Pod patronatom generala

U Drugom svetskom ratu, bilo je više jedinica koje su stekle značajan renome i kao takve prerasle u legendu. Takve jedinice, koje su se ubrajale u elitne, dobile su vremenom skoro mitski oreol. To je bilo naročito prisutno na strani sila Osovine i zbog običaja da određene formacije najčešće nose neko zvučno ime. Takav je bio slučaj i sa oklopnom padobranskom divizijom „Herman Gering“ (Hermann Goering), jedinom samostalnom oklopnom jedinicom u sastavu nemačkog vazduhoplovstva Luftwaffe. Zbog neustrašivosti njenih pripadnika, ova jedinica je nekoliko puta bivala zbrisana, ali se uvek regenerisala, poput nekog ratnog Feniksa. U svakom slučaju, prešla je dug put od svojih prvih korena, do potpunog uništenja u opštem paklu poslednje faze Drugog svetskog rata.


Koreni nastanka divizije HG, koja je na kraju prerasla u oklopni korpus, sežu još u predratno razdoblje, u vreme dolaska nacista na vlast. Već u februaru 1933, neposredno po preuzimanju vlasti, za ministra unutrašnjih poslova Pruske postavljen je kapetan Herman Gering, vazduhoplovni as iz Prvog svetskog rata i blizak Hitlerov saradnik u godinama borbe za vlast. Nova pozicija donela je Geringu generalski čin i potpunu kontrolu nad Pruskom državnom policijom. Odmah se latio posla da pročisti policijske redove i dovede nove ljude, odane nacizmu. Od njih je formirao jednu specijalnu operativnu jedinicu jačine bataljona (oko 400 ljudi), kojom je komandovao policijski major Veke (Wecke). Bataljon je po njemu i dobio ime. Prvi zadatak ove specijalne policijske jedinice bio je obračun sa komunistima u Berlinu, koji su još uvek bili dobro organizovani i naoružani. U leto iste godine, bataljon menja naziv u Landespolizei-Gruppe „General Goering“, i prvi put nosi ime svog tvorca i mentora. Naziv Landespolizei je ime za prusku državnu policiju. Pod Geringovim patronatom jedinica je brzo rasla i jačala, tako da je već u aprilu 1935, dobila status puka i novo ime – Regiment „General Goering“. Komandant više nije bio major Veke, već potpukovnik Fridrih Jakobi (Jakoby). Samo pola godine posle osnivanja, puk je iz policije prebačen u sastav novoformiranog ratnog vazduhoplovstva – Luftvafe, čiji je zapovednik postao Gering. Sve dotadašnje ingerencije nad policijom, prepuštene su, SS i njihovom šefu Himleru.
U to doba, puk je u svom sastavu imao štab, vojni orkestar, dva lovačka bataljona (laka pešadija), četu motociklista, inžinjerijsku četu, konjičko odeljenje i odeljenje veze. Ubrzo po prelasku puka u Lufvafe, naređeno je formiranje i jednog padobranskog bataljona. Odziv dobrovoljaca bio je toliki, da nije bilo mesta za sve. Svi su najpre svrstani u Prvi lovački bataljon, da bi krajem 1937, od njih i inžinjerijske čete formiran poseban padobransko-lovački bataljon. U martu 1938, padobranski bataljon je izuzet iz puka i poslat na specijalnu obuku, kako bi poslužio kao jezgro za formiranje budućeg 1. padobranskog puka – prve padobranske jedinice Luftvafe.
Puk „General Gering“ je smešten u novu kasarnu u Berlin-Rajnikendorfu, koja je predstavljala ogroman kompleks od čak 120 zgrada, uključujući bazene, gimnastičke sale, sportske terene i razne druge sadržaje. Građani Berlina, ubrzo su naučili da prepoznaju pripadnike puka po njihovim belim licnama na kragni i traci sa natpisom „General Goering“ na rukavu. Puk je učestvovao u brojnim predratnim vojnim paradama u Berlinu, a davao je i stražu ispred Glavnog sedišta Luftvafe, odnosno Geringove lične rezidencije. Smena straže vršena je uvek uz pompezni ceremonijal i muziku pukovskog vojnog orkestra. Gering je u svojim pulenima video i ličnu zaštitu, sopstvenu malu vojsku, što mu je davalo i osećaj moći i veću sigurnost, u nevidljivoj igri rivaliteta sa ostalim glavešinama u Rajhu. (Naročito sa Himlerom, kome nikada nije do kraja verovao).
Da bi bili primljeni u ovaj elitni puk, regruti su morali da zadovolje najviše moguće kriterijume i da su besprekornog zdravlja. Morali su da imaju između 18 i 25 godina, da budu visoki najmanje 168 cm, da su sposobni za vojnu službu, nisu osuđivani, arijevskog porekla i da su neoženjeni. I najzad, da otvoreno podržavaju nacional-socijalizam. Kasnije, kada je počeo rat, dodat je još jedan uslov – da potpišu da će služiti najmanje 12 godina. Sve su to kriterijumi koji su važili u mirnodopsko vreme. Kasnije, u ratu, kada su gubici počeli da dostižu velike brojke, niko više nije postavljao tako rigorozne uslove. Mnogi pripadnici Luftvafe bez pitanja su prekomandovani u diviziju „Herman Gering“, samo da bi se popunilo ljudstvo.
Regimenta „General Gering“ učestvovala je praktično, u svim operacijama koje su prethodile zvaničnom izbijanju Drugog svetskog rata. Tako je uzela učešća u aneksiji Austrije, gde je nekoliko nedelja vršila okupacione dužnosti u Bečkom Novom Mestu (Viner Nojštatu). Poznato je da je bila i na pobedničkoj paradi u Beču, posle „Anšlusa“. Učestvovala je i u okupaciji Sudetske oblasti, a zatim umarširala i u Prag. U Češkoj je jedno vreme obezbeđivala i strateški veoma važnu fabriku „Škoda“. Uoči samog rata, puk je već bio krajnje narastao i u svom sastavu je imao, pored stražarskog (pešadijskog) bataljona i više bataljona protivavionske artiljerije tzv. flakova, što je i razumljivo, s obzirom da je to bila Luftvafe jedinica.
U napadu na Poljsku učestvovali su samo manji delovi puka, dok je glavnina ostala u Berlinu, gde je obezbeđivala Geringov štab i rezidenciju. Sem toga, učestvovali su i u protivavionskoj zaštiti nemačke prestonice. Manji delovi puka, pod komandom kapetana Klugea, angažovani su i u operacijama na Zapadu, pre svega pri zauzimanju aerodroma i radio-stanice u Esbjergu. Delovi puka prebačeni su morem u Oslo, gde su, zajedno sa vojskom, učestvovali u prodoru ka Trondhajmu, zauzimanju luke Bodo i borbama oko Narvika. Kada su uspešno izvršile sve postavljene zadatke, Klugeove jedinice su vraćene u Berlin.
Šta se tiče kampanje u Francuskoj, trebalo bi reći da su pukovske jedinice bile podeljene u manje borbene grupe i da su se naročito istakle sa svojim teškim flakovima 8,8 cm u borbi protiv neprijateljskih tenkova, razbijajući ih često sa vrlo bliskog odstojanja. Valja dodati da su delovi puka učestvovali i u zauzimanju Brisela. I najzad, kao nagradu za iskazane uspehe, pripadnike puka su uvrstili i u počasnu stražu prilikom potpisivanja francuske kapitulacije u Kompjenju. Pojedini delovi puka zadržani su u Francuskoj do kraja 1940, vršeći dužnosti u protivavionskoj zaštiti na obali Lamanša i oko Pariza. Tek krajem godine, vraćeni su u Nemačku.
Pred napad na Sovjetski Savez, puk je dislociran duž reke Bug, kao deo Drugog protivavionskog korpusa, a sve to u sastavu oklopne grupe „fon Klajst“. U teškim borbama u Ukrajini, oko Kijeva i Brjanska, puk je pretrpeo osetne gubitke, pa je morao da se povuče u Nemačku na oporavak i popunu ljudstva. U međuvremenu je i novoformirani Drugi streljački (pešadijski) bataljon poslat na Istočni front, gde je skoro potpuno uništen, u neverovatno krvavim borbama oko Juhnova. I pored velikih gubitaka, borbeni učinak HG bio je zaista impresivan. U zvaničnom izveštaju iz oktobra 1941, navodi se da je puk uništio 161 avion, 324 tenka, 167 artiljerijskih oruđa, 45 bunkera i 530 mitraljeskih gnezda i da je zarobio 11 hiljada neprijateljskih vojnika. Rajhsmaršal Gering je bio ponosan na svoje štićenike i trudio se da im uvek obezbedi najbolju moguću opremu i naoružanje.
U maju 1942, odlučeno je da se puk proširi u brigadu, pod komandom general-majora Paula Konrata. U sastavu brigade „Herman Gering“ bili su po jedan grenadirski, lovački i protivavionski puk, plus jake dodatne jedinice za podršku. U tom periodu, jedinice su, uglavnom, bile na raznim okupacionim dužnostima u Francuskoj. Međutim, već u oktobru te godine, doneta je odluka da se jedinica proširi na formaciju divizije. Formiranje je obavljeno na više mesta u Francuskoj, Holandiji i u Berlinu. Redovi nove divizije popunjavani su dobrovoljcima iz vojske i padobranskih jedinica, uključujući i ostatke 5. padobranskog puka koji je učestvovao u desantu na Krit. Nova divizija je nazvana Panzer-Grenadier Division „Hermann Goering“ i ustrojena je po uzoru na vojne oklopne divizije. U tom cilju je izvestan broj iskusnih tenkovskih posada iz vojske prekomandovan u diviziju, dok su, s druge strane, budući Luftvafe tenkisti raspodeljeni u vojne oklopne divizije na obuku i sticanje iskustva.
U februaru-martu 1943, delovi još nepotpuno formirane divizije, pod komandom general-potpukovnika Luftvafe, Jozefa „Bepa“ Šmita, angažovane su u borbama u Tunisu protiv anglo-američkih snaga. Tzv. Borbena grupa „Šmit“ brojala je oko deset hiljada ljudi. Njeni pripadnici su u borbi iskazivali izuzetan elan i hrabrost, zbog čega su više puta isticani u kominikeima Vrhovne komande. Računa se da je u borbama u Tunisu poginulo najmanje 400 pripadnika divizije. Najzad, kada su 12. maja nemačke snage u Tunisu definitivno kapitulirale, u zarobljeništvo su otišli skoro svi borci divizije „Herman Gering“, uključujući i najokorelije veterane.
Ipak, Šmit je sa šačicom boraca uspeo na vreme da izbegne zarobljavanje i dočepa se Italije. Od tih ostataka i trupa prikupljenih iz depoa u Francuskoj, Holandiji i Nemačkoj, formirana je nova divizija, nazvana Panzer Division „Hermann Goering“, dakle ne više oklopno-pešadijska, već čisto oklopna. Njeni delovi pod hitno su prikupljeni u rejonu Napulja, da bi zatim prebačeni na Siciliju, gde se očekivala saveznička invazija. U odbrani Sicilije su pored divizije HG učestvovale i Prva padobranska, prebačena iz Francuske i 15. i 29. divizija pancer-grenadira (tenkovske, odnosno motorizovane pešadije). Na italijanske snage se nije moglo računati, jer im je moral bio ispod svakog nivoa i jedva su čekale da se predaju Saveznicima. Nemačke snage su se borile žestoko, ali su na kraju morale da se povuku pred daleko nadmoćnijim protivnikom. Odstupnicu je držala upravo divizija „Herman Gering“, koja je i pored svega uspela da izvuče većinu ljudstva i tehnike preko Mesinskog moreuza. I sam general Ajzenhauer je izjavio da u životu nije sreo kvalitetnije neprijateljske jedinice, od onih koje su branile Siciliju, pri čemu je naročito mislio na HG i padobrance.
Napominjemo da je u januaru 1944, divizija ponovo promenila ime, ovoga puta u Oklopno-padobransku diviziju „Herman Gering“. U borbama u Italiji 1944, naročito posle iskrcavanja saveznika kod Ancija, divizija je često vodila ogorčene borbe pretrpevši ozbiljne gubitke, posebno od protivničke avijacije. U tom periodu, komandant je bio general Šmalc, energičan i sposoban oficir, vrlo poštovan među kolegama. Međutim, jedinice divizije su već bilo toliko istrošene u svakodnevnim teškim borbama, da ni Šmalc nije mogao da spreči neizbežno. Poslednju, ogorčenu bitku vodio je jedini preostali bataljon HG protiv dva američka pešadijska puka, koji su se u toku noći infiltrirali kroz nemačke položaje kod Valmontonea. U besomučnim jurišima 31. maja, bataljon HG je odbačen uz teške gubitke i praktično, prestao da postoji, a samim tim i svaka efektivna snaga divizije.
U julu 1944, divizija je ponovo obnovljena, ali u znatno slabijem sastavu od nominalnog. Poslata je na centralni sektor Istočnog fronta da pomogne u zaustavljanju sovjetske letnje ofanzive, ali u tome nije uspela. Na kraju je završila u okolini Varšave, gde je vodila borbe protiv nastupajuće Crvene armije. Koliko je poznato, nije učestvovala u gušenju Varšavskog ustanka, iako se ponegde mogu naći i suprotne tvrdnje. Bilo kako bilo, ostaci divizije su u oktobru prebačeni u Prusku, gde je ponovo izvršena reorganizacija i popuna. Formirana je još jedna nova divizija, pod imenom pancer-grandirska. Od nje je, zajedno sa starom, formiran tzv. Padobransko-oklopni korpus „Herman Gering“. Za komandanta korpusa postavljen je general-potpukovnik Šmalc, dok su komandanti divizija bili general-major fon Neker i general-major Valter.
Korpus je ponovo poslat na Istočni front, koji se sada već pomerio u Istočnu Prusku. Tu mu se negde i gubi trag, u opštem haosu poslednjih meseci rata. Poslednje što se zna je da je bio opkoljen kod Elbinga i da je u krvavim borbama potpuno uništen. Pretpostavlja se da je samo šačica vojnika uspela da se probije na zapad, ali divizija „Herman Gering“ je time, praktično, prestala da postoji.
B. LJUBINKOVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još