Priča o Jedinici 124

 


U našem i vašem časopisu, često smo pisali o specijalnim operacijama, uglavnom američkih, britanskih, izraelskih i ruskih jedinica i službi. Na taj način, neupućen čitalac bi gotovo mogao da pomisli da samo pojedine države polažu ekskluzivno pravo i sposobnosti na izvođenje komandoskih upada, diverzije, otmice, oslobađanja talaca i slične akcije. Vrlo je malo poznato da su i na Dalekom istoku vršeni razni vidovi specijalnih operacija, te da su ljudi koji su ih izvodili bili pravi eksperti.
Da bi bolje razumeli ceo ovaj događaj koji smo  obradili, potrebno je prisetiti se da je to vreme rata u Vijetnamu. SAD su duboko zabrazdile u tu priču i njihov primarni fokus je bio tamo. Takođe, Južna Koreja je angažovala značajne snage kao ispomoć svojim američkim saveznicima. Ne treba zaboraviti da je u ratu Jug bio bukvalno pregažen od strane Severa i da nije bilo hitne američke pomoći (zvanično UN trupa, ali nema potrebe da se lažemo, zar ne?) „ujedinjenje“ dve Koreje bi se dogodila pre skoro 7 decenija. Znači, valjalo se odužiti Amerikancima.

Uniforma pripadnika Jedinice 124. Kapa sa oznakom cina je juznokorejska.png
Uniforma pripadnika Jedinice 124. Kapa sa oznakom čina je južnokorejska

Računajući na činjenicu da Americi novi rat i otvaranje drugog fronta nije nimalo jednostavna stvar, u Pjongjangu se ’60-ih godina rodila ideja da se nizom diverzantskih akcija destabiliše vlast u Seulu i da se narod Juga digne na revoluciju. Naravno, u tome bi im pomogla peta kolona, ranije ubačeni agenti kao i severnokorejska vojska. Kao kruna ranijih specijalnih akcija bio bi izveden napad na pomenutu Plavu kuću i izvršena likvidacija predsjednika Park Čung Hija. Zanimljivo je da Park nije bio posebno omiljena ličnost na Jugu. Kao general je izveo vojni puč 1961. godine, da bi na izborima 1963. osvojio vlast legalnim putem. Oni ciničniji bi rekli da mu je u tome svesrdno i „demokratski“ pomogla novoformirana KCIA (Korean Central Inteligence Agency) hapseći i likvidirajući brojne političke neistomišljenike. Ipak, svojim reformama je uspeo da jednu siromašnu i nerazvijenu zemlju industrijalizuje i da uveća BDP za fantastičnih 20 puta.

Junokorejska jedinica 684 predstavljala je odgovor na severkorejsku jedinicu 124..jpg
Južnokorejska jedinica 684 predstavljala je odgovor na severkorejsku jedinicu 124

U tako specifičnoj atmosferi koja je vladala u obe Koreje polovinom 60-ih godina prošlog veka, lako se moglo dogoditi da smrt omrznutog diktatora bude dovoljna da se desi „događanje naroda“. Ipak, kako su vladari i državnici dobro zaštićeni (ni diktatorima a ni „demokratama“ nije mane), bilo je jasno da se likvidacija istog ne može izvršiti bez velikog truda i angažovanja najelitnijih specijalaca.
I tako je donešena odluka da se za ovaj zadatak izaberu najbolji od najboljih. Izvršena je selekcija i od 100.000 ljudi na kraju je izabran 31 čovek. Ono što je zanimljivo, to je da su svi bili oficiri. Jedinica je organizovana u šest odeljenja s kapetanima kao njihovim komandirima.
Uskoro je usledila obuka koja je trajala pune dve godine. Ne zaboravite, u pitanju su ljudi koji su već bili iskusni vojnici i starešine. Ipak, ništa se nije prepuštalo slučaju. Svi su prolazili kroz najstrožiju i najsuroviju moguću obuku. Ona je obuhvatala sve što je bilo neophodno za ovako težak zadatak. Neke od veština su bile ubacivanje u pozadinu neprijatelja i izvlačenje, vrhunsko rukovanje sa svim vrstama naoružanja, padobransko desantiranje, topografija, preživljavanje, borba golim rukama, upotreba noža, maskiranje i slično. Takođe, svi pripadnici jedinice su morali da savladaju južnjački akcenat, tačnije onaj koji se koristi u Seulu i njegovoj okolini. Fizičkoj i mentalnoj pripremi je pridavana posebna pažnja. Na primer, diverzanti su morali sami da se penju po visokim planinama, u najkraćem roku i u najgorim mogućim vremenskim uslovima, te da tamo prežive bez ponete hrane i vode. Sigurno nećemo preterati ako kažemo da su kondiciono bili na nivou vrhunskih Olimpijaca. Na primer, usiljeni marš pod punom borbenom opremom se u vojsci izvodi brzinom od 7 do 8 kilometara na sat. Ko god ga je izvodio, zna koliko je to psihofizički naporno. Za njih je norma bila 13 km/h i to po najgorem mogućem brdsko-planinskom terenu. Zbog toga nisu izostajale ni povrede, ali je razvijan čelični duh i telo. Da bi se razvila neustrašivost i prezir prema smrti, nisu spavali u krevetima već u grobovima, okruženi kostima pokojnika. Jedna od tehnika koju su morali da savladaju i upotrebe u slučaju zarobljavanja je bila odgrizanje sopstvenog jezika i iskrvarenje do smrti! Naravno, tu su bili i čuveni časovi moralno-političkog vaspitanja ili ispiranja mozga (nepotrebno precrtati)… Lako je moguće da su im isti na kraju i došli glave, ali doćemo i do toga.

Automat PPS 43, pitolj TT 33 i runa bomba F-1 kojima je bio naoruan zarobljeni diverzant..jpg
Automat PPS 43, pištolj TT 33 i ručna bomba F-1 kojima je bio naoružan zarobljeni diverzant

Kada je obuka konačno završena i kada su u Pjongjangu zaključili da su se stvorili pravi uslovi dato je zeleno svetlo za izvršenje operacije. Svoju bazu su napustili 16. januara i u noći između 17. i 18. januara su se provukli kroz čuvenu demilitarizovanu zonu (DMZ) u blizini mesta Jeončeon. Taj pojas širine oko 4km je predviđen da bude neka vrsta tampon zone između zaraćenih strana (tehnički, Sever i Jug su još uvek u ratu). Međutim, odmah do nje počinju gusto načičkane osmatračnice, bunkeri, minska polja i patrole i to na obe strane. Kako su zime na Korejskom poluostrvu posebno surove i hladne, vojnici iz sastava američke 2. Pešadijske divizije su koristili brojne vatre da bi se makar malo ogrejali i olakšali stražarsku dužnost na debelom minusu. Ovo je diverzantima obučenim u crne kombinezone olakšalo ubacivanje u pozadinu neprijatelja, gde su uspostavili svoju prvu bazu. Kako su se isključivo kretali noću, a danju odmarali, tako su i zaleđenu reku Imđin morali da pređu u noćnim satima. Međutim i reka je bila pod nadzorom nepijateljskih vojnika, pa su severnokorejski diverzanti bukvalno puzali preko leda, ogrnuti belim plaštevima radi maskiranja. Ubrzo su došli na planinu Sibong gde su uspostavili kamp odakle su trebali dalje da krenu u pravcu Seula. Ali, u potpunosti u skladu sa Marfijevim zakonom, desio se sudbonosni događaj. Naime, četiri brata iz obližnjeg sela su odlučila da odu u planinu i da tamo naseku drva radi prodaje. I tako su sasvim neočekivano nabasali na diverzantski kamp. Drvoseče su brzo savladane i vezane. Ali sada je trebalo doneti odluku šta dalje uraditi sa njima. Deo diverzanata je logično i navodno u skladu sa ranije datim smernicama za delovanje bio za likvidaciju, dok je drugi deo bio odlučno protiv toga. Jednostavno, oni su smatrali da su tu da bi pomogli porobljenoj braći a ne da ih ubijaju. Takav je bio i stav k-dira grupe, inače vrlo iskusnog diverzanta-obaveštajca, veterana brojnih infiltracija na Jug. U pojedinim zapadnim tekstovima se navodi da je glavni razlog za ovoliku „humanost“ bilo to što je zemlja bila zaleđena i bilo bi teško iskopati grobove za četiri čoveka, a i rodbina bi mogla da pođe da ih traži. Iskreno govoreći, ovo zvuči vrlo neubedljivo, da ne kažemo glupo. Iskopati makar i plitke grobove je daleko lakše uraditi nego ono što je potom sledilo. Bilo kako bilo, komandir grupe je održao indoktrinacioni govor i braća su se izjasnila da se slažu, te da neće pričati o susretu. Čim su ih pustili, odmah su se uputili u prvo naselje i tu obavestili policiju o onome što su videli. Alarmirana je vojska i smesta je pokrenuta masivna pretraga terena. Ipak, severnokorejski diverzanti nisu bili baš toliko naivni, te su smesta rasturili kamp i pod teretom od prosečnih 35kg po čoveku su izvršili pravi podvig u obliku usiljenog marša od približno 60 km, po vrlo teškom planinskom terenu, ranije pomenutim tempom i bez predaha! Pri tome su poput pravih majstora izbegavali sve osmatračke punktove i zasede koji su im bili postavljeni od strane južnokorejskih vojnika. Ubrzo su došli do oboda Seula i tu su odlučili da izmene prvobitni plan, jer je bilo očigledno da su mere bezbednosti u prestonici značajno pooštrene. Odlučeno je da se presvuku u uniforme 26. Pešadijske divizije južnokorejske vojske koju su nosili sa sobom i da urade ono što niko ne očekuje. A to je da umarširaju u grad kao jedinica koja se vraća iz protivdiverzatske pretrage terena i da tako dođu do same Plave kuće. Jednom kada stignu, likvidirali bi obezbeđenje i predsednika Parka.

Bodei koje su koristili severnokorejski komandosi prilikom napada na Plavu kuu.jpg
Bodeži koje su koristili severnokorejski komandosi prilikom napada na Plavu kuću

Kako su naumili, to su i uradili, barem delimično. U jutarnjim časovima 21. januara su uspeli da prođu nekoliko kontrolnih punktova i vojnih jedinica koje su im išle u susret. Pri tome su im pomogle savršene replike južnokorejskih uniformi sa vojnim insignijama kao i falsifikovani dokumenti. Kada su se oko 10.30 časova približili poslednjem policijskom punktu, na svega 700 metara od cilja, prišao im je policijski đip sa lokalnim šefom stanice. Njemu je nešto bilo sumnjivo i počeo je da ih ispituje. Potegao je pištolj, dok su istovremeno u blizini stala dva civilna autobusa koje su diverzanti navodno pomešali sa vojnim transportom. Smesta su ubili policajca i njegovog vozača. Tada izbija i sukob sa obezbeđenjem Plave kuće kojima ubrzo stiže vod vojnika kao pojačanje. U unakrsnoj vatri se našao školski autobus koji je sav izrešetan i u kome je stradalo preko dvadesetoro žena i dece. Ipak, ni tada diverzanti nisu imali nameru da odustanu od zadatka, ali ubrzo su se pojavili južnokorejski tenkovi tipa Paton. Kako nisu bili u stanju da vode efikasnu protivoklopnu borbu, odlučili su se za povlačenje i pri tome su se rasturili u manje grupe. Mobilisane američke i južnokorejske snage su češljale teren i u narednim danima uspele su da likvidiraju veći deo grupe. Nekolicina je izvršila samoubistvo, jedan je netragom nestao, jedan se izvukao, a jedan se predao. Zanimljvo je da je jedini diverzant iz grupe koji se uspeo vratiti, Pak Đej Gajong postao nacionalni heroj, general i na kraju, zamenik ministra odbrane. Drugi preživeli, Kim Šin Đo je imao drugačiju sudbinu. Pošto je navodno dokazano da iz njegovog automata, kojeg je u begu odbacio, nije pucano, odlučeno je da posle godinu dana bude pomilovan. Ubrzo je dobio državljanstvo, postao građevinskog radnika, oženio se, dobio decu i danas je protestantski propovednik. Kao pokajnik daje izjave koji su duboko protiv politike pomirenja sa Severom. Uvek ističe kako je Jug superioran u ekonomskom, političkom i vojničkom pogledu, ali da u pogledu morala apsolutno gubi bitku sa Severom.
Ono što je značajno pomoglo da ovaj događaj padne u senku zaborava je zarobljavanje američkog špijunskog broda Pueblo. Naime, u istom periodu, brod se iz Japana uputio prema obali Severne Koreje da presreće radio poruke. Njega su presreli severnokorejski borbeni brodovi te posadu odveli u zarobljeništvo. Postoje vrlo ozbiljne indicije da je zarobljavanjem istog, SSSR konačno došao u posed uređaja koji su pomogli da provali šifre američke ratne mornarice, te da su napad na Ke San i čuvena Tet ofanziva Vijetkonga, napad na Plavu kuću i zarobljavanje Puebla bio dio jednog šireg, dobro koordinisanog plana.

Leevi pripadnika severnokorejske diverzantske grupe..jpg
Leševi pripadnika severnokorejske diverzantske grupe

Južnokorejski odgovor na napad na Plavu kuću je bio formiranje njihove jedinice 684, čiji zadatak je bio likidacija Kim Il Sunga. Zadatak je zbog otopljenja odnosa između dve Koreje na kraju otkazan, ali jedinica se pobunila i na kraju su svi pripadnici likvidirani. O ovome je pre 15-ak godina snimljen i uzbudljiv akcioni film „Silmido“.
Teško je reći šta bi se desilo da je originalni plan Severnokoreanaca realizovan, odnosno da li bi došlo do „ustanka“ i ujedinjenja po njihovom modelu. Znači, sve ostaje na nivou nagađanja i onog čuvenog „šta bi bilo, kad bi bilo““. Ipak, slobodno se može reći da je ovo bila izuzetno smela akcija, iako sa malim šansama za uspeh.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još

Puške Berthier

Nekoliko verzija i modela francuskih pušaka Berthier je u prvoj polovini dvadesetog veka bilo prisutno na našim prostorima

Bowie nož

Ovo legendarno sečivo do danas se pojavilo u bezbroj verzija i kod isto toliko proizvođača, ali suština je ostala ista - tvrdnja da je najbolji na svetu, jer ga je koristio najbolji američki borac sa nožem

Oružje vladara Srbije i Jugoslavije

Zanimalo nas je koje su naoružanje birali lideri Srbije kroz istoriju, a odgovor smo potražili u zbirkama Vojnog muzeja u Beogradu i drugim fundusima, istorijskoj literaturi i istraživanju zaljubljenika u naoružanje i modernu prošlost.

Hladnoratovski veteran

Konstruktori Rišard Šidlovski i njegov kolega Henrik Adamčik iz Vojnog Instituta za Tehniku i Naoružanje (WTU) iz Žielonke došli su na ideju da naprave višefunkcionalni nož koji bi ispunio, ako ne sve, onda barem veći dio potrebnih zahteva

Rađanje legende

Zvezda ovog članka je bio grubo oružje i daleko od savršenog. Ali ipak, bilo je i te kako efikasno i primereno za ono za šta je namenjen, a to je tiha likvidacija neprijatelja

Italijanski specijalci

Iako su početkom modernog doba bili među rodonačelnicima osnivanja oružanih formacija posebne namene, Italijani su bez validnih argumenata oglašeni najlošijim vojnicima