Poslednji dani
Adolf Hitler, kancelar i diktator nacističke Nemačke od 1933. do 1945. godine, izvršio je samoubistvo hicem u glavu 30. aprila 1945. u Führerbunker u Berlinu nakon što je postalo jasno da će Nemačka izgubiti bitku za Berlin, što je dovelo do kraja Drugog svetskog rata u Evropi. Eva Braun, njegova supruga , takođe je izvršila samoubistvo trovanjem cijanidom. U skladu sa prethodnim Hitlerovim pismenim i usmenim uputstvima, tog popodneva njihovi ostaci su odneti uz stepenice i kroz izlaz za hitne slučajeve bunkera do bašte Rajh kancelarija, gde su poliveni benzinom i spaljeni. Vest o Hitlerovoj smrti objavljena je na nemačkom radiju sledećeg dana.
Očevici koji su videli Hitlerovo telo neposredno nakon njegovog samoubistva, svedočili su da je on preminuo od samog nanošenja hica, za koji je utvrđeno da je bio hitac u slepoočnicu. Otto Gunsche, Hitlerov lični ađutant, koji je rukovao oba tela, svedočio je da je Braunovo smrdelo na spaljene bademe. – indikacija trovanja cijanidom – nije bilo tog mirisa po Hitlerovom telu koje je mirisalo na barut. Zubni ostaci izvađeni iz zemlje u bašti su upareni sa Hitlerovim stomatološkim kartonima u maju 1945. Kasnije je potvrđeno da su ostaci zuba Hitlerovi. Sovjetski Savez je ograničio objavljivanje informacija i objavio mnoge oprečne izveštaje o Hitlerovoj smrti. Istoričari su ih uglavnom odbacili kao deo namerne kampanje dezinformisanja Josifa Staljina da bi uneli zabunu u vezi sa Hitlerovom smrću, ili su pokušali da ih pomire. Sovjetski zapisi navode da su spaljeni ostaci Hitlera i Brauna pronađeni, uprkos izjavama očevidaca da su skoro potpuno pretvoreni u pepeo. U junu 1945. Sovjeti su počeli da seju dve kontradiktorne priče: da je Hitler umro uzimajući cijanid ili da je preživeo i pobegao u drugu zemlju. Nakon opsežnog pregleda, Zapadna Nemačka je izdala umrlicu 1956. Teorije zavere o Hitlerovoj smrti i dalje privlače interesovanje.
