Poslednji romantični razbojnici

Međugeneracijski jaz među pripadnicima sadašnje populacije doprineo je pojavi da mnoštvo mlađih osoba nikada nije čulo za Okršaj kod O.K. korala ili kompleksni odnos Pet Gareta i Bili Kida, a o imaginarnim junacima iz sveta stripa ili filma da i ne govorimo. Gotovo vek i po unazad, u doslovno najudaljenijem kutku naše Planete romansirane storije s Vestern tematikom su nadahnjivale ljubitelje tog žanra, ali situacija se bitno promenila jer neki raznoliki sadržaji su sada u trendu. Ipak, među našim cenjenim čitaocima još uvek srazmerno zavidan deo pri kontaktu s redakcijom izražava želju da pišemo o znamenitim ličnostima tog doba i oružju koje su koristili.
Ukoliko bismo kao junake ovog članka naveli osobe pod imenima Robert Liroj Parker i Heri Alonzo Longabou, najverovatnije bi se gotovo svako upitao po čemu su oni značajni da se uopšte pomenu, No, reč je o paru krajnje neobično nastrojenih prestupnika koji su postali slavni kao Buč Kesidi i Sandens Kid, inspirišući svojom sudbinom nove teorije koje dosežu do domena fantastike. S obzirom da su po više osnova jedinstveni, najpre ćemo navesti kako su se uopšte odmetnuli od zakona i privukli pažnju javnosti onog vremena.

Robert Parker je rođen 1866. godine u mestu Biver, američka savezna država Juta, kao najstariji potomak roditelja engleskih doseljenika, koji su sem njega imali još dvanaestoro dece. Posvećeni Mormoni nisu uspeli da usade sopstvena religiozna uverenja, pa je već s 14 godina iskazao sopstveno poimanje odnosa u ljudskoj zajednici kada je obio trgovinsku radnju kako bi došao u posed novih pantalona, usput ostavivši cedulju vlasniku prodavnice s porukom da će ih platiti kada se steknu uslovi. Nije naišao na razumevanje okoline, a već tada je bilo jasno da život na farmi nije za njega, a najraniji podatak o njegovoj kriminalnoj karijeri datira iz perioda kada je imao 23 godine i uzeo učešće u oružanoj pljačci banke kao pripadnik četvoročlane bande. Tih dana je poznato njegovo ime Buč Kesidi, nastalo tako što preuzeo prezime Majka Kesidija koji ga je učio jahanju i rukovanjem oružjem na svom ranču, a nadimak potiče od perioda kada je mladi Robert Parker radio kao pomoćnik u klanici (engl. Butcher – mesar).

Premda se još od početka prikazivao u javnosti kao okoreli bandit lak na obaraču, Kesidi je iza zatvorskih rešetaka proveo svega godinu i po osuđen kao konjokradica, a dodirnuo je slavu postavši član skupine razbojnike nazvane Wild Bunch. Naziv ove skupine takođe zavređuje pažnju usled navoda kako je reditelj Sem Pekinpo dobio inspiraciju za istoimeni film po njihovim avanturama, što apsolutno ne odgovara istini. Naime, prvobitna odmetnička grupacija tog naziva je na prelazu iz devetnaestog ud dvadeseti vek terorisala područje Oklahome, Kanzasa, Misurija i Arkanzasa dok gotovo svi pripadnici nisu poginuli u obračunima s čuvarima reda. Kao svojevrsni omaž njima, banda kojoj je pripadao Kesidi je ponela isto ime, ali su tokom izvršenja svojih poduhvata izbegavali prolivanje krvi svih vinovnika. Osim toga, primali su u svoje redove više žena što je zgražavalo tadašnju javnost. Nakon jedne orobljene banke, Buč je upoznao mladića po imenu Heri Longabou i postali su nerazdvojni do kraja života. Povezivalo ih je dosta dodirnih tačaka, od stočarskog porekla i inicijalnih prestupa u vidu krađa, a Heri je dobio „umetničko ime“ na sličan način. Pošto je na ranču u mestu Sundance u Vajomingu ukrao konja, sedlo i pušku lokalnom farmeru, zbog svoje mladosti je nazvan „Klinac iz Sandensa“, odnosno Sandens Kid. Takođe se suzdržavao nasilja koliko god je to bilo moguće, pa je napuštao ranije bande koje se nisu libile da pobiju sve koji im se nađu na putu i Buč je postao njegova srodna duša.

Posle prepada na železničku kompoziciju kompanije Union Pacific koja je prevozila novac, neko od članova njihove grupe je ubio šerifa Džoe Hejzena, što je podstaklo dvojicu lidera da napuste Sjedinjene Američke Države, pa su se prebacili u Argentinu 1901. godine u društvu Kidove dugogodišnje devojke Ete Plejs. Delovalo je kao su netragom nestali, na novom odredištu su kupili ranč i otpočeli miran život, što je jednostavno nemoguće za osobe takvog mentalnog sklopa. Četiri godine kasnije opljačkali su banku u mestu Rio Galjego, što je privuklo pažnju tamošnje policije koja je u pomoć pozvala specijalizovanu američku Agenciju Pinkerton. Trio je prodao svoje imanje i preselili su se u Čile, a kada je uvidela da njih dvojica ne mogu bez akcionog izazova, Eta ih je definitivno napustila i vratila se u SAD.
Najpoznatije filmsko ostvarenje „Butch Cassidy and the Sundance Kid“ iz 1969. godine u režiji Džordža Roj Hila je zasnovano po samo delimično tačnim osnovama, ali pretežno je umetnička romansirana interpretacija stvarnih događaja. Po svoj prilici nikakvog ljubavnog trougla njih troje nikada nije bilo, a Buč i Kid su čak i vizuelno odudarali od zanosnih šarmera i lepotana kakvim su ih prikazali glumci Pol Njuman i Robert Redford. Na osnovu zajedničke fotografije u paradnim odelima nastale u teksaškom Fort Vortu 1900. godine, stvorena je fama o ovim razbojnicima kao neodoljivim džentlemenima finih manira, što je bilo suprotno njihovim slikama s poternicama gde su izgledali kao tipični izgrednici iz najnižih slojeva društva, čak i ne naročito inteligentnih izraza lica.

Ono što je takođe neobično za period konstantnog bežanja pred poterama u Latinskoj Americi je podatak da su Buč i Kid prešli u Boliviju i jedno vreme radili kao obezbeđenje novca rudarske kompanije, sve dok ih početkom novembra 1908. godine u mestu San Visente nije napala konjička patrola jer su prethodnih dana opljačkali obveznice. Okruženi i zabarikadirani u kući, prilikom razmene paljbe su obojica poginuli, uz mnoštvo detalja koji se često pogrešno navode. Počev od toga je Kesidi ubijen na samom početku pucnjave, a teško ranjeni Sandens prekratio sebi muke samoubistvom, preko uticaja oružja na rezultate sukoba, sve do teorija kako su se izvukli i proveli starost pod drugim imenima – mora se konstatovati kako je faktičko stanje mnogo manje uzbudljivo i bez nadahnuća.
Tek kasnih sedamdesetih godina prošlog veka, pošto je dvojac Buč-Kid postao svetski poznat, u javnosti se pojavila navodna ispovest izvesne Lule Parker Betenson, jedne od Kesidijevih sestara. Prema njenim rečima, njenu porodicu je preživeli brat Buč posetio u mestu Sirklvil 1925. godine, poklonivši joj svoj revolver. Naravno, odmah po objavljivanju te storije Lula ga je ponudila na prodaju po basnoslovnoj ceni, ali nema podataka da je neko bio zainteresovan za otkup. List „Washington Post“ je krajem 1971. godine objavio dokumentovani izveštaj bolivijskih snaga reda kako su zajedno sa agentima Pinkertona konstatovali da su dvojica pljačkaša zaista mrtvi, bez dileme da je reč o njima, te da ne treba pridavati važnost tvrdnjama Lule Betensen, pogotovo ne njenoj izjavi kako su je zajedno obišli jer je Eta Plejs preminula i sahranjena još u decembru 1917. godine. Takođe je bitno navesti kako ni Eta nije bila nekakva milosrdnica koja je pokušavala da odvrati svoje obožavane heroje s pogrešnog puta, već prostitutka koja je obojicu upoznala na svom radnom mestu u bordelu Madam Fani Porter u San Antoniju.

Pošto naše čitaoce zasigurno ponajviše zanima koje modele vatrenog oružja su koristili Buč Kesidi i Sandens Kid, jedino što je neosporno utvrđeno je njihovo opredeljenje za revolvere Kolt SAA i polužnu repetirku Winchester, a mnoštvo primeraka se pripisuje baš njima. Recimo, vrlo indikativna je bila prvoaprilska šala objavljena 2001. godine kako je Colt Model 1873 serijskog broja 165106, koji je Kesidi navodno poklonio izvesnom Džou Devenportu pre nego što je otišao na robiju 1894. godine, baš tog datuma prodat na aukciji za 175.000 dolara u Kaliforniji. Sutradan je pojašnjeno kako je u pitanju komična dosetka, kao da i nijedno oružje iz ere Divljeg Zapada nije prodato po ceni višoj od 15.000 dolara, a dotični Devenport nikada nije bio član njihove bande.
Na našem jeziku je pre par godina podosta pažnje izazvao članak u kom je iznet podatak kako su Buč i Kid bili neadekvatno naoružani tokom obračuna u San Visenteu jer su koristili revolvere s municijom oblog olovnog zrna bez košuljice, a bolivijski konjanici su svojim puškama Mauzer kalibra 7x57mm uspevali da probiju zidove kuće u kojoj su se odmetnici skrivali i branili. Tada je glorifikovana probojna moć zrna navedenog kalibra koji je koristila i Vojska Kraljevine Srbije, ali u pitanju je još jedan primer neinformisanosti autora koja je doprinela zabludi čitaoca. Oružane snage Bolivije su u periodu od 1897. do 1901. godine tek uvodile puške Modelo Argentino 1891 kalibra 7,65mm Mauser, a godinu dana pre opisanog obračuna je nabavljeno 4.000 pušaka i 1.000 karabina nemačke produkcije DWM Modelo 1907, takođe u kalibru 7,65x53mm. Dakle, ova siromašna i mala zemlja uopšte nije imala u naoružanju puške navedenog kalibra, niti je ta municija bila kobna za junake naše priče.
Milan Milanović