Rađanje legende

Drugi svetski rat je bio sukob koji je pomerio mnoge granice. Vodio se sa neviđenom žestinom na kopnu, u vazduhu, na i pod morem, a broj angažovanih vojnika je dostigao brojke koje su danas nezamislive. Paralelno sa regularnim ratom vodio se i onaj drugi, nekonvencionalni. Na strani Saveznika su se pojavile neke od organizacija i formacija za specijalno ratovanje koje će naneti velike gubitke protivniku. Posle rata, neke će od tih službi nestati, poput britanske SOE (Special Operations Executive), neke će promeniti ime (OSS u CIA), a neke će vojne formacije opstati i proneti slavu svoga imena, poput SAS-a i SBS-a.
Nemačka invazija na Poljsku je Veliku Britaniju dočekala nespremnu za vođenje rata, barem onakvog u kakav se 2. Svetski rat pretvorio. Niz događaja koji je usledio posle ponižavajućeg poraza kod Dankerka i gubitak nemerljivih količina ratnog materijala, u kombinaciji sa nezajaživim apetitom vojske za automatskim naoružanjem je naterao britanske konstruktore da iznađu brzo rešenje za ovaj problem. Po nekim podacima, Britancima je na raspolaganju ostalo svega 70.000 pušaka Li -Enfild za odbranu Ostrva. Uvoz oružja, među njima i čuvenih Tompsona iz SAD-a nije mogao ni izbliza da podmiri glad za oružjem. Pogotovo kada se uzme u obzir uspeh nemačkih podmornica na Atlantiku. Zbog toga je 1940. godine usvojeno rešenje Šeparda i Turpina za proizvodnju jednostavnog i jeftinog automata na bazi širokodostupne tehnologije. Prošlo je manje od mesec dana od kako su počeli sa razvojem oružja, pa do momenta kada su isprobali svoj prvi prototip. Automat je dobio ime Sten po inicijalima konstruktora i mestu gde je oružje nastalo, Enfild. Ubrzo su se pokazale brojne mane i nedostaci, ali i prednosti ponuđenog koncepta. Tako su razvijane brojne varijante koje su trebale da otklone uočene probleme, pojeftine i pojednostave proizvodnju, kao i da zadovolje posebne zahteve krajnjih korisnika. O nekim od tih posebnih modela ovog čuvenog automata govori i ovaj članak.

Sigurno se bez preterivanja može reći da je prigušeni Sten izašao iz 2. Svetskog rata kao jedno od najuspešnijih sredstava za tihu likvidaciju protivnika. Sam razvoj prigušenog oružja je inicirao SOE pod maskom I.S.B.R-a (Inter Service Research Bureau). Britanski agenti su osećali veliki nedostatak adekvatnog oružja neophodnog za rad iza neprijateljskih linija. Hloroform, garote, noževi ili kojekakve batine su bile postojeća i očigledno, nepoželjna alternativa. Želja je bila da se dobije oružje dovoljno precizno i moćno da se može tiho likvidirati protivnik na udaljenosti od 50 jardi (45 metara), kao i da u pitanju bude repetirajuće ili poluautomatsko oružje. Prigušeni Sten je nastao na zahtev i regularne vojske kao i SOE. Sam automat je proizvođen u nekoliko varijanti, tako da imamo i nekoliko varijanti prigušenog Stena. Prigušeni modeli su rađeni na bazi modela Mk. II i Mk. V. Za prigušene varijante prvog se generalno može reći da su dobile sufiks S, a u stručnoj literaturi i dodatnu oznaku Tip I, II ili SOE u zavisnosti od konstrukcije prigušivača, dok je integralno prigušeni model Mk. V dobio naziv Mk. VI.
Na samom automatu su morale da se izvrše određeni zahvati da bi se učinio tišim i da bi funkcionisao pravilno u prerađenoj formi. Cev prigušenih automata je vrlo kratka, sa radijalno izbušenim rupama. Ove rupe imaju dvostruku ulogu. Kao prvo, omogućavaju smanjenje početne brzine zrna kod standardnog metka ispod brzine zvuka (odsustvo balističkog pucnja). I drugo, efikasnije se ispunjava ekspanziona komora gasovima što doprinosi boljem prigušenju. Jasno je da skraćena cev u kombinaciji sa rupama na cevi smanjuje radne pritiske koji su neophodni za pravilan rad automatike. Zato se moralo pribeći smanjenju mase zatvarača i snage udarne opruge. Originalni zatvarači su rađeni od čelika, ali je bilo pokušaja da se rade i od bronze. Bronzani zatvarači su bili brži i lakši za proizvodnju, ali su imali i manu da im se relativno brzo pohaba fiksna udarna igla, čije bi otkazivanje u momentu sukoba moglo da ima vrlo neugodne posledice za korisnika. Zbog toga su redovno bili odbacivani od korisnika regularnih Stenova. Sa druge strane, ovi zatvarači su se relativno dobro pokazali kod prigušenih primeraka, jer bronza nije imala „odzvanjajući“ zvuk prilikom pucanja, a i samo oružje je bilo prvenstveno predviđeno za jedinačnu vatru. Bilo kako bilo, masa zatvarača na prigušenim primercima se morala spustiti na 451 gram (jednu funtu) a udarna opruga skratiti za dva namotaja. Inače, sa standardnim zatvaračem i oprugom, moglo se desiti da pri jedinačnom opaljenju zatvarač krene u zadnji položaj, ali da ne dođe dovoljno unazad do zapinjače i ne ostane u zadnjem položaju. U tom slučaju krenuće napred, uvešće novi metak u cev i opaliti ga. I naravno, sve tako dok se kompletan okvir ne isprazni. Kao što možete pretpostaviti, ovo je moglo da bude priličan problem, ne samo sa sigurnosnog aspekta, već i sa stanovišta dugotrajnosti komponenti prigušivača. Zato su osim smanjenja mase zatvarača i snage opruge, vršene i izmene u ležištu metka. Sten Mk V i VI su imali zub zapinjač na zatvaraču pomaknutu napred, pa je izgledalo da je ovaj problem rešen. Međutim, sa upotrebom Vinčesterove municije koju su Britanci često koristili, ponovo su se javili isti problemi.

Iako su se tokom godina mogli naći različiti primerci, ipak se može govoriti o nekoliko glavnih tipova prigušenih Stenova. Prvi model je usvojen u službenu upotrebu pod nazivom „specijalni Sten“ (Special Sten). Testovi su vršeni tokom leta 1942. godine i uključivali su merenje prigušenja zvuka i plamena, zatim preciznosti na vrlo optimističnih 200 i probojnost na 300 metara udaljenosti. Sam prigušivački sklop je bio vrlo dug, oko 550 mm. Jasno je da je ovo predstavljalo problem zbog svoje glomaznosti. Inače, smatra se da je poljski poručnik Kulikovski autor ovog prvobitnog rešenja. Još dok su trajala ispitivanja i oružje nije bilo zvanično usvojeno, SOE je isporučila 110 primeraka ovog oružja svojim agentima na terenu. Verovatno su terenski zahtevi bili znatno urgentniji za pripadnike ove tajne organizacije, nego što je to bilo sa regularnom armijom. U navedenom periodu je zabeleženo nekoliko različitih pokušaja da se buka zatvarača utiša, ali su se svi pokazali više-manje neuspešni. Na žalost, vrlo malo primeraka ovog oružja je napravljeno, a još manje preživelo rat, te je dostupno vrlo malo informacija. Ono što se zna, to je da su korišćeni ravni prigušivački segmenti, njih 25 i da se na kraju nalazila gumena pregrada, koja je praktično imala ulogu jednosmernog ventila. Odnosno, propuštala je zrno, a trebala je da zadrži gasove unutar tela prigušivača. U januaru 1943. godine je odlučeno da se konstrukcija malo pojednostavi i pojeftini za proizvodnju, pa je tako odbačena zaštitna cev oko prigušivača. Njena uloga je da u kombinaciji sa azbestnom ispunom zaštiti ruku strelca od vreline prigušivača. Upotrebljena je zaštita u obliku namotanog azbestnog konopca u kombinaciji sa ceradnim platnom. U istom periodu je vršeno testiranje i prigušenih automata Velgan (Welgun) i Sten Mk. IV, ali su testovi obustavljeni, da se kreativna energija ne bi bespotrebno rasipala i u naoružanje uvodili novi modeli. Na kraju je usvojen model razvijen od strane C.E.A.D. (Chief Engineer Armament Design) što bi mogli prevesti kao Glavni inžinjerski biro za konstruisanje naoružanja.

Model koji će postati poznat kao “Sten 9mm Machine Carbine Mk. II(S)” se pojavio početkom 1944. godine. Oružje je ništa drugo do standardni model Mk. II sa montiranom prigušivačkom jedinicom. Sam model prigušivača je, tehnički posmatrano, jednostavna priča. Ukupna dužina sklopa cevi i prigušivača iznosi 330 mm, prečnik je oko 40 mm a masa je jedan kilogram. Cev oružja je skraćena sa 197 mm na 121mm. 18 mm ispred lezišta metka se nalazi šest radijalno izbušenih rupa prečnika 2,8 mm. Okolo cevi oružja se nalazi primarna ekspanziona komora zapremine 72 cm3. U ovu komoru se šire gasovi koji izlaze iz otvora na cevi. Na taj način se brzina regularnog metka spušta na odgovarajućih 300-305 m/s. Ispred cevi i primarne ekspanzione komore se nalazi sekundarna ekspanziona komora. Sama sekundarna komora je vrlo kratka i od primarne je razdvojena preko prednjeg nosača prigušivača. Nosač je izbušen tako da se dio gasova iz sekundarne komore može vratiti u primarnu i tako dodatno ublažiti pucanj. Poslije ovoga sledi niz od 30 identičnih ravnih segmenata. Segmenti su urađeni sa otvorom od 11,2mm za nesmetan prolaz zrna. Inače, prostor između prva i zadnja dva segmenta je ispunjen sa po devet elemenata izrađenih od mesingane mrežice. Uloga ovih elemenata je da hlade barutne gasove i na taj način doprinesu prigušenju pucnja. Što se efikasnosti prigušenja pucnja tiče, ljudi iz Frankford Arsenala koji su svojevremeno imali priliku da testiraju ovako prigušene Stenove su zaključili da je prigušivač: „Pomalo glomazan, ali da to kompenzuje vrlo dobrim zvučnim performansama i dugim životnim vekom“. Treba napomenuti da je sa spoljašnje strane nameštena zaštita za levu ruku u vidu namotaja azbestnog konopca pričvršćenog izolir trakom i onda je sve to obloženo debelim ceradnim platnom koje je pričvršćeno uvezivanjem.

Gledajući spolja, Tip II je vrlo sličan svom prethodniku. Dužina prigušivača je 343mm, prečnik oko 40mm a masa je nešto malo veća i iznosi 1,14 kg. Ali tu prestaje svaka sličnost. Cev je dodatno skraćena i njena dužina iznosi svega 90mm, što je kraće i od uobičajenih pištoljskih cevi u ovom kalibru. Na cevi su izbušeni otvori ispred ležišta metka i pri njenom kraju. Ovaj drugi set rupa se nalazi unutar primarne ekspanzione komore zapremine 44 cm3. Ispred usta cevi se nalazi kratka sekundarna ekspanziona komora i niz koničnih segmenata. Autor niza publikacija o prigušivačima, Alen Paulson, navodi podatak kako poseduje originalni crtež iz februara 1944. godine koji prikazuje 12 koničnih segmenata iza kojih sledi niz od 6 „izrezanih“ segmenata. Odnosno, prvih dvanaest su standardni, dok preostalih šest su napravljeni tako da izazivaju dijagonalno strujanje gasova između segmenata. Mora se priznati da je ovo vrlo napredno razmišljanje za to vreme, ali i nešto komplikovanije za izradu. Inače, savremeni i izuzetno efikasni prigušivači kompanija B&T, KAC i A-TEC koriste ovu ideju kao svoju osnovu. Nije jasno da li se zarad jednostavnije proizvodnje odustalo od ove ideje, jer je na primerku testiranom u Frenkford Arsenalu bio korišćen prigušivač sa svih 18 identičnih koničnih segmenata. U svakom slučaju, poslije seta pomenutih pregrada dolazi završna pregrada, u kojoj se nalazi set filcanih elemenata.Oni služe kao neka vrsta upijača plamena i dodatna prepreka brzom isticanju gasova, pošto je otvor na njima manji od nominalnog prečnika zrna. Kod originalnog rešenja se koristi set od četiri filcana elementa dok je na američkom primerku bilo tri.

U literaturi nije zabeležen pravi razlog za nastanak ovog tipa prigušivača, ali se sa priličnom pouzdanošću može zaključiti da je nužda naterala SOE da napravi određenu količinu ovih modela. Jednostavno, njima je prigušeno oružje trebalo odmah i sada, te nisu mogli da se preganjaju sa razvojnim odeljenjem vojske koji je zahtevao detaljna ispitivanja. Inicijalni dizajn je verovatno i najtiši od svih prigušenih Mk. II(S) modela, ali i najnezgrapniji zbog svoje dužine. Problem je takođe bio i u tome što je bilo teško omogućiti saosnost svih potrebnih elemenata sistema, tako da na kraju nije usvojen za proizvodnju. Usvojena je kraća verzija, ukupne dužine prigušivačke jedinice od 305 mm i vanjskog prečnika 50mm. Generalno, prigušivač radi na već pomenutom principu kao i Tip I, a na slikama se najlakše prepoznaje po zaobljenom radnom kraju. Treba napomenuti i nešto drugačiji tip bušenja cevi. Automat sa ovim tipom prigušivača je snabdevan sa različitim tipovima kundaka, od onih skeletizovanih (kod naših partizana poznat i kao „uzengija“), pa do standarnih „T“ kundaka, a bilo ih je i sa skeletizovanim pištoljskim rukohvatom. Zanimljivo je da je ovaj tip prigušivača takođe korišćen i od strane Australijanaca na njihovim prigušenim automatima tipa Austen.

Razvojni put automata Sten je obuhvatao nekoliko modela. Svaki naredni je trebao da ispravi uočene nedostatke prethodnog i da po mogućnosti pojeftini proizvodnju. Zbog toga je bio vrlo grubo oružje. Npr. varovi na njemu su često bili toliko grubo urađeni da su početnički radovi autora teksta na tom polju izgledali daleko uspešnije, iako su slobodno mogli da služe kao školski primer očajno lošeg rada. Da bi oružje učinili efikasnijim i prijemčivijim kod vojske, odlučeno je da se napravi model koji će imati bolje ergonomske karakteristike. U principu, to je i dalje Mk. II, ali sa određenim izmenama poput drvenog kundaka, zadnjeg i prednjeg rukohvata, kvalitetnijeg prednjeg nišana (preuzetog sa puške Li Enfild), a i finiš je bio daleko bolji od prethodnih modela. Označen je kao Sten Mk. V. Logično je da je odlučeno da se uradi i prigušena varijanta i ona je nazvana Sten Mk. VI. U principu, to je ništa drugo do adaptirani Mk. V sa već navedenim prigušivačem razvijenim za SOE. Na početku su testirani primerci sa prigušivačem Tip II, ali su odbačeni kao nedovoljno efikasni.
Zvanični podaci o broju proizvedenih prigušenih Stenova drastično variraju. Uglavnom se može pretpostaviti da je proizvedeno između 5.000 do 10.000 primeraka modela Mk II(S) dok za Mk VI se cifre kreću do čak 25.000 primjeraka. Međutim, daleko prihvatljivije i verovatnije zvuči brojka od 14.300 komada. Prema podacima iz sredine 1945. godine Mk. VI se nije pokazao kao posebno uspešan, tako da veći broj primeraka nije ni došao u ruke krajnjih korisnika. Ako se zna da je oko 80% proizvodnje došlo u ruke SOE, a svega 20% u ruke regularne vojske i da je SOE rasformirana već 1946. godine, ne treba da čudi sudbina ovog modela. Već u januaru 1946. Mk VI je proglašen prevaziđenim i odlučeno je da se konvertuje u standardni Mk V da bi se podmirile potrebe vojske za standardnim automatom.
Što se upotrebe prigušenih Stenova u periodu poslije 2. Svetskog rata tiče, pouzdano se zna da su korišćeni u Malaji od strane Britanaca, kao i od strane pojedinih američkih formacija u Vijetnamskom ratu. Kada govorimo o prostorima bivše Jugoslavije, autor nije mogao da nađe ni jedan zvaničan podatak o upotrebi. Ni u imeniku pešadijskog naoružanja JNA nije spomenut, ali to ne znači da ih nije bilo. Kako su pripadnici JVuO, a posebno NOV i POJ dobili značajne količine vojne pomoći od Britanaca, lako je moguće da je po neki prigušeni primerak došao i u naše krajeve. Postoji doduše iskaz jednog hrvatskog partizana – pokajnika koji tvrdi da je sa delovima svoje jedinice služio kao egzekutor zarobljenih ustaša kod Blajburga i da su pri tome koristili „britanske strojnice sa glušiteljem“. Na osnovu opisa da se zaključiti da je u pitanju Sten MkII(S) iako ima nekih netačnih detalja, ali treba uzeti u obzir je iskaz dat posle više od pola veka.
Na kraju možemo da zaključimo da je zvezda ovog članka bilo grubo oružje i daleko od savršenog. Ali ipak, bilo je i te kako efikasno i primereno za ono za šta je namenjen, a to je tiha likvidacija neprijatelja. Njegove male dimenzije u rasklopljnom stanju su bile jedan od glavnih razloga za visoku popularnost u rukama specijalaca, agenata i pripadnika pokreta otpora. Upotreba ovog automata u Britanskoj vojsci je u najvećoj meri okončana uvođenjem prigušenog automata Sterling, ali je u rukama drugih vojnih formacija još dugo ostao u upotrebi po okončanju najkrvavijeg vojnog sukoba u istoriji.

N. Trifunović