Izrezbaren kundak burske mauzerke.jpg

S verom u Boga i Mauzerke

 

Da li je burski milicionar Van Herden bio mlad momak ili bradati starac, kakvih je bilo puno pod oružjem u to doba? To ne možemo znati, ali znamo da je jednoga dana, verovatno u pauzi između borbi, vrlo vešto, kao da je umetnik, urezao ime na kundak svoje puške. Puška je, razume se, bila Mauser M1893/95, jedna od mnogih na kojima su njihovi vlasnici nožićem zauvek ostavili svoj potpis.
Britanci i Buri vodili su nedeljama rovovski rat, da bi se potom pretvorio u igru živaca, odnosno strpljenja. Da bi nekako prekratili vreme i ubili dosadu, Buri su sa manje ili više umeća, često rezbarili kundake svojih pušaka, ukrašavali ih ili samo urezivali svoja imena. Pored imena, često su urezivali i naziv svoje farme, a neretko i nazive mesta gde su vodili borbe. Očito je to ubrzo preraslo u neku vrstu mode, čim se toliko proširilo. Upravo po tim rezbarijama odmah se prepoznaju burski mauzeri. Ponekad bi vlasnik urezao celu rečenicu – „S verom u Boga i u Mauser“. To govori koliko su pojedinci bili religiozni, ali i koliko su poverenja imali u svoje puške. Burske puške su danas često u prilično pohabanom stanju, što i nije čudno kad se uzme u obzir šta su sve prošle. Najgore je što su mnoge godinama bile zakopane. Jer, kad bi ljudima nestala municija, oni bi oružje zatrpali i sakrili, ne bi li jednog dana ponovo mogli da ga uzmu. Često se dešava, da kada neki kolekcionar rasklopi pušku koja nije dugo korišćena, u njoj još uvek ima finog peska. A to je, nema sumnje, posledica toga što je dugo bila zakopana negde u južnoafričkom tlu.
Sugurno se pitate kakva je to vojska bila kad su ovakve „umetničke“ rukotvorine ne samo tolerisane već su ih praktikovale čak i starešine. U pravu ste: krajem 19. veka burska vojska i nije bila prava regularna armija već dobrovoljačka milicija, sastavljena od bura (zemljoposednika, uglavnom seljaka) i burgera (građana – gradskih stanovnika). Bili su to ljudi uglavnom holandskog, ali i nemačkog i francuskog porekla, koji su govorili afrikanski jezik (južnoafričku varijantu holandskog) i bili žitelji Nezavisne (slobodne) države Oranje i Južnoafričke Republike (poznate i kao Transvalska Republika).


Posle ustupanja holandske kapske kolonije Britancima, Buri su se usled njihovog sve većeg uticaja, između 1836. i 1845, povukli u unutrašnjost zemlje. Kada je Britanija 1847, anektirala i Transval, došlo je do Prvog burskog rata, koji se završio 1881, povlačenjem potučenih Engleza. Narednih godina ovamo je pohrlilo puno novih ljudi, uglavnom privučenih otkrićem zlata. Buri su se ubrzo osetili kao manjina u sopstvenoj zemlji, smatrajući da su ugroženi i njihov način život i politička prevlast. Zato su doseljenicima, omraženim dođošima, uskraćivali građanska prava, čime su isprovocirali vojnu intervenciju Britanaca. Ubrzo je došlo do oružanog sukoba. Engleski kolonijalisti videli su priliku da ostvare svoj davno zacrtani plan o spajanju svih svojih kolonija, od Egipta do Južne Afrike u jedinstveno kolonijalno carstvo. Ustvari, mamila su ih nova bogatstva u sirovinama, kojih su hteli da se dočepaju. Sesil Rouds, engleski premijer kapske provincije, isplanirao je 1895. vrlo lukav plan, nazvan „Operacija Džejmson“. Po tom planu, trebalo je da rudari, strani doseljenici, dignu pobunu protiv burske vlasti a Englezi da im daju podršku – priskoče im u pomoć. Pokušaj nije uspeo, ali je alarmirao Bure u stanje bojne pripravnosti.
Najzad je 1899, počeo novi rat. U početku su dominirali brojčano nadmoćni Buri. Tek kad su Britanci 1900, dovukli nova pojačanja, odnos snaga je postepeno počeo da se menja. Suočen sa velikom nadmoći protivnika, jedan deo Bura se predao. Oni su odmah dobili podrugljiv nadimak „hands-uppers“ (oni što dižu ruke – kapitulanti). Ostali, koji nisu hteli da se predaju, nazvani su „bitter-enders“ (oni koji se bore do samog kraja). Međutim, ti koji su ostali promenili su taktiku i prešli na gerilsko ratovanje. Zahvaljujući visokom borbenom moralu, sjajnom poznavanju terena i streljačkoj preciznosti, postali su pravi bauk za Engleze. Naspram disciplinovane, dobro naoružane britanske profesionalne vojske, kojom su komandovali iskusni oficiri, stajali su burski dobrovoljački odredi, sačinjeni od individualaca šarolikog izgleda i naoružanja. Ali zato su oni dobro poznavali svaku stazu i bogazu svoje zemlje – svaki njen kamen. Bili su to ljudi vični prirodi, odlični jahači i dobri strelci. Iako, osim artiljeraca, nisu nosili uniforme, po njihovom izgledu nije bilo sumnje kojoj zaraćenoj strani pripadaju. Najčešće su nosili svakodnevnu odeću – pamučne pantalone, vunenu jaknu (ili sako) i filcani šešir. U početku, Burgeri su čak nosili svečana nedeljna odela, a u borbi slamne šešire i kožne tenis patike. U obavezan deo opreme spadali su redenici sa petometnim okvirima za pušku i kratki korbač zvani sjambok. Jedini ukras bile su im kokarde ili trake u bojama republike na šeširu. Nije bilo nikakvog ordenja ni oznaka činova.
Usled slabog snabdevanja, Buri su vremenom počeli da nose i delove britanske uniforme, otete pri napadima na logore ili kolone sa komorom. Zato je, kako se rat bližio kraju, bilo sve teže na prvi pogled razlikovati burske borce od britanskih vojnika. Svoju komoru Buri su u početku prevozili volovskim zapregama, ali kada su prešli na gerilski rat morali su da ih ostave. Ličnu odeću i opremu nosili su u ruci, najčešće u okruglim doboš koferima. U svakom slučaju, Buri su bili skromni momci, bez velikih prohteva. Glavno jelo bilo im je biltong – sušeno meso, a alkohol je ionako bio zabranjen iz religioznih razloga. Kod religioznih Bura, vera je igrala važnu ulogu. Čak i u najprimitivnijim uslovima, redovno su održavali božju službu i pevali crkvene pesme. U burskoj vojsci nije bilo profesionalnih oficira. Odredi su formirani po regionalnom principu, od ljudi iz istog kraja, a oni sami su birali svoje komandante. Važne odluke donosili su zajednički, u okviru takozvanog krajgsrada (ratnog veća). Često se dešavalo da se naređenja ignorišu, jer se borci nisu slagali sa njima i retko ko je zbog toga ikad pozvan na odgovornost. Naročito posle težih poraza, pojedinci ili čitave grupe jednostavno bi napuštali front i odlazili svojim kućama. Njihovi komandiri su tek teškom mukom uspevali da ih od toga odvrate. Od početka borbe su bile vrlo žestoke, ali je i fer-plej bio na zavidnom nivou. Poznat je slučaj iz borbe kod Magersfontejna 11. decembra 1899, kada su Buri izašli iz rovova i pomogli protivnicima da pokupe svoje poginule i ranjene. I to nije bio jedini takav slučaj.
Ovaj rat je na obe strane iznedrio mnoge sjajne ličnosti, koje su se isticale ne samo vojnom veštinom, već i hrabrošću i čašću. Jedan od takvih ljudi bio je i Danijel Dani Teron. Rođen je u Tulbagu 1872, a 1897, je položio advokatski ispit sa najboljim ocenama. Na sebe je prvi put skrenuo pažnju javnosti kad je isprebijao izvesnog Manipenija, urednika i izdavača lista „Star Newspaper“, jer je dva meseca pre toga objavio članak pod naslovom „Glupi Holanđanin“, koji je podelio javnost Južne Afrike na dva tabora. Teron je bio osuđen na novčanu kaznu, koju su njegove pristalice namirile odmah tu u sudnici. A kada je izbio rat, Teron je formirao biciklistički bataljon. Ova za ono vreme neobična jedinica imala je zadatak da pribavlja i prenosi obaveštajne informacije, učestvovala je u borbama kod Pardeberga i Spionkopa, gde su Britanci doživeli teške poraze. Kasnije je Teronov izviđački korpus napadao neprijateljske intendantske jedinice, sekao telegrafske žice i rušio mostove. Ovaj odred od 80 ljudi, koji je kasnije sa bicikla prešao na konje, bio je verovatno najšareniji i najživopisniji u celoj burskoj armiji.
Britanski komandant, feldmaršal lord Frederik Slej Roberts, neprestano je zahtevao od svojih ljudi da Teronu stanu na kraj. Britanski glavni izviđač, Frederik Rasel Burnam, koji se prekalio u indijanskim ratovima u Arizoni, hvalio je Terona kao jednog od najsposobnijih izviđača, kojeg su Buri ikada imali. Jer, Teron je kao obaveštajac uspevao da prolazi kroz britanske položaje uzduž i popreko, a da ga nikad nisu otkrili. Ali 5. septembra 1900. naišao je kod Gatsranda na sedmočlanu konjičku patrolu. Iako je bio sam, Teron se upustio u borbu i uspeo da ubije trojicu i rani preostalu četvoricu konjanika. Međutim, to je primetila i neprijateljska artiljerija i otvorila vatru iz topova. Tako je u kiši šrapnela našao smrt hrabri burski izviđač Dani Teron.
Jedan drugi primer izuzetne ličnosti iz burskog rata, bio je britanski general Horacio Herbert Kičener. On je stupio na scenu tek u kasnoj fazi rata i odmah se pročuo po izuzetnoj oštrini. Da bi Burima oduzeo svaku mogućnost egzistencije, naredio je da se njihove farme spale, letina uništi a zemlja posoli. Žene i deca su internirani u koncentracione logore, gde je na hiljade njih podleglo gladi i epidemiji tifusa. Kad je video sav taj jad, Kičener je promenio svoj dotle beskompromisni stav. Po završetku rata 1902, on se puno angažovao da pomogne Burima i postao njihov veliki prijatelj.

Naoružanje burske vojske sastojalo se uglavnom od „Mauserovih“ pušaka, koje su u to vreme bile pravi izvozni hit. Oružjem iz Oberndorfa bile su već naoružane Turska, Srbija, Španija i mnoge južnoameričke zemlje. Buri su uglavnom nosili modele 1893/95 i 1895, a prve isporuke su krenule još 1896. Ukupno je, u više kontingenata, u Južnu Afriku stiglo 44.900 komada. Međutim, isporuka oružja a naročito municije iz Nemačke, postajala je sve teža, da bi na kraju potpuno prestala. Tada su ustanici bili primorani da koriste trofejno oružje oteto od neprijatelja. Model 1893/95, bio je praktično identičan modelu 1893 (koji je u Španiji usvojen kao službeno naoružanje), izuzev savijene ručice zatvarača, koju su imali svi karabini, ali i jedan deo pušaka. Novina u odnosu na model 1891, bio je poboljšan magacin, u kojem je municija po prvi put bila naizmenično poređana. Tako sada magacin više nije morao da štrči ispod puške, a i municija je bila bolje zaštićena. Zahvaljujući okviru za municiju, koji je izumeo Paul Mauser, puška je mogla da se napuni brzo i pouzdano. U opisu Modela 93 stoji da je iz njega moglo da se ispali 25 naciljanih hitaca u minuti, što je za ono vreme bilo pravo čudo. Nije nikakvo čudo što su „Mauserove“ puške u to doba bile za koplje ispred konkurenata. Puške iz Burskog rata sa izrezbarenim kundacima posebno su tražene među kolekcionarima. Što se samih rezbarija tiče, ima ih svakakvih. Ponekad je to samo grubo urezano ime vlasnika, ponekad čak samo inicijali. Ali ima i pravih umetničkih radova, sa ispupčenim slovima i izdubljenom pozadinom, pa još punciranom da bi bila tamnija. A sve to još dodatno ukrašeno arabeskama i sličnim ornamentima. Ima i bogato ukrašenih reljefnih grbova, sa imenom u sredini. Ili ispisanim mestima gde je vlasnik sve učestvovao u borbama. Nekada je sasvim očigledno da kundak nije rezbario neki amater, što je i logično, jer u Južnoj Africi je bilo mnogo profesionalnih i poluprofesionalnih duborezaca. Uprkos uvreženom mišljenju, Buri nisu rezbarili samo „Mauserove“ puške, već sve što im je dolazilo do ruku i sa čime su ratovali: Martini-Henry, Westley-Richards, Lee-Metford, Lee-Enfield, Mannlicher i mnoge druge. Čak su i neki britanski oficiri prihvatili „modu“, pa su dali svoje privatne puške da se ukrase. Ima i slučajeva da je britanski vojnik na zaplenjenoj burskoj pušci urezao svoje ime, čin i naziv jedinice – broj puka kome pripada.
I tako zahvaljujući kolekcionarima, neizlečivim zaljubljenicima u staro i retko oružje, ponovo iz prašnjavih arhiva izranja na svetlost dana davno zaboravljeni rat, ovoga puta sa dalekog roga Afrike.
B. Ljubinković

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još

Pancerfaust

Mnoge konstrukcije za višekratnu upotrebu nastale posle Drugog svetskog rata su inspirisane na određeni način Pancerfaustom