Oružje kubanske revolucije

Uobičajeno se navodi kako je usled nagomilanih društvenih suprotnosti krajem pedesetih godina, levičarski pokret kubanskih pobunjenika svrgao diktatora Batistu uz snažnu podršku ondašnjeg Istočnog bloka, pa je ova ostrvska zemlja postala svojevrsni istureni bastion bošljevizma Amerikancima „pred nosom“.

Objektivno, ovakvo stanovište je krajnje površno i po više kriterijuma netačno jer je stvarno stanje bilo mnogo kompleksnije. Nakon vekovne španske kolonijalne uprave, završnih godina 19. veka Kuba je postala dominion Sjedinjenih Američkih Država pod njihovom vojnom upravom. Od maja 1902. godine, i ustoličenja prvog predsednika Republike Kube Tomasa Estrada Palme, situacija se formalno promenila. Amerikanci su faktički i dalje povlačili sve konce, što je doprinelo snažnom buntu, a zemlja je bila pod njihovom vojnim protektoratom sve do povlačenja 1909. godine. Politička nestabilnost i drastične socijalne razlike odlikovale su tamošnje društvo sve dok na scenu nije stupio Fulgencio Batista Zaldivar.

Ovaj raniji podoficir predvodio je „naredničku pobunu“ 1933. godine, kada je vojnim pučem smenjen dotadašnji diktator Mačado, kao i naredne godine prilikom nasilne smene predsednika San Martina. Postavši najpre načelnik njihovog generalštaba, uz veliku pomoć američke državne administracije pod Ruzveltom, uveliko pukovnik Batista pobedio је na predsedničkim izborima 1940. godine. Posebno je važno navesti kako je u kampanji imao značajnu podršku kubanskih komunista. Prvobitno oduševljavanje njegovim proklamovanim reformama ubrzo su smenile ogorčene kritike kako je postao pion američkog novokolonijazma jer se previše oslanjao na administraciju iz Vašingtona, iako je u Batistinom prvom mandatu zemlja vidno uznapredovala po više osnova.

On je emigrirao u SAD, ne želeći više da se uopšte bavi politikom, ali tamošnji finansijski magnati (po nekim autorima kriminalni lideri) nagovorili su ga da se predomisli. Tokom izbora 1952. godine kandidovao se, da bi usred kampanje izveo vojni puč i ponovo preuzeo vlast. Upravo tada, u žižu događaja stupa novi akter u obličju mladog pravnika iz dobrostojeće porodice Fidela Kastra. On je kao dosledni legalista osnovao pokret otpora Batistinoj hunti, a Fidel u tom momentu nije imao čak ni deklarativno levičarske stavove. Uz mlađeg brata Raula, okupljao je pobunjenike i naredne godine izveli su oružani napad na kasarnu u Santijagu, koja se pretvorila u ogoljeni fijasko jer su skoro svi ustanici poginuli, a braća Kastro osuđena na višegodišnju robiju. Usled pritiska javnosti, oni su amnestirani, prelaze u Meksiko, gde im se u pokretu „Dvadeset i šesti jul“ pridružio argentinski lekar i avanturista Ernesto Gevara.

U emigraciji oni su snažili svoj pokret nazvan po datumu zlosrećnog napada kada su pobijeni skoro svi prvobitni saborci, a Gevara je uspeo da ideološki indoktrinira sve pristalice jer je Batistu upoređivao sa španskim tiraninom Frankom i Salazarom u Portugaliji. On je u mladosti proveo izvesno vreme u SAD i često je kritikovao savremeni kapitalizam, veličajući sovjetski koncept revolucionarne pravde potlačenih masa. U decembru 1956. godine, ustanici su morskim putem pristigli na Kubu, ali su u jednoj akciji vladinih snaga skoro odreda pobijeni. Vođa Fidel Kastro se uz tek šačicu preživelih sklonio u planine Siera Maestre, pa je uz brata i Če Gevaru narednih nekoliko godina ponajviše politički delovao u ruralnim krajevima zemlje među najsiromašnijim slojevima populacije. Protiv Batistinog režima pokrenuto је više neuspelih pobuna od strane kako levičarskih, tako i krajnje konzervativnih oponenata, jer je naraslo opšte nezadovoljstvo kada je zemlja iz jedne tiranije dospela u novu. Prava šansa da se vojna hunta smeni s vlasti ukazala se tek 1958. godine, jer su gerilci uveliko kontrolisali veći deo teritorije, izvodeći diverzije, a pokušaj vojske da ovlada masivom Siera Maestre tokom leta je postao njihov težak borbeni poraz, pa su garnizoni opstali samo u gradovima. Iako u mladosti proglašen nesposobnim za vojnu službu kao hronični astmatičar, Če Gevara je ispoljio izuzetnu domišljatost kada je predvodio napad na kasarnu u mestu Santa Klara, gde su zaplenili oklopni voz sa 22 vagona oružja i municije. Batistine snage su hronično patile od nedovoljne ili, u nekim slučajevima, izostale opremljenosti vojnom opremom usled embarga SAD, a ovaj udarac im je definitivno zapečatio sudbinu.

Kuriozitet je kako su jednim delom pobunjenici bili naoružani vazdušnim puškama, što je bio trik da opsednutim vojnicima stvori privid kako ih napada brojčano nadmoćniji protivnik, pa su bez borbe dopustili da ih gerilci doslovno orobe. Opremivši svoje naraslo ljudstvo tim naoružanjem, Če je pokrenuo pohod ka prestonici. Batista se suočio s činjenicom da se odnos snaga promenio, pa je u zoru prvog dana 1959. godine pobegao u Dominikansku Republiku. Dva dana kasnije, Gevara je trijumfalno pristigao u Havanu, a Kastro mu se pridružio 8. januara, proglasivši pobedu revolucije. Stotine istaknutih pripadnika prethodnog režima su likvidirane po presudama prekog suda, a među prvim državama koje su priznale legimitet nove vlasti bile su upravo SAD, jer se Fidel prilikom zvanične posete potpredsedniku Niksonu deklarisao kao lider neutralne zemlje koja neće učestovati u tadašnjoj blokovskoj podeli.

Sprovedena agrarna i ostale društvene reforme promenile su taj početni stav, pogotovo što Kuba više nije bila omiljeno mesto američkih hedonista kao decenijama ranije, što je stvorilо spregu iskonskih protivnika nove vlasti. Kastro se od 1960. godine okrenuo ka SSSR, a kada je naredne godine CIA sprovela neuspešnu invaziju 1500 kubanskih emigranata u Zalivu svinja – jedno snažno neprijateljstvo je stvoreno i održava se do danas. Ernesto Gevara je pokušao da na krilima revolucionarnog prevrata na Kubi proširi talas revolucije i u drugim zemljama, ali su njegove misije drugim zemljama doživele neuspeh jer u Kongu nije bilo adekvatnih potlačenih klasno svesnih grupacija, a još manje u Boliviji, gde je tragično okončao svoj život. Iako je uspeo da zauzme kubansku prestonicu bez opaljenog metka, popularni Če je imao inspirativan odnos prema vatrenom oružju. Njegova omiljena ratnička alatka bila је američka kratka puška M2 u kalibru .30 Carbine, verzija s opcijom rafalne paljbe i okvirima od 30 metaka, koju je vojska SAD razvila kao osnovu prethodne poluautomatske varijante s dvostruko manjim kapacitetom M1. Prema navodima dela njegovih savremenika, on je tokom početne faze revolucije svojeručno sprovodio likvidacije zarobljenih neprijatelja, ali i kolebljivaca u svojim redovima, koristeći pištolj kalibra 7,65 mm.

Kako nema dokumentovanih potvrda za to, možemo samo da osnovano konstatujemo, na osnovu sačuvanih fotografija, da je rado nosio Colt 1911A1 i FN HP35 kada su kratke cevi u pitanju. Na pojedinim fotografijama drži automat Thompson M1928A1, koji je uz verziju M1A1 bio prisutan u određenoj količini kao naoružanje kubanske vojske, kao model M3 nazivan „mazalica“, sva tri u kalibru .45 ACP. Inače, američko pešadijsko naoružanje je preovladavalo među ustanicima jer su do njega dolazili plenom od tamošnje vojske i policije. Bilo je dosta vojničkih repetirki M1903 Springfield i M1917 Enfield, kao i poluautomatskih M1 Garand, uz pokoju Model 1941 Džonson, sve u kalibru .30-06 Spr.

Posebno je zanimljiva konstrukcija improvizovanog bacača projektila, koje je Če Gevara detaljno opisao u svojoj knjizi „Gerilsko ratovanje“ iz 1960. godine. Reč je о modifikaciji sačmarice jednometke kalibra 16 prelamajuće konstrukcije, koja je na ustima cevi imala naročiti adapter kako bi se njome ispaljivao „Molotovljev koktel“. Adapter je imao levkasto proširenje u čiju zadnju površinu bi se najpre postavili metalni prstenovi kao odbojnici i zaštitnici pre ubacivanja boce s zapaljivom tečnošću koja na sebi ima fitilj. Potom je po njegovom uputstvu trebalo patronu kalibra 16 priručnim sredstvima preraditi uklanjanjem sačmenog i redukovanjem barutnog punjenja, pa unutar čaure učvrstiti drveni štap tačnih dimenzija kao pogonski projektil. S zadnje prelomljene puške, takvo pripremljeno punjenje se postavljalo u ležište metka duž cev, da tačno nalegne do pomenutih prstenova na prednjem adapteru. Ostajalo bi samo da se uoči cilj, odabere ugao dejstva, fiksira oružje, zapali fitilj i izvrši lansiranje. Navodno je ovo bila vrlo efikasna naprava u nedostatku adekvatnih sredstava, jer su efekti plamena i eksplozije demoralisali protivnike. Ali, premda se idejni tvorac ove skalamerije hvalisao kako je za vreme opisanog napada na Santa Klaru, sа samo 350 gerilaca porazio posadu od 4000 vojnika i policajaca upravo napadima zapaljivim bocama. Prilikom svih kasnijih pokušaja širom sveta da se rekonstruiše ovakva naprava, pokazalo se kako je to krajnje nepouzdana rabota. Bili smo u prilici da ispratimo slučajeve kada bi se staklene flaše rasprsnule na ustima cevi ili neposredno ispred nje, a puške bi se često raspadale uz propratne pojave povrede korisnika. Uz to, čak i kada bi bio primenjen metalni dvonožac kao postolje, trajektoriju projektila je bilo gotovo nemoguće odrediti, a plamen fitilja bi se tokom putanje ugasio čak i ako bi boca uopšte stigla do cilja. Naravno, to nije omelo različite pojavne oblike sadašnjih gerilaca da identično pokušavaju u zonama borbenih dejstava našeg vremena. Poznata je fotografija Gevare, nastala tokom posete Sovjetskom Savezu, kada je bio očaran svojstvima njihovog automatskog pištolja Stečkin kalibra 9×18 mm Makarov, a njegov burni životni put je okončan hicima iz puške M1 Garand bolivijskog rendžera.

U početnoj fazi revolucije, Fidel Kastro i njegov brat Raul koristili su lovačke karabine Winchester Model 70 u kalibru .30-06 Spr. sa montiranim optičkim nišanima. Vrlo neobičan izbor, s obzirom na uobičajenu praksu većine lidera oružanih formacija da koriste neko kompaktnije oružje veće vatrene moći poput automata. Među ostalim gerilcima, najomiljenije su bile lagane puške M1 i M2 .30 Carbine, kao i jedno naoko slično oružje u vidu konstrukcije nekadašnjeg mađarskog kapetana Pala Kiraljija. Preselivši se u Dominikansku Republiku posle Drugog svetskog rata, on je angažovan u kompaniji „Armeria of San Cristobal“, pa je ranija iskustva sа SIG MKMO i „Danuvia“ automatima primenio na novom oružju nazvanoм Cristobal Carbine, koje je pravljeno od 1950. do 1966. godine u količini od oko 250.000 primeraka. Iako oficijalno deklarisan kao karabin, bio je to automat u kalibru .30 M1 Carbine.

Jedan prepravljeni primerak izložen је kao eksponat u Kubanskom muzeju revolucije, jer ga je, navodno, koristio upravo Ernesto „Če“ Gevara jer je određenu količinu Batista nabavio za svoje formacije. U istom muzeju se nalazi impresivna zbirka Kastrovog oružja, pretežno onog kojeg je dobio na poklon tokom svoje duge vladavine, koja i pored velikih očekivanja siromašnih stanovnika nije donela željeni boljitak. Kuba je bila i ostala tužno ostrvo, sinonim revolucije koja je izneverila upravo one koji su joj dali jedino što su i imali.

MILAN MILANOVIĆ