Podvig za pamćenje

Tokom šezdesetih godina prošlog veka, proces dekolonizacije uzrokovao је brojne sukobe niskog i srednjeg intenziteta na više područja, a posebno je kompleksno bilo na teritoriji Afrike. Proklamujući nacionalni preporod, šaroliki pokreti sa religijskim ili levičarskim predznakom pokrenuli su pravu lavinu revolucionarnih zbivanja koja su najčešće rezultirala lokalnim ratovima. Suprotstavljale su se formacije karakteristične za to doba i uslove, a jedan događaj vredan је opisivanja po svojim osobenostima. Nakon pet decenija belgijske kolonijske uprave, poslednjeg dana juna 1960. godine proglašena je nezavisnost Republike Kongo, koja je kasnije bila poznata kao Zair, a sada se oficijalno naziva Demokratska Republika Kongo. Sveukupnoj zamršenosti tamošnjih prilika doprinosi podatak da postoji susedna država koja se sada zove Republika Kongo, nekadašnja francuska kolonija, pa su u jednom momentu označavane kao „Belgijski“ i „Francuski“, odnosno Kongo-Kinšasa i Kongo-Brazavil. Uglavnom, južna i mnogoljudnija država dobila је nezavisnost i postala poprište nasilja i nemira. Najpre su obojeni pripadnici vojske odbili da i dalje budu po komandom belih starešina belgijskog porekla, što se uskoro pretvorilo u opšte nasilje prema stanovništvu evropskog porekla. Novoizabrani premijer Patris Lumumba nevoljno је dopustio da Belgija zadrži svoje vojne snage radi odbrane područja nastanjenog belačkim stanovništvom, ali uskoro je bio prinuđen da oficijalno zatraži posredovanje Ujedinjenih nacija i na područje su upućene međunarodne mirovne trupe. Jugoistočna provincija Katanga proglasila је secesiju od matične države, belgijska regularna armija se povukla, ali oformljena je Žandarmerija Katange sastavljena od mnoštva plaćenika svake fele i nacionalnosti, te jednim delom od pripadnika pojedinih plemena koja nisu bila ideološki bliska zvaničnoj vladi. Iz Rodezije i Južnoafričke Republike pristizala је pomoć u vidu dopreme naoružanja i instruktora, koje su najčešće predstavljali okoreli „psi rata“ s neophodnim iskustvom u sličnim sukobima u toj zoni.

Kontigent od 20.000 „Plavih šlemova“ nije bio dovoljan kako bi se rasporedio na svim kriznim zonama, posebno što im je postavljen zadatak da hapse i razoružaju brojne plaćenike i pripadnike paravojnih formacija. Jedna od jedinica snaga UN u tom periodu bio je i 35. pešadijski bataljon Armije Republike Irske, čija je 158. četa pod komandom majora Peta Kvinlena locirana u rudarskom gradu Žadovil. Reč je о strateški bitnom naselju usled neposredne blizine nalazišta urana, osamdeset milja udaljenog od tadašnje prestonice Elizabetvila. Irski mirotvorci bili su uglavnom krajnje neiskusni redovi prosečne starosti oko 20 godina, kojim je manjkala potrebna borbena obuka, a pored toga su bili neadekvatno opremljeni. Na osnovu dokumentacije i fotografija primećuje se da je ljudstvo pretežno bilo naoružano puškama repetirkama „Li Enfild“, model No. 4 Mk I i puškomitraljezima „Bren“ istog kalibra .303 British, dok su podoficiri dobili automate „Carl Gustaf M/45“ švedske proizvodnje kalibra 9x19mm. Tek po prispeću na krajnje odredište, deo personala dobio је novije automatske puške FN FAL kalibra 7,62×51 mm belgijske produkcije, dok je formacijski dodeljeno i nekoliko mitraljeza „Vickers“ i minobacača 60 mm. Komandant Kvinlen je analizom obaveštajnih podataka zaključio kako je samo pitanje vremena kada će oko tri hiljade Katanga boraca napasti, pa je zapovedio svojim podređenim da utvrde položaje i prikupe dovoljne zalihe pijaće vode jer im zasigurno preti opsada. O daljem sledu događaja postoje oprečna tumačenja. Vojni analitičar i ratni veteran Diklan Pauer je o ovim zbivanjama napisao knjigu koja je poslužila kao literarni podložak za film „The Siege of Jadotville“ iz 2016. godine sa Džejmi Dornanom u glavnoj ulozi, gde se navodi kako je 13. septembra 1961. godine otpočeo napad dok se pretežni deo ljudstva branilaca nalazio na jutarnjoj molitvi koju je predvodio trupni kapelan Tomi Fagan. Prethodnih dana je lokalni biznismen belgijskog porekla ukazao Katanga žandarmeriji i njihovim starešinama u vidu belgijskih i francuskih plaćenika kako je irska posada relativno lak plen u smislu vatrene moći i mogućnosti snabdevanja. Navodno je nastupajući streljački stroj prvi opazio stražar-snajperista Billy Ready, koji je opravdao svoje prezime i ispalio hitac upozorenja saborcima, pogodivši zvono provizorne crkvice. Prema nekim drugim izvorima, tokom jutarnjeg brijanja, narednik Džon Monahan primetio је kako preko hiljadu napadača, praćenih džipovima i kamionetima na kojim su se nalazili montirani mitraljezi, kreće ka utvrđenju, pa je ogrnut peškirom dotrčao do najbližeg „Vikers“ mitraljeza i osuo paljbu. Bilo kako bilo, sasvim je izvesno kako su snage u napadu bile znatno brojnije i raspolagale raznovrsnim pešadijskim streljačkim naoružanjem, gde su preovlađivale pomenute puške FN FAL, potom starije takođe belgijske poluautomatske FN Model 1949, repetirke sistema Mauzer i SMLE, uz određeni broj automata Sten i Vigneron kalibra 9×19 mm, te raznih puškomitraljeza i mitraljeza. Od naoružanja veće vatrene moći, raspolagali su jednim francuskim poljskim topom 75 mm po sistemu Model 1897 i više minobacača 81 mm. Odnos snaga bio је najmanje 20:1 na štetu branilaca, koji su se munjevito prikupili na utvrđenim položajima u vidu rovova dubokih oko metar i po, ali su se našli u potpunom okruženju. Narednik Monahan je iz mitraljeskog gnezda otvorio inicijalnu paljbu dugim rafalima, nanevši značajne gubitke neprijatelju, pridružili su mu se i ostali irski vojnici UN, preciznom paljbom pušaka Li-Enfield i FAL, kao i puškomitraljeza Bren. Napadači nisu očekivali otpor naročitog intenziteta, pogotovo tako vešto organizovan i, suočeni sa kamarom mrtvih i ranjenih, rešili su da promene taktiku. Vatrena podrška sprovedena је paljbom upotrebom topa i minobacača, a u pomoć je pozvan i avion „Fouga CM.170 Magister“ francuske produkcije. U pitanju je trenažna letelica na koju su naknadno postavljeni nosači avio-bombi i dva mitraljeza, a njegovim naletima oštećena su vozila branilaca i deo utvrđenih položaja. Situacija je naizgled delovala beznadežno za Irce, jer su im zalihe bile krajnje ograničene i nisu imali uslova da zbrinu svoje ranjene, pa je komandant Kvinlen preko gradonačelnika Žadovila pregovarao i tražio prekid vatre, kupujući vreme da mu stignu očekivana pojačanja i dopremi preko potrebna municija i voda. Norveški pilot UN snaga Bjorn Hovden pokušao је da doturi makar pijaću vodu, ali se ispostavilo da je ona kontaminirana prodorom nafte. Uz to, treba napomenuti da je od dva zarobljena bela plaćenika dobijena informacija kako je u planu operacija širih razmera na tom prostoru, koja je uključivala angažovanje ratne avijacije Rodezije i zarobljavanje svih pripadnika snaga UN i nelojalnih civila. Pokušaj upućivanja pojačanja jačine oko 500 pripadnika UN snaga, koje su činili vojnici Irci, Šveđani i britanske Gurke sa pridodatim elementima specijalistima inženjerije, veze i saniteta, odbijen је napadima pomenutog aviona „Fouga“, tako da je sve ukazivalo kako opsednutim nema spasa. Knjiga „The Battle of Jadotville – Irish Soldiers in Combat in the Congo 1961“, autora Majkla Vilena (služio kao vojnik irskog kontigenta UN na Kosovu), donosi podatke kako je irska posada umešnom paljbom minobacača 60 mm uspela da uništi protivničku artiljeriju i skladište municije, ali je protivnik zauzeo njihove zalihe vode. Takođe, on ističe važnost posada bestrzajnih lansera Karl Gustav kalibra 84 mm, jer su preciznim pogocima onemogućili Katangama da zauzmu određene kuće koje bi mogli da im posluže kao dominantni položaji. Sa druge strane, upornom i veštom mitraljeskom paljbom „Vikersima“, sa postolja je oštećen navedeni avion, što ga je primoralo da u kasnijim naletima napade izvodi sa većih visina uz znatno lošije rezultate i tačnost pogodaka. Prilikom nekoliko upornih napada, linije suprotstavljenih formacija približile su se i do samo dvadesetak metara, pa je jedna napadačka grupacija odbijena ručnim bombama, a Irci su imali pet ranjenih boraca. Zanimljivo, procene gubitaka Katanga žandarmerije, plaćenika i kooptiranih pripadnika lokalnog Bantu plemena kreću se do 300 poginulih i oko 1000 ranjenih. Validni podaci ne postoje, ali svedočanstva učesnika i očevidaca su približna tim brojkama. Uzrok tako teških gubitaka napadnih snaga treba tražiti u početnom krajnje pogrešnom pristupu da će demonstracijom sile naterati nevične branioce na predaju, primenjujući masovni frontalni atak. Na našim prostorima dogodila se slična situacija prilikom napada crnogorskih ustanika na italijanski garnizon u Pljevljima početkom decembra 1941. godine, gde su snage NOP doslovno masakrirane zbog totalno neadekvatne taktičke postavke i upotrebe raspoloživih snaga. Tom prilikom su partizani imali oko 500 boraca izbačenih iz stroja usled dobro koncentrisane mitraljeske i minobacačke paljbe, upravo ono što se desilo i u Kongu dve decenije kasnije. Uglavnom, suočeni sa nemogućnošću pomoći i iscpljenih zaliha, vojnici pod komandom majora Kvinlena predali su se i proveli u zarobljeništvu oko mesec dana. U matičnoj zemlji smatrani su gotovo nacionalnom sramotom usled zarobljavanja, iako su ispoljili jedinstvenu ratničku veštinu nanevši protivniku teške gubitke, nasuprot minornim sopstvenim. Trebalo je da protekne mnogo decenija pa da se ovim hrabrim braniocima odaje primerena počast, a njihova iskustva proučavaju se na vojnim akademijama. To se prvenstveno odnosi odabir i način utvrđivanja položaja, jer su Irci koristili sav raspoloživi materijal, poput kućnog nameštaja iz okolnih civilnih objekata, ali i na ispravan vid upotrebe raspoloživog naoružanja. Оvo je bio još jedan primer kako je legendarni mitraljez „Vickers“ sa principom vodenog hlađenja uz dobro obučenu posadu i dovoljno municije bio i ostao zastrašujuće defanzivno oružje. Isto se može konstatovati i kada je upotreba puškomitraljeza Bren i bojnih pušaka FAL u pitanju, odnosno veština korisnika je u konkretnoj situaciji bila presudna. Prilikom okupljanja preživelih pripadnika 158. čete radi obeležavanja 40 godina od ove opsade, opšti utisak je bio kako su bili zaboravljeni i napušteni od svih, te da ih je spasao njihov prisebni komandant koji je zaslužio znatno veće počasti. Tek u novembru 2005. godine, grupa od 27 preostalih veterana ove jedinice dobila је priznanje od ministra odbrane Vilija O Dija koji je naložio da se postavi spomen-ploča sa natpisom o herojstvu ovih mirotvoraca. Teritorija Konga i susednih država ostala је svojevrsno „trustno područje“ do današnjeg dana, a podvig mladih Iraca ostao је u senci sve donedavno.

R.K.