Poćorek stao u Mačvi

Plašeći se da će srpske snage ojačati, Oskar fon Poćorek komandant Austrougarske balkanske armije naredio je treću ofanzivu na Srbiju u jesen 1914, u kojoj je naišao na žestok otpor i pretrpeo velike gubitke

Posle poraza u Cerskoj bici i srpske ofanzive u Srem, Oskar fon Poćorek, komandant Austrougarske Balkanske armije, izdao je naređenje za novi napad na Kraljevinu Srbiju. Kada je obavešten o početku srpske ofanzive u Srem 6. septembra 1914, Poćorek je odlučio da odmah počne napad preko Drine i time parališe dalji prodor I srpske armije.
To se nekoliko dana kasnije i desilo. Poslednje jedinice I armije povukle su se iz Srema neuznemiravane i bez gubitaka do 14. septembra. Austrougarski napad počeo je skoro istovremeno, u zoru 8. septembra. Na frontu od Save (nekoliko kilometara uzvodno od Mitrovice), ušća Drine u Savu i Ljubovije, planirano je da austrougarska V armija prodire u Mačvu, a VI armija u pravcu planina Gučevo, Boranja, Jagodnja i Sokolska planina.

Ručne bombe Vasić M-1912

Jedinice III poziva raspoređene su duž granice i očekujući neprijateljski napad, dobro su se utvrdile po sistemu poljske fortifikacije, sa žičanim preprekama ispred položaja. Takođe 1. i 2. bataljon 6. puka III poziva, koji je činio tzv. Ravnjanski odred, stacioniran oko najvrelijeg područja – ušća Drine u Savu, umesto jednometnih pušaka sistema Berdan, preoružan je zaplenjenim turskim brzometnim puškama sistema Mauser.
Upravo je ovaj odred sa sporometnom De Banžovom baterijom i ojačan sa dva bataljona iz Timočke divizije II poziva, pružio prvi pakleni doček neprijatelju. U toku 8. septembra, 104. landšturmska brigada tri puta je pokušala prelaz preko Save, ali bez uspeha. Ništa bolje nije prošla ni 21. landverska divizija, koja je u Cerskoj bici potpuno rastrojena. Ona je prelazila na samom ušću, kod močvarne oblasti Parašnica. Vojnici ove divizije uspeli su da pređu, ali su ih dve čete trećepozivaca zadržavale dovoljno dugo, dok im u pomoć nisu došle trupe iz Moravske divizije I poziva, koje su proterale Austrougare preko Drine.
Istovremeno, na istom prostoru pokušala je prelaz i 9. pešadijska divizija, koja se uz strahovite gubitke od oko 2.000 ljudi, povukla. Forsiranje Drine pokušala je i 36. pešadijska divizija, takođe iz sastava V armije. Kod sela Međaši, prema Limanskoj adi, pred zoru, Moravska divizija I poziva osujetila je prvi pokušaj prelaza. Uraganska pešadijska i artiljerijska vatra sa srpske strane desetkovala je 79. puk. Granate su dirketno pogađale u pune pontone vojnika, tako da je 36. divizija za kratko vreme izgubila 1.600 ljudi, od toga samo je 79. puk izgubio 1.400 vojnika.
Mnogi austrougarski vojnici koji su došli u ove jedinice V armije kao popuna posle Cerske bitke, prvi put su, pored paklene artiljerijske vatre iskusili dejstvo za njih još malo poznatog oružja – ručne bombe.
Kiša ručnih bombi zasula bi ih kada bi stigli do prepreka od bodljikave žice i rovova, pa su zbog snažnih eksplozija, mislili da dejstvuje artiljerija!
Zahvaljujući našem konstruktoru-oficiru Miodragu Vasiću koji je ovo oružje (primenjivano još u 17. i 18. veku) oživeo u modernom obliku za potrebe četnika u Makedoniji, srpska vojska je jedina ušla u rat sa formacijskim ručnim bombama. Vojnotehnički zavod u Kragujevcu bio je sposoban za prozvodnju 800 komada dnevno.
Bomba sistema Vasić M-1912, izrađena je od livenog gvožđa pravougaonog oblika, mase oko 1 kg. Sa eksplozivnim punjenjem od oko 150 g (trotil, šnajderit) imala je strahovito materijalno i moralno dejstvo, posebno pri odbijanju juriša sa utvrđenih položaja. Oblik bombe bio je naročito prilagođen dejstvima na brdsko-planinskom području. Za razliku od okruglih bombi, koje su nešto kasnije usvojile ostale zaraćene zemlje, srpska ručna bomba ostajala je pri padu blizu cilja.

Zauzimanje strateških tačaka

Gubici koje je toga dana pretrpela V armija, iznosili su oko 4.400 ljudi. To je nateralo Poćoreka da sve do 13. septembra, na ovom delu fronta ne preduzima ništa. Morao je da popuni gubitke i obezbedi još artiljerije, naročito težih kalibara, koja bi bila u stanju da poruši dobro utvrđene srpske položaje. Međutim, elitna VI armija i njeni brdski korpusi, koristeći se zaštitom magle prešli su Drinu na više mesta. Kod Zvornika, ušća Drinjače u Drinu i Ljubovije postavljeni su pontonski mostovi, preko kojih je sve više austrougarskih pukova prelazilo u Srbiju, potiskujući brojčano slabije srpske jedinice.
U narednih pet dana, uz ogorčene borbe, dostignuti su planirani ciljevi napada – grebeni Gučeva, Boranje, Jagodnje i Sokolske planine. Tu su premorene neprijateljske trupe sa osetnim gubicima, uvođenjem srpskih pojačanja bile zaustavljene.
Poćorek je ipak bio zadovoljan: sem što je njegova VI armija zauzela strateški važne tačke za dalji prodor u srce Srbije, prinudio je i srpsku Vrhovnu komandu da povuče 1. armiju iz Srema, kako bi je uputila na Drinu. Pored toga, rešio je da obnovi napade uvođenjem pojačanja, kao i da ponovo pokuša prelaz preko donje Drine i Save, uključujući i Kombinovanu diviziju, koja je sad bila rasterećena od borbi u Sremu.
Rano izjutra 14. septembra počeo je ponovo napad 21. landverske divizije kod Parašnice, kao i 42. honvedske kod ade Kurjačice. Uz velike gubitke, ove dve divizije uspele su da se utvrde, a kod 21. omogućeno je i podizanje mosta.
Istovremeno, VI armija preduzela je napad na Gučevu, na odseku Eminove vode-Crni vrh, odakle su potisnuli Srbe. Međutim, srpska vojska napala je neprijatelja nešto južnije, na Boranji unekoliko ga potisla i naterala na odbranu.
Kako je srpska Vrhovna komanda na front prema VI armiji dovlačila sve više pojačanja i s obzirom na brdsko planinski predeo u pravcu nastupanja, Poćorek je smatrao da će energičnom akcijom V armije u Mačvi, okončati bitku u svoju korist. Zato izdaje naređene ojačanoj 9. pešadijskoj diviziji da 16. septembra pređe Drinu na ušću i pomogne 21. diviziji, koja je prethodnog dana u Parašnici izgubila preko 2.000 ljudi.
Istovremeno, Kombinovana divizija trebalo je da prelaskom Save kod Jarka udari sleđa i u bok srpskih jedinica, čime bi se postigla brza pobeda.
Dva bataljona iz sastava 29. divizije iz Kombinovanog korpusa, preveženi su čamcima u svitanje 16. septembra na desnu obalu Save. Potiskujući srpske straže iz III poziva, formirali su mostobran, kako bi omogućili podizanje mosta. Ubrzo je trećepozivcima pristigao 3. eskadron iz 3. konjičkog puka, ali pokušaji da se neprijatelj protera preko Save nisu uspeli. Padom noći, izgrađen je i most, a tokom jutra počeo je napad na Drenovac. Konjičkom odredu poslata su u pomoć i dva bataljona iz 10. i 20. puka.
Međutim, do popodneva, neprijatelj je probio odbrambenu liniju i zauzeo Drenovac, Ševarice i Pričinović. Nastavljajući dalje napredovanje 42. domobranska brigada napala je Uzveće, koje je branio 3. puk Konjičke divizije. Žestokim otporom napad je slomljen i dobijeno malo vremena za dovlačenje pojačanja. U pomoć pristiže prvo Timočka divizija I, zatim i Šumadijska divizija I poziva. Posle višednevnih borbi na liniji sela Mačvanski Pričinović i Uzveće, obe strane, iscrpljene i sa osetnim gubicima, postepeno se utvrđuju na dostignutim položajima.

Pustoš u rovovima

Slično se desilo i kod Crne Bare i Parašnice, kada je 25. septembra, po ko zna koji put 21. landverska divizija, u napadu na srpske utvrđene položaje do nogu potučena. Ovo je krajem septembra dovelo do „rovovskog rata“, oblika ratnih dejstava, koji će za koji mesec postati uobičajeni za Prvi svetski rat i na drugim evropskim vojištima.
Na frontu od Šapca do Sokolske planine, zaraćene strane ukopale su se jedna od druge na razdaljini od 300 do 150 m, a na nekim mestima, rovovi su bili udaljeni samo 50 m jedni od drugih.
Duboki ponegde i dva metra, sa postavljenim nastrešicama radi zaštite od šrapnela, protezali su se u obliku izlomljenih linija ivicama šuma i preko njiva. Kako je nastupilo jesenje vreme sa čestim kišama, vojnici su stanovali u zemunicama. Blatnjavi rovovi su obično bili puni vode, pa su smišljani razni načini kako bi se ona eliminisala. Aktivnosti na frontu uvek je bilo, kopane su približnice, odakle su povremeno preduzimani noćni prepadi.
To bi probudilo ceo front, pa je intenzivno puškaranje obično prerastalo u obostrano artiljerijsko granatiranje, posle koga se sve smirivalo.
Srpske trupe u Parašnici na ušću Drine u Savu i one u centralnom delu Mačve, praktično su štitile jedne drugoj leđa. Naizmenični napadi s jedne ili druge strane, stalno su se dešavali. Alfred Kraus, komandant Kombinovanog korpusa, više puta je pokušavao proboj fronta napadima iz pravaca zauzetih sela Pričinović i Uzveće, da bi na taj način ugrozio položaj Moravske divizije u Parašnici.
Srbima je već počela da ponestaje artiljerijska municija za poljske topove, iako ni Austougari nisu u tom trenutku bolje stajali, imali su podršku teških, ali zastarelih kalibara kojima su gađali sa sopstevne teritorije – iz Bosne i Srema, kao i sa monitora, koji su krstarili Savom i prilazili u bok srpskim trupama. S druge strane, Srbi su u rovove u Mačvi dovukli svih šest sporometnih merzera sistema Šnajder Kane M-97. kalibra 15. cm kojima su raspolagali.
Merzeri su za moderan način ratovanja imali kratak domet od samo 3.500 m, zbog toga nisu ni upotrebljeni u Balkanskim ratovima, ali za rovovski rat koji je upravo nastupio bili su idealni. Timočkoj i Šumadijskoj diviziji koje su se nalazile prema Uzveću i Pričinoviću, dodeljena su po tri merzera. Za ovo oruđe sa vrlo strmom putanjom bilo je dovoljno municije, a granata mase 32 kg pravila je pravu pustoš u austrougarskim rovovima.
Neprijateljski komandati su čak izdali proglas u kojemu se nudi velika novčana nagrada pojedincu ili grupi za uništenje merzera. Ipak, do kraja operacija, to se nije dogodilo.

Neizbežno povlačenje

Strepeći da će Srbima pristići ratni materijal od saveznika, Poćorek je žurio sa pripremama za treću ofanzivu, kojom će, nadao se, biti stavljena tačka na rat u Srbiji. Bojazan da će ako bude suviše čekao, Srbi ojačati, pospešivale su i glasine da su Rusi već odvojili 35.000 vojnika za pomoć Srbiji, kao i vest o 20.000 dobrovoljaca, koji su preko Soluna stigli u Bitolj (što nažalost, nije bila istina). Glavni nosilac ofanzive, trebala je da bude udarna pesnica Balkanske vojske – VI armija. Poćorek se plašio da će srpska vojska parirati ponovnom ofanzivom u Srem.
Zato naređuje komandatu V armije da u Mačvi postigne uspeh i uništi srpski mostovski materijal kod sela Skela. Za monitor „Temeš“ ovo je bio poslednji, uspešan zadatak. Pri povratku, naišao je na podvodnu minu i potonuo. Posle više pomoćnih napada na srpske položaje u Mačvi, koji su počeli 24. oktobra, glavni napad izvršila je 21. landverska divizija u rejonu Parašnice 27. oktobra. Kada su Parašnički odred i Moravska divizija I poziva, odbili pešadijski napad, zasuti su uraganskom artiljerijskom vatrom (preko 4.000 razornih granata).
Srpski rovovi su bili preorani i postepeno povlačenje bilo je neizbežno. Posle dva dana upornih borbi, Vrhovna komanda izdaje naređene za povlačenje II armije na već pripremljene, Cerske položaje. Timočka i Šumadijska divizija I poziva, koje su se nalazile na liniji Glušci-Uzveće-Pričinović, povukle su se u noći 30. oktobra, potpuno neprimetno, ispred nosa Kombinovanom korpusu. Neprijatelj, koji je tek sutradan smogao hrabrosti da krene napred, zatekao je prazne rovove. Za to vreme, jedinice II armije odmakle su već daleko.
Međutim, povlačenje su usporavale kolone izbeglica. Pamteći austrougarske zločine, za vreme Cerske operacije, skoro cela Mačva krenula je u „bežaniju“.
Ovo povlačenje će se kroz dva meseca pretvoriti u najslavniju bitku srpske vojske dotad, koja će posle rata poneti naziv – Kolubarska bitka i u kojoj je austrougarska balkanska vojska do nogu potučena.

tekst i slike: Branislav V. STANKOVIĆ