagdada, i tako sprečili iračkog lidera Sadama Huseina, da se domogne atomske bombe. Bila je to izvanredno isplanirana i izvedena operacija „Opera“ (negde se navodi i kao operacija „Vavilon“).
Izraelska vlada se još 1978. upoznala s izveštajem obaveštajne službe Mosad, o programu razvoja iračkog nuklearnog programam, sa posebnim osvrtom na izradu nuklearnog oružja. Taj izveštaj potvrdio je noćnu moru Izraela: Irak je odlučio da usavrši arsenal nuklearnog oružja, što je direktno ugrožavalo opstanak jevrejske države. Radilo se o pitanju života ili smrti. Procenjeno je da bi akcija morala da se izvede, pre nego što Iračani puste nuklearni reaktor u rad, jer bi napad na aktivni reaktor izazvao smrt najmanje 150.000 ljudi i dugotrajnu kontaminaciju regiona.
Sredinom 70-ih godina prošlog veka, Irak je sklopio ugovor sa Francuskom o kupovini 40 MW eksperimentalnog nuklearnog reaktora tipa Oziris (egipatski bog podzemlja) i prateće opreme. Reaktor koji je prodat Iraku nazvali su Ozirak, što je bila kovanica sastavljena od imena reaktora (Oziris) i države koja ga je kupila (Irak). Francuska je tada Bagdadu isporučila manju količinu nuklearnog goriva (oko 12,5 kg 93% uranijuma 235), dok je sa Italijanima sklopljen posao o nabavci posebnih laboratorija.
Izraelci su na sve načine pokušavali da spreče Sadama Huseina, da se dočepa atomske bombe. Tako je tajna služba Mosad 6. aprila 1979. izvela diverziju u fabrici blizu Tulona u Francuskoj, gde se proizvodila važna oprema za irački nuklearni reaktor, što je donekle usporilo razvoj njihovog nuklearnog programa. Ali, nije i definitivno onemogućilo. Vlada u Tel Avivu premijera Menahema Begina (1977-83.) formirala je posebnu grupu, sa zaduženjima da detaljno ispita mogućnost za izvođenje vojne operacije.
Konačna procena izdvojila je dve opcije: napad komandosa i iznenadni i snažan udar avionom iz vazduha. Izraelska vojska imala je veliko iskustvo u operacijama komandosa, a javnosti je najpoznatija operacija oslobađanja talaca na aerodromu Entebe, u Ugandi 1976. Međutim, akcija u srcu iračke teritorije, oko 1000 km daleko od Izraela, bila bi sasvim drugačija od one u Ugandi. Prvo, moralo je da se računa na znatne gubitke među komandosima, i drugo, njima je morala da se obezbedi jaka podrška, od strane drugih borbenih i logističkih sastava. A to je donosilo i dosta teškoća, oko obezbeđenja tajnosti operacije.
Zbog toga se premijer Begin odlučio za drugu varijantu – brz, snažan i precizan udar avionima iz vazduha. Komanda vazduhoplovnih snaga morala je pažljivo da odabere koje će tipove aviona koristiti u napadu. Izrael je 80-ih godina prošlog veka imao oko 650 borbenih aviona, što ga je svrstavalo na treće mesto u svetu, ali po obučenosti i borbenom iskustvu pilota, bio je u svetskom vrhu. Na raspolaganju su bile sledeće letelice: A-4N Skyhawk, C-2 Kfir, F-4E Phantom, F-15A, B, C Eagle i F-16A Fighting Falcon.
Avioni A-4N i C-2 bili su tipični jurišnici, namenjeni upravo dejstvu po kopnenim ciljevima, ali su u pogledu planirane akcije imali veliki nedostatak – kratak dolet. Jer, bilo je jasno da neće moći da se tankiraju gorivom u vazduhu, što je nametalo avione sa većim maksimalnim radijusom doleta. Letelice F-4E u pogledu mogućnosti doleta ispunjavale su zahtev, ali je dvočlana posada, u slučaju obaranja, povećavala ljudske gubitke. Izbor je, tako, pao na avione F-15 i F-16.
Pune četiri godine trajale su obaveštajen opservacije, pripreme i vežbe napada na Ozirak, u strogoj tajnosti. Pilotima, naravno nije rečeno za šta se spremaju i šta će biti njihova meta, ali su oni i sami naslućivali, iz sadržaja vežbi, da se sprema nešto krupno. I da se „to“ nalazi daleko od Izraela. Prvo, u odnosu na standardne letove i vežbe od jednog časa, sada su u vazduhu provodili dva časa u kontinuitetu. Drugo, dosta vremena posvećivali su letenju na malim visinama, što su ranije ređe radili, a proigravali su i napade na ciljeve koji su simulirali zaštitne kupole radarskih antena. U stvari, radilo se o zaštitnoj kupoli nuklearnog reaktora.
Odlučeno je da se u napadu koriste slobodnopadajuće bombe Mk84, mase 907 kg. Za neposredno izvođenje udara odrađeno je osam aviona F-16A, a za njihovu zaštitu i podršku šest aviona F-15. Avioni su bili podeljeni u pet grupa: Izmal i Eshkol (F-16) bile su zadužene da direktno bombarduju reaktor, dok su grupe Petel, Patephone i Pakhman (F-15), pružale lovačku zaštitu napadačkoj grupi. Osim toga, imale su i dodatna zaduženja: elektronsko ometanje iračkih sistema (Petel), relejne stanice veze (Patephone) i operativnog komandnog centra (Pakhman).
Zbog nemogućnosti snabdevanja gorivom u vazduhu, išlo se na varijantu da u korist nošenja dodatnog goriva (dva odbaciva rezervoara od po 1.400 l i jedan od 1.135l) svaki avion F-16 bude naoružan samo sa dve bombe Mk84, dve rakete vazduh-vazduh AIM-9L Sidewinder i topom M61A-1 kalibra 20 mm sa 500 granata u kompletu.
Posle devet meseci intenzivnih vežbi, piloti su bili izvanredno pripremljeni za zadatak, sa kojim su sada već bili podrobno upoznati. Naredba da se krene u akciju izdata je 7. jula 1981. kada je grupa do 14 borbenih aviona poletela iz vazduhoplovne baze Etzion, u 16:00 h po lokalnom vremenu. Ubrzo su preleteli Crveno more, a onda u vrlo niskom letu (oko 30 m iznad tla), da ih ne bi otkrili radari i u tzv. radarskoj tišini (bez korišćenja radio-uređaja), preleteli jordansku i saudijsku pustinju i uleteli u vazdušni prostor Iraka.
Tu se grupa za napad (F-16A), odvojila od grupe za zaštitu i u roku od 90 s izvela uspešan napad na nuklearni reaktor Ozirak u 17:35 h. Po završenom bombardovanju, avioni su se podigli na veliku visinu i bez gubitaka vratili se u Izrael (u 18:50 h). Ostvareno je potpuno iznenađenje i izvanredna efikasnost. Od izbačenih 16 bombi, cilj je pogodilo 14. Izraelci su, konačno, mogli da odahnu.
Poučeni iračkim iskustvom, Iranci, su svoja nuklearna postrojenja razmestili širom Irana, a dobar deo i u podzemne objekte. I pored toga, bivši izraelski vojni pilot, pukovnik u penziji Zeev Raz, koji je učestvovao u napadu na Ozirak, veruje da je moguć napad iz vazduha na iranska nuklearna postrojenja, odnosno na ključne objekte. Samo, vojni eksperti upozoravaju da Iran nije Irak od pre 25 godina, i da je sada situacija složenija…
D. DŽAMIĆ