Pancerfaust

Potencijal armijskog vrha određene države da „u hodu“ rešava novonastale probleme je fenomen koji zaokuplja pažnju analitičara i poznavalaca materije kroz vekove. Najveći globalni sukob svih vremena je bio možda najplodonosniji period konstruktora svog doba, pošto su tokom Drugog svetskog rata shodno potrebama jedinica na frontu kontinuirano primenjivani inovativni principi radi ostvarivanja željenog efekta. Ako tome pridodamo neospornu činjenicu da je većina tih novotarija u datom momentu donosila prednost korisniku i inspirisala protivnike da osvoje nešto slično za svoje potrebe – jasno je u kojoj meri su takva sredstva svojevrsno remek delo ljudskog kreativnog uma.

Nemačka „Blickrig“ doktrina je bila zasnovana na koncentrisanom nastupanju oklopnih formacija u dubinu protivničkog poretka, nakon prethodne avijacijske i artiljerijske pripreme terena za prodor. Samo manjim delom motorizovana u prvim godinama rata, pešadija se kretala znatno sporije i sve do kraja 1941. godine tek sporadično suočavala s problemom koji je pretio da u perspektivi bitno promeni tok i strukturu dejstava na frontu. Naime, kontranapadi francuskih i britanskih tenkova na Zapadnom frontu 1940. godine su u nekoliko slučajeva relativno jednostavno rešavani intervencijom jurišnih bombardera ili angažovanjem artiljerije, ali inicijalni prodor kroz teritoriju SSSR je narednog leta podstakao vojne autoritete Trećeg Rajha da promene pristup pešadijske protivoklopne borbe.

Pancerfaust bacači su se najviše koristili tokom opsežne Bitke za Berlin

Oni su se doktrinarno držali principa da će se naleti protivničkih tenkova moći suzbiti angažovanjem sopstvenih oklopno-mehanizovanih snaga, priskakanjem Luftvafe u pomoć i dejstvom divizijske protivtenkovske artiljerije. Međutim, pešadija nije imala adekvatna formacijska sredstva jer su se protivoklopne puške kalibra 7,92x94mm „Panzerbuche“ 38/39 i 7,92x107mm PzB 35 (p) pokazale potpuno neefikasnim čak i protiv sovjetskih lakših tenkova T26 i BT7. Snažniji T34, KV1 i KV2 su uveliko tretirani kao prave čelične nemani, kojim ni protivtenkovski topovi 3,7cm PAK36 nisu mogli da naude. Pešadinci su obučavani da koriste PT mine i zadimljavanje, streljačkim naoružanje gađaju tenkovsku posadu kroz vizire, a eksplozivom oštete hodni deo oklopnog sredstva kako bi paralisali opasnost u neposrednoj blizini.
Uz najdisciplinovaniju moguću primenu ove taktike, kao i sadejstvo rodova vojske u kombinovanim grupacijama, bilo je prihvatljivih rezultata sve dok je Osovina imala stratešku inicijativu. No, stabilizacijom frontovskih linija i sve češćim sovjetskim masovnim napadima oklopnih snaga došlo je do prave bujice vapaja od strane pešadijskih jedinica koje su bile nemoćne pred naletima Crvene armije. Prvobitna taktika koju smo opisali je bila totalno neefikasna jer su i snage SSSR umešto koristile svoje OMJ na otvorenom prostoru brišući protivničku pešadiju tenkovskim mitraljezima sa distance i pre nego što bi uopšte došla u priliku da napadne.
Tek u jesen 1942. godine su se pojavile naznake usvajanja novih protivoklopnih sredstava poput „Hafthohlladung“ magnetne eksplozivne naprave i donekle bizarnog „Panzerwurfkorper 42“ projektila koji se ispaljivao s modifikovanog signalnog pištolja, ali ni od toga nije bilo mnogo vajde. U želji da što pre pomognu svojim borcima na Istočnom frontu, nemački briljantni tehnički umovi su se dosetili jednog starog pronalaska iz primenjene fizike pod nazivom „Monroov efekat“. Američki mornarički inženjer Čarls Monro je na torpedima krajem devetnaestog veka primenjivao inovativni princip oblikovanog eksplozivnog punjenja na vrhu projektila, a ovaj princip je nešto pre njega dokumentovao nemački istraživač Maksimilijan Ferster još 1883. godine. Uglavnom, Monro je javno publikovao ovaj svojevrsni fenomen (kasnije nazvan i kumulativni mlaz) u časopisu „Popularna nauka“ 1890. godine, a Nemac Helmut Nojman je zaštitio patent 1911. godine, ali bez interesovanja vojnih krugova da primene pronalazak na planu uništenja oklopljenih ciljeva.

Pripadnici Folksturma u okolini Kenigsberga s Pancerfaustom poČetkom 1945. godine

Uz pretpostavku da većina čitalaca od ranije zna kako dolazi do kumulativnog delovanja projektila, pojednostavićemo opis u smislu da se eksplozivno punjenje oblikuje u formu levka ispred kojeg se nalazi sloj od određenog metala (najčešće bakra), a nakon pogotka u tvrd cilj dolazi do aktivacije eksploziva i usmerenog delovanja oslobođene energije potiskivanjem metala pretvorenog u fluid ogromnom brzinom i u jednoj koncentrisanoj tački. Radi vizuelizacije, setimo se kako sunčev zrak prolaskom kroz lupu vrši prenos toplotne energije, a u opisanom slučaju dolazi do raslojavanja čeličnog oklopa pod pritiskom i prolaska kumulativnog mlaza i krhotina oklopa unutar tenka ili drugog vozila.
Nemci su ranije nešto slično pokušali s neobičnom napravom nazvanom „Panzerwurhmine“, ali bilo je predviđeno da se ona ka cilju baca ručno i domet je bio premali, a ostvareni efekat daleko od očekivanog. Jurišni inženjerci padobranskih jedinica su 11. maja 1940. godine isprobali ovo sredstvo tokom borbi oko belgijskog utvrđenja Eben-Emael u blizini Meze, napadom na oklopljene artiljerijske kupole. Razmišljalo se i o uvođenju artiljerijskih granata s projektilima tog tipa u uobičajenim kalibrima 75, 88 i 150mm, ali su prioritet dobili neki drugi projekti. Na Istočnom frontu su se još neko vreme dovijali ispaljivanjem protivoklopnih projektila Gew.Pz.Gr. 30, 40, 46 i 61mm s modifikovanih PT pušaka GrB 39 ili standardnih K98k, ali sve više i više moćnih T34 s protivničke strane su predstavljali pravi alarm da se nešto hitno osmisli.
Uvidevši da se tok borbi kanališe ka sve češćoj odbrani od sovjetskih napada, u proleće 1942. godine Heerswaffenamt je raspisao svojevrsni tender za protivtenkovsko oružje kojim može rukovati jedan poslužilac, ima domet od najmanje 30 metara i veću efikasnost od projektila Gew.Pz.Gr.61, uz preporuku da se jednostavnost upotrebe smatra jednim od prioriteta. Nije sačuvana dokumentacija ko je sve učestvovao na konkursu i sa kakvim novitetima, ali kompanija „Hasag“ (Hugo Schneider AG Hasag) iz Lajpciga je trijumfovala predstavivši konstrukciju dr Hajnriha Langvejlera nazvanu Faustpatrone 42. Bio je to vrlo simplifikovan bestrzajni bacač s projektilom mase 1kg, dužine 350mm i kalibra 80mm. Ispaljivao se iz krajnje uprošćene čelične cevi u kojoj se nalazilo punjenje od 30 grama crnog baruta i krajnji domet je bio procenjen na 60 metara.
Početni testovi su pokazali kako je „lansirna cev“ prekratka i potencijalno može ugroziti samog strelca, pa je Langvejler prepravio svoju napravu u oktobru iste godine produženjem cevi kako bi korisnik mogao da opaljenje vrši osloncem bočnog dela zadnjeg kraja cevi s gornje strane ramena, što je poboljšalo i preciznost. Unutrašnji dijametar cevi je promenjen s 28 na 33mm, a barutno punjenje povećano na 56 grama, dok je kompletan sistem prilagođen tako da iz fabrike na front stiže spreman za upotrebu, nakon što strelac ukloni zaštitni insert. Duž cevi je stajao natpis koji je upozoravao korisnika da projektil izlazi na jednu, a vreli gasovi na drugu stranu radi kompenzacije trzaja, te da se mora striktno voditi računa da iza strelca ne
bude nikakve prepreke desetak metara.

U razruenom Berlinu, vojnik Crvene armije razgleda odbaeni avionski mitraljez i Pancerfaust bacae.jpg
U razruŠenom Berlinu, vojnik Crvene armije razgleda odbaČeni avionski mitraljez i Pancerfaust bacače

Radi uobičajene bezbednosti korisnika od neželjenog aktiviranja eksplozivnog punjenja (800g heksolita, heksogena ili TNT) unutar samog projektila, primenjena je pasivna zaštitna mera u vidu dearmiranja tek nakon inercionog delovanja kretanjem projektila i to posle 5 metara pređene putanje. Nišanjenje je bilo krajnje jednostavno, upotrebom preklopne sprave koja je pomeranjem u izdignuti položaj zapinjala udarač i time je bilo omogućeno opaljenje palcem dominantne šake. Okidač nalik pedali je imao i dodatnu manuelnu kočnicu koja se aktivirala zakretanjem za 90 stepeni, kao na puškama Mauzer sistema.
Daljim usavršavanjem prvobitnog „Faustpatrone“, došlo se do modela označavanih kao „Pancerfaust“ 30, 60, 100 i 150 (zavisno od deklarisane efektivne daljine dejstva), sa povećanjem kalibra projektila, eksplozivnog punjenja, mase pogonske smeše, te ukupne probojnosti. To je potrajalo sve do ranog proleća 1943. godine, kada je koncept predstavljen čelnicima Vermahta i Rajha, a nekako u isto vreme se dogodilo da su pripadnici Afričkog korpusa zarobili nekoliko primeraka američkog raketnog bacača M1 „Bazooka“, koji je dodatno uzburkao duhove u Nemačkoj i doneta je odluka da se napravi nešto slično (kasniji Panceršrek višekratni raketni bacač) uz već prikazani Langvejlerov izum.
Naručeno je 3.000 bestrzajnih „Fpatr.“ s dve veličine projektila, a krajem leta je firma „Hasag“ bila u mogućnosti da mesečno isporučuje preko 7.000 lansera. Vafenampt je postao nezajažljiv tražeći 300.000 na mesečnom nivou, što nije ostvareno ni u narednih godinu dana. Proizvodnja se zahuktavala, naziv sredstva je oficijelno promenjen u Panzerfaust, a u proleće 1944. godine su se pomno analizirala iskustva s terena u borbama protiv i dalje zastrašujućih sovjetskih tenkova T34. Rezultati nisu bili naročito impresivni – na daljinama do 30 metara pogađano je 90% ciljeva, na 60 metara solidnih 75 procenata, ali već na 80 metara udaljenim ciljevima pogađano je tek jednom od 4 ispaljena projektila. To je uzrokovalo redizajniranje nišana V oblika, promenu sistema okidanja, te standardizaciju modela Pzf 100 kao primarnog. Iako osmišljen kao sredstvo za jednokratnu upotrebu, ispaljene cevi su prikupljane i upućivane nazad u fabriku, mada je njihovo ponovno osposobljavanje bilo složen proces i skopčan s opasnošću oštećivanja materijala nakon više opaljenja. Ostala je zabeležena i neobična anegdota iz marta 1945. godine, koja pokazuje u pravom svetlu razmere ukupne propasti i beznađa Hitlerove Nemačke pred kraj rata: za svaku isporučenu ispaljenu cev od Pancerfausta, dobijane su tri cigarete!

Golobradi deak nosi PzF baca u jedinici poslednje odbrane Rajha.jpg
Golobradi dečak nosi PzF baca u jedinici poslednje odbrane Rajha

Poslednji model nazvan Pzf150 je navodno imao mogućnost penetracije 360mm valjanog čelika pod optimalnim uglom i na daljinama od 80 do 150 metara, ali ni to nije moglo makar malo da spreči i odloži neumitni kraj Trećeg Rajha. Najinteresantniji deo storije o ovom jeftinom i efikasnom oružju je vezan za statistiku njegove upotrebe tokom 21 meseca i u ukupnom „tiražu“ od preko osam miliona primeraka. Pet procenata je na terenu odbačeno kao neispravno, ali sačuvani podaci o uništenim sovjetskim oklopnim vozilima na Istočnom frontu u prva četiri meseca 1944. godine pokazuju da projektovani rezultat nije ostvaren. Od ukupno 12.500 hiljada oklopnjaka Crvene armije izbačenih iz stroja, poznat je uzrok 8.148 uništenih, a od toga je svega 264 (3,2%) ostvareno Pancerfaust bacačima. Poređenja radi, protivtenkovski topovi su uništili u istom periodu 1.969 tenkova i oklopnih vozila. Gotovo nestvarno deluje dodatni podatak da je tokom te ratne godine nemačka vojska utrošila čitavih 6.500.000 granata za protivoklopne topove kalibra 75mm i većeg, kao i dva miliona jednokratnih PzF bacača!
Panceršrek je bio još veće razočarenje, jer je njime (od svih sredstava za blisku pešadijsku upotrebu) uništeno tek 16,9% protivničkog oklopa tokom te godine, a Pancerfaust je ostvario oko polovine. Dakle, suštinski se ništa nije promenilo jer su i dalje najveći teret protivoklopne borbe podnosila artiljerijska sredstva, tenkovi i deo specijalizovane avijacije. Ali, nemački protivnici su sasvim drugačije gledali na pojavu ovog sredstva. Primera radi, angloameričke trupe su redovno koristile sve zaplenjene PzF bacače u Italiji i Francuskoj nakon iskrcavanja, a tenkovske posade postavljale dodatni oklop ili vreće peska kao zaštitu upravo od ovih bacača. Sovjetske snage su čak i oficijelno promenile način nastupanja tenkovskih formacija, pa je svaku oklopnu četu obavezno pratio makar vod pešadije kada su se dejstva odigravala na terenu koji je povoljan za nemačke vojnike u bliskom kontaktu i naoružane Pancerfaust i Panceršrek bacačima.

Tokom 21 meseca ratne upotrebe, Pancerfaust je napravljen u ukupnom tirau od preko osam miliona primeraka.jpg
Tokom 21 meseca ratne upotrebe, Pancerfaust je napravljen u ukupnom tiražu od preko osam miliona primeraka

Ovom prilikom ćemo pomenuti i slučaj borca Crvene Armije Vasilija Vatamana, od kog je ondašnja ratna propaganda napravila svojevrsnog nacionalnog heroja. Prema memoarima pukovnika Jegorova, krajem marta 1945. godine u gradu Neisse potpukovnik Komlev mu je dao svoju beležnicu s opisima borbenih poduhvata svojih vojnika. Jedinica u kojoj je služio Vataman se našla u bliskoj borbi s Nemcima, a jedan neprijateljski oficir je izbacio Vasiliju karabin „Mosin“ 1944 iz ruku, ali Vataman je iste sekunde zgrabio Faustpatron koji je ležao u blizini i udario nemačkog oficira u čelo kao buzdovanom. Kasnije je propagandna mašinerija preuveličala ovaj događaj opisujući kako je Vataman ubio 10 nacista uskačući u rov i mlateći uokolo Pancerfaustom, za šta je dobio i Orden Otadžbinskog rata drugog stepena.
Najčešće se navodi kako su se Pancerfaust bacači ponajviše koristili tokom opsežne Bitke za Berlin, pogotovo od strane Folksšturm formacija koje ponekad i nisu imale drugo oružje osim ovog sredstva. Zaista, u borbama na prilaznim zonama i samom gradskom urbanom području su ovi bacači naneli ogromne gubitke sovjetskim oklopnim snagama jer su daljine dejstava bile male, a provizornih zaklona u izobilju. Krajnji ishod je bio neminovan, ali je nemačka novotarija doprinela višoj ceni trijumfa nad nacizmom.
Sa druge strane, američki vojni autoriteti su uspeli da evakuišu dizajnerski tim fabrike „Hasag“ jer je Lajpcig podelom dospeo u interesnu zonu SSSR, pa su Langvejler i konstruktori Delori, Reneberg i Jan nastavili svoj rad na usavršenom modelu Pzf 250 u SAD. Amerikanci su ipak ostali verni svojim „Bazuka“ bacačima, mada je za potrebe oružanih snaga Zapadne Nemačke šezdesetih godina razmatran bacač Pzf 44 Lanze. Na određeni način, kasniji sovjetski višekratni bacač RPG-2 je po više osnova unapređena verzija Pzf 250, jer je Georgij Lominski usvojio koncept natkalibarnog projektila sličnih karakteristika i sistema lansiranja. Mnoge konstrukcije za višekratnu upotrebu nastale posle Drugog svetskog rata su inspirisane na određeni način Pancerfaustom, počev od čehoslovačkog „Pancerovka“ P27, jugoslovenskog M57, nemačkog „Amrbrust“, pa sve do brojnih verzija sovjetsko/ruskog RPG koji je aktuelan i u naše doba.
M. Milanović

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još