Pripreme za Dan D

Može se slobodno reći da se SAS, odlično pokazao u pustinjskom ratu u Severnoj Africi, a bilans je više nego respektabilan, preko 250 uništenih aviona na zemlji, magacina, skladišta za gorivo i raznih vozila. Ali, tek posle toga našao se na odlučujućoj raskrsnici. Njegov osnivač, Dejvid Sterling, nalazio se u zarobljeništvu, pa je nastalo pitanje kakvu će dalju poziciju jedinica imati u okviru britanske vojske. Iako su komandni kadar činili prekaljeni i dobri oficiri, kao što je bio Pedi Mejn, oni nisu imali dovoljno razvijene vojno-političke nazore, kao ni neophodne kontakte sa najvišim vojnim i političkim krugovima. Drugačije je bilo dok je tu bio Sterling. On se za vreme borbi u Africi susretao sa najvišim rukovodstvom, kao što su generali Okinlek i Montgomeri, pa čak i sa premijerom Čerčilom. I svakog od njih uspevao je da pridobije za svoju koncepciju specijalnog rata. Na osnovu toga, Sterling je praktično imao odrešene ruke po pitanjima formiranja i ustrojstva svoje jedinice. Posle njegovog zarobljavanja, SAS je izgubio mentora pa je reorganizovan. Tako je u maju 1943, četa desantnih čamaca (SBS) postala samostalna jedinica pod komandom majora Erla Dželikoa, jednog od prvih članova SAS. SBS se sve do kraja rata vrlo uspešno borio na prostoru Mediterana. Čete stranih dobrovoljaca vratile su se u okrilje svojih nacionalnih armija, gde su i dalje nastavile da se bore protiv sila Osovine. Preostalo ljudstvo iz 1. SAS puka podeljeno je na tri čete pod komandom potpukovnika Mejna i to pod novim nazivom: SRS (Special Raiding Squadron). Obe jedinice, i SBS i SRS, stavljene su pod direktnu komandu Generalštaba, što i nije bila slučajnost. Jer, vojni vrh je i pored uspeha SAS u Severnoj Africi, izražavao sumnju u upotrebljivost njihovog borbenog iskustva u predstojećim operacijama. Osim toga, na taj način trebalo je da se uspostavi i čvršća kontrola pripadnika SAS, kojima nikada nije bilo lako komandovati.
Diskusije o daljem statusu SAS, prekinute su zbog predstojećeg iskrcavanja Saveznika na Siciliju, takozvane “Operacije Haski”, koja je počela 10. jula 1943. Nekom iz vojnog vrha je sinulo da bi iskustvo i veštine sasovaca mogle biti korisne i u nastupajućoj invaziji. I dok je 2. SAS puk Vilijema Sterlinga bio predviđen da operiše na severu (operacija “Kesten”) i jugu ostrva (operacija “Narcis”), Mejnov SRS je dobio zadatak da obavlja misije u obalnoj zoni, pod direktnom komandom britanske 6. armije. Zadatak 2. SAS puka u okviru operacije “Kesten” bio je dvojak i zato je ljudstvo podeljeno u dve grupe. Grupa Pink je imala za cilj da diverzijama na linijama drumskog i železničkog saobraćaja prekine svaku komunikaciju između Katanije i Mesine, dok je grupa Brig trebalo da napada kolone snabdevanja i glavni štab u blizini Ene.
Operacija “Kesten” je od početka krenula pomalo traljavo. Datum početka operacije, kao i način infiltracije, bili su više puta menjani. Bilo je predloga da se ljudstvo iskrca podmornicama, a u jednom trenutku se od čitave operacije i odustalo. Na kraju je ipak rešeno da se vojnici spuste padobranima. Međutim, od početka je krenulo naopako: dobar deo izbačenog materijala je izgubljen ili oštećen pri spuštanju. Jak vetar je razbacao ljudstvo na širokom prostoru, pa je izgubljeno mnogo vremena da se svi ponovo skupe i grupišu. Komandujući oficir grupe Brig bio je zarobljen i jedva je nekako uspeo da pobegne.
Snabdevanje koje je trebalo da bude izbačeno iz aviona sledeće noći nije stiglo, jer zbog nedostatka radio-stanice nije mogla da se uspostavi veza sa pilotom. Tako, praktično, nije ispunjen ni jedan od postavljenih zadataka, a jedina sreća je što je većina ljudi nekako uspela da se domogne svojih linija. Ništa bolje nije prošla ni operacija “Narcis”. Pokušaj da se uništi jedan važan artiljerijski položaj na jugu ostrva na kraju se pretvorio u totalni promašaj. Četrdeset ljudi je desantnim čamcima iskrcano na obalu na naznačenom mestu i sve je proteklo bez problema, obećavajući uspeh. Nečujno su se uzverali uz stenovitu hrid, na čijem vrhu su zatekli samo jedan već napušteni svetionik. Ni traga od bilo kakvog neprijatelja i artiljerijskog položaja koji je trebalo napasti. Razlog ovakvog promašaja ležao je u nepotpunim i pogrešnim obaveštajnim podacima. A, sigurno je doprinelo i to što je plan više puta menjan i odlagan uz nedostatak iskustva za ovakve operacije.
I dok je 2. SAS puk plaćao danak svom neiskustvu, dotle su Mejnovi veterani iz SRS bili znatno uspešniji. Oni su najpre u noći 9. jula 1943, napali i eliminisali jednu italijansku obalsku bateriju u blizini rta Muro di Porko, zarobivši pritom 500 italijanskih vojnika. Druga akcija je usledila 12. jula, a zadatak je bio da se infiltracijom s mora zauzme grad Augusta. Akcija je uspešno obavljena, uz artiljerijsku podršku brodova britanske ratne mornarice. Veći broj Mejnovih ljudi je odlikovan za učešće u ovoj operaciji, a sam Mejn je po drugi put dobio Orden za izuzetne zasluge.
Kako je na Siciliji stvoren jak mostobran, sada je bilo samo pitanje vremena kada će se preći i na italijansko kopno. Taj vremenski interval pripadnici SAS su koristili za obuku. Već prvog dana nakon prelaska savezničkih snaga preko Mesinskog moreuza, 3. septembra 1943, sasovci su izveli svoju prvu akciju na italijanskom kopnu, nazvanu operacija “Bejton”. Cilj misije bio je da se preseku neprijateljske komunikacione linije u blizini južnoitalijanskog grada Banjare. Mejnovi ljudi su mogli da zauzmu grad bez većeg otpora, ali su zapali pod žestoku vatru nemačkih bacača i artiljerije. Kada im je posle tri dana stigla smena na položajima, imali su petoro poginulih i sedamnaest ranjenih vojnika. Bila je to tek uvertira u ono što ih je čekalo. Doduše, izveli su pripadnici SAS, odnosno SRS i mnogo uspešnih sitnijih akcija tokom borbi na italijanskom kopnu, ali ne više u klasičnom stilu prvobitnog koncepta Dejvida Sterlinga. Ipak, svojim operacijama su dokazali da se osnovna ideja iz vremena pustinjskog rata, može primeniti i u Evropi, samo uz određene modifikacije.
Dobar primer je operacija “Spidvel”. Na dan 7. oktobra 1943, spuštene su padobranima dve patrole od po sedmoro ljudi u gornji deo Italije, u region Đenova, La Specija. Posle spuštanja, ljudstvo se izdelilo na još manje timove i uspelo da razori priličan broj železničkih linija u toj oblasti. Time su uspešno usporili prebacivanja nemačkih trupa kao pojačanja u donju Italiju. Međutim i tada se dosta odstupalo od originalnog koncepta Dejvida Sterlinga, pa je ishod često bio nezadovoljavajući, ponekad katastrofalan.
Takav je, recimo, bio slučaj sa operacijom “Džonkvil”. Zadatak Sasovaca, koji su iskrcani amfibijskim transporterima, bio je da pronađu i pokupe savezničke zarobljenike koji su postali slobodni, zahvaljujući prelasku Italijana na savezničku stranu. Izgledalo je da će sve ići lako, ali odjednom su stvari krenule naopako. Nemci su izveli protivnapad i naterali ih na povlačenje, a kada su se Englezi vratili, većina zarobljenika bila je ponovo uhvaćena i nekud odvedena.
Borbe u Italiji još nisu utihnule, a delovi SAS su prebačeni natrag u Britaniju. Pripremala se invazija na Normandiju, a u okviru nje planirane su i akcije SAS. U januaru 1944, SRS je ponovo preimenovan u 1. SAS puk. Zajedno sa 2. SAS pukom, uvršten je kao SAS brigada pod komandom brigadira MekLauda u 1. vazdušno-desantnu diviziju. Pridodavanjem još nekih jedinica, brigada je u martu te godine imala sastav jačine 2.000 ljudi, a sačinjavali su je 1. SAS, 2. SAS, 3. SAS (francuski), 4. SAS (francuski) i 5. SAS puk (belgijski), plus takozvani Fantomski odred F.
Za predstojeću invaziju u Francuskoj, Vrhovna komanda savezničkih ekspedicionih snaga (SHAEF) predvidela je angažovanje SAS u neposrednom prostoru ispred glavnih snaga. Izgledalo je kao da SHAEF ne zna ništa o posebnim veštinama SAS. U isto vreme je i Vilijem Sterling, brat Dejvida Sterlinga, odlučio da preda komandu nad 2. SAS pukom. Vilijem nije imao takvu harizmu kao njegov brat i važio je za krutog i netaktičnog čoveka. Sad je dobio priliku da najzad iskali svoje frustracije. Po njegovom mišjenju, ovakav tip akcija nije bio za SAS. Akcije SAS iz ovog perioda mogle bi da se podele na dve kategorije. Taktičke akcije u korist 21. armijske grupe generala Montgomerija. Akcije duboko u pozadini, gde bi se sa francuskim Pokretom otpora sprečavalo i usporavalo dovođenje novih neprijateljskih snaga. Problem je bio što je SAS navikao da deluje sa manjim timovima i to potpuno nezavisno. A u Francuskoj je morao da sarađuje sa SOE, kao i sa članovima Slobodne Francuske, koji su bili ili komunisti ili pristalice De Gola. Povrh toga, razne grupe Pokreta otpora nisu sledile iste ciljeve kao SOE, koji se nametao kao rukovodilac i koordinator svih akcija.
Ipak i pored svih teškoća, pripadnici SAS su se radovali što će biti ponovo u akciji. A svoje posebne veštine uspeli su ponovo da dokažu u operaciji “Haundsvort”, tokom koje je u periodu od 6. juna do 6. septembra njih 150 operisalo u oblasti Dižona u Burgundiji. Sasovci su spušteni padobranima u dva talasa, a zadatak im je bio da uz podršku lokalnog Pokreta otpora odrađuju sabotaže na komunikacijama, mostovima i železničkim prugama, kako bi makar usporile prikupljanje većih pojačanja neprijatelja u Normandiji, između ostalih i 2. SS oklopne divizije. Sasovcima je pošlo za rukom da dignu u vazduh osam vozova sa snabdevanjem, više od 20 puta poruše prugu na liniji Lion-Pariz, identifikuju 30 ciljeva za RAF, kao i da uz sebe vežu znatne nemačke snage. Nemci su na kraju otkrili njihov logor, ali sasovci su bili na vreme upozoreni pa se uspeli da se izvuku.
Od leta 1944, do kraja rata, razne jedinice SAS izvele su preko 40 operacija. Da bi bile što pokretnije, često su im padobranima bacali i džipove. Izvedeno je bezbroj uspešnih manjih misija. Jedino što prilikom zarobljavanja nisu mogli da očekuju nikakvu milost. Na osnovu Hitlerove posebne naredbe, svi pohvatani sasovci morali su odmah da budu predati organima SD (nemačke SS službe bezbednosti). Kako se SD po svojim metodama nije nimalo razlikovao od Gestapoa, svi zarobljenici su posle saslušavanja i mučenja redovno streljani.
Operacije u 1945. godini više nisu ni po čemu ličile na one iz vremena nastanka SAS, u doba pustinjskog rata u Severnoj Africi. SAS timovi sada su isključivo korišćeni kao izviđačke prethodnice glavnih snaga. U operaciji “Arčvej” koristili su 75 vozila, sa kojima su špartali od Vezela na Rajni, preko Minstera, Oznabrika, Mindena i Lineburga, sve do Kila. Okolnost da su se nalazili na nemačkoj teritoriji i bili okruženi neprijateljski raspoloženim stanovništvom, znatno im je otežavala posao.
Da bi se rasvetlio nestanak 32 pripadnika SAS tokom rata, potpukovnik Frenks je u maju 1945. formirao tim, koji je istraživao ratne zločine. Tragali su za dokazima i svedocima u bivšim okupiranim područjima, kao i u samoj Nemačkoj. Najzad su pronađeni ostaci streljanih vojnika SAS, a počinioci su izvedeni pret ratni sud i obešeni. Do kraja 1945, sve jedinice SAS su bile vraćene u Britaniju, a u oktobru je brigada i zvanično rasformirana. Dve godine kasnije, formiran je jedan teritorijalni SAS puk. SAS je tada potpuno iščezao iz javnosti, da bi tek 1952. ponovo izronio i doživeo renesansu učešćem u borbama u Maleziji, kada je reaktiviran kao 22. SAS puk.
B. LJUBINKOVIĆ