Relikvija Hladnog rata

Tražeći idealnu konstrukciju ručnog vatrenog oružja, konstruktori su najčešće bili primorani da kompromisnim rešenjima, udovoljavaju zahtevima koje su pred njih postavljale komisije za usvajanje određenog tipa oružja. Posle Drugog svetskog rata, analizirajući mogući razvoj pešadijskog naoružanja, sovjetski vojni autoriteti su ispravno predvideli da će koncept tzv. srednjeg metka i jurišnih pušaka, osvojenih oko te municije, predstavljati osnovu za opremanje najvećeg procenta vojnog personala. Shodno tome, zaključeno je da pištolj kao personalno oružje predstavlja precenjenu kategoriju vrlo ograničene (bolje reći – simbolične) upotrebne vrednosti, u direktnim ratnim sukobima. Kako je dotadašnji službeni pištolj Crvene armije Tokarev Model 33 u kalibru 7,62 mm TT još kasnih tridesetih godina prošlog veka, okarakterisan kao nezadovoljavajuće rešenje, pragmatični Sovjeti su iskoristili priliku koja im se ukazala posle okupacije jednog dela Nemačke.
Ured za pešadijsko naoružanje Vermahta je uvideo da je besmisleno naoružavati pištoljima punog formata ili automatima posade letilica i plovila, više oficire, sanitetsko osoblje, kao i policijsko-administrativni personal. Njima su tokom ratnih godina, uglavnom, dodeljivani pištolji džepnog formata raznih proizvođača u kalibrima 7,65 mm ili 9 mm (k), pa je u kasnoj fazi rata konstatovano da bi u idealnim uslovima bilo dobro standardizovati jedno tipsko oružje u „zadovoljavajućem kalibru“. Ističemo ovo „zadovoljavajuće“, jer je zaključeno da metak 9 mm (k) nema dovoljno energije u imaginarnoj kategoriji, poznatoj kao „zaustavna moć“. Bilo kako bilo, Nemci su konstruisali metak 9 mm Ultra, koji je bio nešto jači od „kratke devetke“, ali dovoljno niskog impulsa da bi mogao da se koristi u pištolju slobodnog zatvarača. Naravno, kraj rata je omeo potpuno sprovođenje ideje o masovnom uvođenju pištolja Walther PP u novom kalibru 9×18, ali koncept je revitalizovan odlukom Vojske SSSR da za novi službeni pištolj primeni originalne nemačke zamisli.
Osnova novog projekta bio je pištolj manjeg gabarita od „tetejca“, napravljen oko municije većeg kalibra i manje početne brzine od razantnog 7,62 mm TT. Tako je kasnih četrdesetih godina 20. veka nastao Makarov PM (Pistolet Makarova), pištolj koji je nazvan po konstruktoru Nikolaju Fjodoroviču Makarovu i nalazi se u opremi oružanih snaga i policije SSSR i Rusije, već duže od šest decenija.
Iako su mnogi, još u vreme nastanka Makarova, smatrali da je Tokarev TT-33 neuporedivo bolja koncepcija poluautomatskog pištolja, nova službena municija 9×18 Makarov se pokazala kao odlično rešenje. Naime, ovaj metak zasnovan na starijem 9×17 Browning Short (.380 ACP) je omogućavao funkcionisanje sistemom slobodnog hoda zatvarača bez bravljenja, a zrno je po opaljenju imalo dovoljno energije za sve namene i situacije, u kojima se pištolj najčešće koristi. Dakle, iako je Makarov izvorno zamišljen kao vojno oružje – dobijen je skoro idealan policijski i samoodbrambeni pištolj srednjih gabarita. Ako tome dodamo krajnje simplifikovan princip rada i vrhunske materijale od kojih je izrađen, jasno je o kakvom kvalitetnom oružju je reč.
U to smo mogli da se uverimo kasnih osamdesetih godina 20. veka, kada su prvi pištolji Makarov (uglavnom istočnonemačke i bugarske proizvodnje), počeli da se pojavljuju kod nas. Češće smo se sretali sa ovim oružjem po izbijanju ratova na prostoru bivše SFRJ, kada je veća količina tih pištolja raznim kanalima pristigla i bila korišćena u manjem obimu.
Ono što je oduvek sprečavalo Makarov da postane svetski popularno oružje je njegova specifična municija. Pojedini zapadni autoriteti u svetu oružarstva, tvrde da je metak 9×18 Makarov namerno napravljen, da odudara od zapadnih standarda, kako u slučaju Trećeg svetskog rata i zaplene oružja i municije, neprijatelji Istočnog bloka ne bi mogli da ga koriste. Naravno, to nema uporište u realnosti, već je razlika u dijametrima zrna municije 9 mm (k) i 9 mm Makarov posledica prakse, da Rusi pri određivanju kalibra mere rastojanje između polja, a svi ostali između žlebova u cevi, pa se javlja razlika. Preciznije – sva municija formalnog kalibra 9 mm ima manji „premer“ u odnosu na sovjetsko/ruski metak 9 mm Makarov, jer je njegov stvarni kalibar 9,25 mm.
Mnoštvo ovih pištolja sovjetske, bugarske, istočnonemačke i kineske produkcije je posle 1991, iz vojnih magacina, prosleđeno preko Atlantika radi komercijalne prodaje i na Severnoameričkom kontinentu je vrlo popularan. Međutim, kada su istrošene (iako ogromne) rezerve originalne municije, došlo je do problema, jer se ovaj specifični metak sada proizvodi u vrlo ograničenim serijama i u tek par fabrika, među kojima je i „Prvi partizan“ iz Užica.
Upravo smo u PPU ovih dana, bili u prilici da isprobamo i uporedimo originalni sovjetski službeni pištolj Makarov PM sa većim automatskim Stečkinom, ali i dva mađarska pištolja, o kojim smo ranije pisali – PA63 i RK62. Svi su u neobičnom kalibru 9 mm Makarov.
Prvi kontakt sa svakim oružjem koje dolazi sa prostora Rusije je svojevrsno iznenađenje – skoro je neverovatno kako tamošnji konstruktori umeju da naprave jednostavne i funkcionalne sprave. Makarov ima fiksnu cev, sistem rasklapanja kao Walther PP/PPK, jednoredni okvir kapaciteta osam metaka, prilično sitne nišane, anatomski dobro rešen rukohvat sa obuhvatnim plastičnim koricama, tvrde komande i „naopako“ postavljen sistem kočenja i prebacivanja iz SA u DA mod okidanja. Naoko, to je grubo i krajnje upotrebljivo oružje, napravljeno da traje dugo i ne pravi glavobolje u vidu zastoja. Očekivali smo solidnu preciznost do daljina od petnaestak metara, potpunu pouzdanost i jednostavnost u rukovanju, ali Makarov nam je priuštio mnogo više.
Ovo je jedan od retkih pištolja tog tipa, koji mogu uspešno da koriste strelci svih veličina šaka, naročito žene koje u ruskim snagama bezbednosti nisu retka pojava.
S druge strane, malo kojim modernim pištoljem punog formata može lagano da se opaljuje (i pogađa) jednoručnim hvatom, gde Makarov pokazuje svu genijalnost svog dizajna. Nekima se njegova jednostavnost i „ljuta klasika“ u dizajnu ne dopada i preferiraju moderna polimerska rešenja 21. veka, ali korisnici koji su intenzivno svakodnevno upotrebljavali više modela revolvera i pištolja, znaju o čemu govorimo: ovo je pištolj zbog kog vas neće „zaboleti glava“. Obratite pažnju! Činjenica je da restriktivni propisi u većini evropskih zemalja, zabranjuju civilima nošenje vatrenog oružja i da je to (uz trend korišćenja što jače municije), zapečatilo sudbinu većine džepnih pištolja u malim kalibrima. Međutim, ako već držite pištolj ili revolver u kući radi odbrane života i imovine – ima li potrebe da on bude težak preko kilograma, u okviru stoji 15 i više metaka? U krajnjoj liniji, ima li ekonomskog opravdanja, da takvo „kućno“ oružje košta i do hiljadu evra… U specifičnim, „daleko bilo“ situacijama kućne odbrane, jedino što se traži od opisanog oružja je da može da ga koristi bilo koji član porodice, da je apsolutno pouzdan i dovoljne snage, da odvrati prekršioce zakona od vas… Da li je sada jasnije, zašto Amerikanci i Kanađani masovno kupuju pištolje Makarov i druga jeftina istočnoevropska oružja?
Posle ove dileme, poneli smo četiri pištolja kalibra 9 mm Makarov do „vatrene linije“, odnosno priručnog strelišta. Više strelaca je koristeći originalnu rusku vojnu municiju sa čeličnom lakiranom čaurom iz 1984, ali i potpuno novom PPU zrna mase 6 g, bilo impresionirano. Možda se mogu naći neke zamerke estetske prirode, ali pištolj je neverovatno ugodan za korišćenje – fiksna cev, dobro odabrana masa, lagan trzaj i odlična grupa pogodaka na meti udaljenoj 15 m, kvaliteti su koji se ne mogu poreći. Na kraju, najveći kompliment ovom pištolju koji je prava relikvija Hladnog rata je svojevrsna anketa, napravljena među novinarima oružarskih časopisa pre nekoliko godina. Upitani koji je po njima idealan pištolj za uslove dugotrajnih ratnih sukoba – dve trećine „ispitanika“ je u sam vrh pozicioniralo upravo Makarov PM! Njihovo obrazloženje je inspirativno – osnovno oružje je jurišna puška, a pištolj (sidearm) treba da bude što laganiji, otporan, ne preterano jakog metka i stoprocentno pouzdan. Iskustva Vijetnamskog rata su pokazala da je pre šezdesetak godina, „Glavnoye Artillerijskoe Upravlenie“ i te kako znalo šta hoće, kada ga je odabralo.
Za one zahtevnije, ruski gigant „Bajkal“ nudi model IJ-70 u kalibru 9 mm (k) sa podesivim nišanom i luksuznim finišom, kao i verziju PMM kapaciteta okvira 12 metaka. U oružanim snagama, Makarov su potisnule nove konstrukcije kao Yarygin, ali ovaj pištolj ostaje legenda i doživljava novu mladost.
M. MILANOVIĆ

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još