Sever i Jug – nepomirljive strane

Prošlo je više od 140 godina od završetka američkog Građanskog rata. Sigurno, najkrvavijeg rata, ikada vođenog na prostorima Severne Amerike. Američka nacija je u mnogim stvarima, još uvek podeljena po istoj crti, kao da su borbe juče prestale. Iako nas zanimaju, pre svega neka ručna oružja korišćena u tom ratu, posvetićemo par reči i samom događaju. Polovinom 19. veka, sve više je narastala tenzija između Severa i Juga Sjedinjenih Država. Savremeni analitičari, ne svrstavajući se ni na jednu stranu, jednoglasno konstatuju da ta podela nije bila isforsirana, dnevno politička tvorevina. Jednostavno, radilo se o dva načina života, dve kulture, dve civilizacije…
Sever i Jug su bili dva nepomirljivo različita sveta i tu kompromisa nije bilo. Nagli razvoj industrije u severnim državama i formiranje novih država u zapadnim regionima, uslovilo je enormne potrebe za slobodnom radnom snagom. Istovremeno, nezajažljiva, novoformirana buržoazija i kapitalizam najprimitivnije vrste, nametnuli su frustrirajući tempo života. Za većinu stanovništva, to je bila samo mukotrpna borba za preživljavanje. Na drugoj strani, nekoliko miliona belaca na Jugu, lagodno je živelo od ekstenzivne poljoprivredne proizvodnje (posebno pamuka), zahvaljujući robovskom radu 3,5 miliona crnaca. Istovremeno, ogromne teritorije na Jugu bile su puste i neiskorišćene i ubrzo su postale privlačna meta za nove mase siromašnih doseljenika, koji su sticajem okolnosti, imali sasvim drugačiju životnu filozofiju. Idilični život starosedelaca, belaca i Indijanaca bio je ugrožen. Tek je pobeda Republikanske partije (predsednik Abraham Linkoln) na izborima 1860. koja je u svom programu imala ukidanje ropstva na celoj teritoriji Sjedinjenih Država, definitivno prelila čašu strpljenja vodećih političara Juga.  Jedanaest južnih država pojedinačno je donelo odluku o otcepljenju od Sjedinjenih Država (Unije) i formiranju Konfederacije (Confederate States of America). Za glavni grad proglašen je Ričmond, a za predsednika Jefferson Davis. I pored niza oružanih provokacija, centralna vlada je u početku pokušavala da očuva Uniju mirnim pregovaranjem. Ratno stanje je nastupilo 14. aprila 1861, kada su secesionisti zauzeli važnu vojnu bazu Fort Santer u blizini Čarlstona. Tako se 11 južnih država sa oko 5,5 miliona belih stanovnika i 3,5 miliona crnih robova, našlo u ratu protiv 22 severne države, sa skoro 23 miliona stanovnika. Na prvi pogled, nesrazmera je bila ogromna, posebno ako se ima u vidu da je, praktično, cela industrija i većina luka, brodogradilišta i vojnih arsenala, ostala u rukama Severa. Međutim, tadašnja američka regularna vojska bila je malobrojna (samo oko 55.000 vojnika), a severne države potpuno nespremne za nastupajuće događaje. Južnjaci su imali još jednu prednost: iako su, objektivno, prvi isprovocirali sukobe većih razmera, sve akcije Konfederacije bile su usmerene samo na odbranu sopstvenih teritorija. Zanimljivo je da su se i sva indijanska plemena na teritoriji Konfederacije, organizovano uključila na stranu belih sugrađana protiv „agresije“ sa Severa. Formirane su posebne indijanske konjičke jedinice, a jedan od poglavica stigao i do čina južnjačkog generala.

Na drugoj strani, Linkoln je pozvao pod zastavu 75.000 dobrovoljaca, ubeđen da je to dovoljno za pacifikovanje „pobunjenika, koji su ugrozili integritet Unije“. Cela godina je prošla, dok Linkoln i vlasti Severa nisu shvatili, da je nužna opšta mobilizacija svih ljudskih i materijalnih resursa. Za to vreme, visoko motivisani i dobro organizovani Južnjaci, iskoristili su startnu prednost i postigli niz vojnih uspeha. Međutim, paralelno sa provođenjem efikasne pomorske blokade južnjačkih luka, koja je sprečavala uvoz preko potrebnih strateških proizvoda, Sever je ubrzano razvijao svoje vojne potencijale, okrenuvši postepeno ratnu sreću na svoju stranu. Rat je završen padom Ričmonda (3. aprila) i potpisivanjem bezuslovne kapitulacije 9. aprila 1865. Od ukupno mobilisanih, skoro dva miliona vojnika, Sever je imao oko 360.000 mrtvih i ranjenih. Jug je pozvao pod oružje 1.100.000 vojnika, od čega je poginulo oko 260.000. Od toga između 30.000 i 40.000 umrlih u severnjačkim zarobljeničkim logorima, kao posledica do tada nezabeležene torture.  Službeno oružje američke vojske na početku Građanskog rata bile su jednometne puške i pištolji perkusionog sistema. Jedino je Konjica u većem broju koristila perkusione revolvere „Colt“. Iako su u toku rata obe strane uvele u naoružanje više modela jednometnih i višemetnih pušaka na sjedinjeni metak, spreda puneće jednometne perkusione puške ostale su dominantne, do kraja rata. Što se tiče kratkog oružja, perkusioni revolveri brzo su postali apsolutni gospodari na ratnoj sceni i potražnja za njima je rasla, kako su se ratne operacije pojačavale. Manji broj alternativnih revolvera, međutim, predstavlja prave raritete, koji umnogome odstupaju od uobičajenih standarda.  Naša tema su revolveri koji su bili najneobičniji i najređi, a ipak su dali svoj doprinos u rukama i jedne i druge strane. Startovaćemo sa revolverima Savage Navy u kalibru .36, koje je reorganizovana firma „Savage R.F.A. Co“ iz Middletowna (Connecticut), krajem 1860. ponudila američkoj vojsci na testiranje. Bio je to unekoliko redizajnirani revolver, čijeg prethodnika je firma predstavila još 1856. i bezuspešno nudila službenim organima Sjedinjenih Država. Savage Navy je robustan šestometni velikogabaritni revolver neobičnog dizajna sa zatvorenim ramom i jednostrukom akcijom okidača. Oznaka Navy bila je uobičajena u ondašnjoj Americi za revolvere u kalibru .36, kao što je oznaka Army bila uobičajena za revolvere u kalibru .44, bez obzira na njihovu stvarnu namenu. Dug 368 mm, mase 1550 g (cev je duga 181 mm), ovaj revolver dimenzijama može da se uporedi sa teškim vojničkim revolverom Colt Model 1860, .44 Army. Najneobičnije u dizajnu revolvera Savage Navy je centralno postavljen masivan oroz i predimenzioniran štitnik okidača, u kome se (pored okidača) nalazi i prstenasta polugica za zapinjanje oroza. Povlačenjem prstenaste polugice srednjim prstom unazad, zapinje se oroz i rotira doboš za 1/6 kruga. Vraćanjem prstenaste polugice u prednji položaj, doboš se pomera napred i aktuelna komora čvrsto naleže na zadnji kraj cevi, što sprečava oticanje povratnih barutnih gasova na spoju cevi i doboša („gas seal“ sistem). Ovim je revolver spreman za okidanje, koje se obavlja uobičajenim povlačenjem okidača.
Revolver Savage Navy je kvalitetno izrađen i robustan, ali istovremeno nezgrapan, slabo izbalansiran i prilično komplikovan za rukovanje. Verovatno bi i on doživeo istu sudbinu kao i njegov prethodnik, da ubrzo nisu počele ratne operacije i velika potražnja oružja. Vlada Unije je u toku 1860. i 1861. kupila čak 12.500 (od ukupno proizvedenih 20.000) perkusionih revolvera Savage Navy kalibra .36, što ga je stavilo na visoko četvrto mesto, među svim revolverima korišćenim u ratu. Mornarica je preuzela samo 1126 komada, dok je ostalo otišlo Konjici. Nepoznatim putevima, izvestan broj ovih revolvera stigao je i u konjičke jedinice Konfederacije.  Pettengill Hammerless Revolving Pistol je bio jedini revolver sa skrivenim orozom, korišćen u američkom Građanskom ratu. Konstruktor C. S. Pettengill patentirao je osnovni dizajn 22. jula 1856. sa mehanizmom po uzoru na tada popularne perkusione bibernice, da bi više konstuktora radilo na unapređenju konstrukcije. Proizvodnju je na osnovu zadnjeg patenta iz 1862. pokrenula firma „Rogers, Spenser & Co“ u pogonima u Njujorku. Iako masivan i na prvi pogled kvalitetno izrađen, revolver Pettengill je bio preglomazan (što se posebno odnosi na dužinu) i slabo izbalansiran, daleko od neke poželjne priručnosti. U opštoj stisci sa vremenom i nabavkama, vlada Unije je preuzela oko 2000 ovih revolvera (od ukupno proizvedenih 3400). Međutim, prva iskustva sa bojišta pokazala su da je i mehanizam ovih revolvera, katastrofalno nepouzdan i vojska je obustavila sve dalje narudžbe.  Među najneobičnije revolvere Građanskog rata spadaju i revolveri Butterfield. Izrađivao ih je oružar Jesse Butterfield iz Filadelfije prema sopstvenom patentu iz 1855. Ovi petometni perkusioni SA revolveri imaju markantan centralno postavljen oroz i zatvoreni mesingani ram. Posebno je zanimljiv mehanizam za nanošenje kapisli (u obliku pilula) na pistone, koji je smešten u vertikalnoj komori, odmah ispred štitnika okidača. Komora se puni „pilulama“ sa inicijalnom smešom kroz otvor na dnu rama, kada se odstrani zaštitni šraf. Pod pritiskom oprugice, poseban donosač potiskuje „pilule“ prema gore, a zapinjanjem oroza najgornja „pilula“ automatski prelazi na piston aktuelne komore doboša. Tako je, ustvari, opremljena kapislom samo ona komora, koja je neposredno predviđena za opaljenje.
U principu, ovaj sistem omogućuje brže rukovanje oružjem, jer nema pojedinačnog nameštanja kapisli na pistone. Isto tako, nema opasnosti da se varnica sa aktivirane kapisle prenese na punjenja u susednim komorama. Revolveri su u kalibru .41, imaju osmougaonu cev dugu 178 mm i dvodelne drvene obloge rukohvata. Njihov dizajn neodoljivo podseća na stare tranzicijske revolvere. Nezgrapni su, slabo izbalansirani i komplikovani, a mehanizam za nanošenje kapisli-pilula na pistone komora pokazao se preosetljivim za tešku terensku upotrebu. Vlada Unije je u toku 1861-1862. planirala narudžbu 2280 ovih revolvera, koja je ubrzo redukovana na samo 680 primeraka. Za razliku od anonimnih (do početka rata) prethodnika, koji su pokušavali da nešto ušićare na brzinu, koristeći stisku zaraćenih strana, Ethan Allen je bio priznato ime među američkim konstruktorima, a njegova firma (tada se zvala „Allen & Wheellock“, Worchester, Massachusetts) jedan od najvećih američkih proizvođača vatrenog oružja. Allen je startovao 1831. izradom raznog alata, da bi u toku 1837. pokrenuo i masovnu proizvodnju vatrenog oružja, počev od jednometnih perkusionih pištolja, preko bibernica i raznih modela revolvera, do pušaka i sačmarica. Krajem pedesetih godina 19. veka, firma je imala uhodanu proizvodnju velikogabaritnih revolvera sa bočno postavljenim orozom i osovinom doboša, koja se uvlačila u ram sa zadnje strane oružja. Zahvaljujući pre svega niskoj ceni, ovi revolveri su imali relativno dobru prođu na komercijalnom tržištu.
Međutim, početkom 1861, Allen je osetio šansu i na brzinu redizajnirao svoje velikogabaritne perkusione revolvere, kako bi mogli da konkurišu u nastupajućim ratnim događajima. Pre svega, oroz je sada centralno postavljen, a osovina doboša montirana sa prednje strane rama. Šestometni perkusioni revolveri Allen & Wheelock Center Hammer Army kalibra .44, imali su cev dugu 190 mm (pola osmougaonu i pola okruglu), a namenjeni prvenstveno vojničkoj upotrebi. Šestometni perkusioni revolveri Center Hammer Navy u kalibru .36, kupcima su bil na raspolaganju sa različitim dužinama potpuno osmougaone cevi. Dokumenti pokazuju da je vlada Unije u toku 1861-1862. otkupila 536 (od ukupno 700 proizvedenih) revolvera Allen & Wheelock Center Hammer Army, dok je oko 500 Navy revolvera, uglavnom „konzumiralo“ civilno tržište. Iako nije mnogo profitirala u Građanskom ratu u pogledu službenih isporuka, firma je kontinuirano dobro poslovala na civilnom tržištu, sve do smrti Allena (1871). „Massachusetts Arms Co“ poznato je ime na američkoj oružarskoj sceni 19. veka, posebno po perkusionim puškama tipa Maynard, koje su se punile sa zadnje strane i koristile sistem automatskog nanošenje kapisli na piston. Zapravo, kapisle u vidu „pilula“ bile su nanizane na traku, koja se pomerala zapinjanjem oroza, dovodeći sledeću kapislu na piston. Paralelno, firma je izrađivala i više modela revolvera „tranzicijskog“ tipa sa bočno postavljenim orozom. U periodu između 1851. i 1857, firma je izradila i oko 1000 velikogabaritnih, šestometnih perkusionih revolvera u kalibru .31. Za razliku od ostalih perkusionih revolvera, kod kojih svaka komora ima svoj piston za postavljanje inicijalne kapisle, ovi revolveri imaju samo po jedan fiksni piston, koji opslužuje sve komore, a ugrađeni Maynard mehanizam automatski dovodi i namešta kapisle na piston. Ipak, zanimljivi su za našu priču, jer je u toku 1857. poznati abolicionista John Brown kupio 200 ovih revolvera, za svoje borce.  Obe strane pokrivale su manjak kvalitetnog ručnog oružja uvozom iz Evrope. Engleski perkusioni revolveri „Adams“ bili su prisutni sa obe strane fronta, dok su perkusioni revolveri „Kerr“ uglavnom ratovali u rukama vojnika Konfederacije (službeno oko 7000). Francuski revolveri tipa „Lefaucheux“ kalibra 12 mm (metak sa iglicom), bili su jedina ručna oružja priređena za sjedinjeni metak. Vlada Unije je zvanično kupila nešto preko 12.000 primeraka, ali je mnogo više njih stiglo vojnicima obe strane raznim privatnim kanalima. Međutim, od svih uvezenih revolvera, za našu priču najzanimljiviji su revolveri, koje je konstruisao francuski lekar Jean-Alexandre Francois Le Mat. Odmah posle završenih studija, emigrirao je u Ameriku, gde se potpuno posvetio konstruisanju revolvera. Podržan od svog zemljaka, tada pukovnika američke vojske De Beauregarda, Le Mat je u aprilu 1859, predstavio prototip svog revolvera vojnim stručnjacima. Testiranja su se odužila, oficiri su bili impresionirani njegovim revolverom, ali zvaničnog odgovora nije bilo. Međutim, napetost između Severa i Juga prerasta u Građanski rat i Le Mat dobija šansu. Kao naturalizovani Južnjak, nijednog trenutka nije bio u dilemi za koju bi se stranu opredelio. Kako Jug nije imao uslove za normalan rad, sada pukovnik, Le Mat se vratio u Francusku.
Ubrzo su iz male fabrike u Parizu počeli da izlaze „lepi monstrumi“ – masivni, perkusioni desetometni revolveri velikog kalibra, pri čemu je devet metaka bilo u komorama doboša, a deseti (sačmeni) u posebnoj, centralno postavljenoj glatkoj cevi, koja je istovremeno služila i kao osovina doboša. Mehanika je bila slična onoj u „Coltovim“ perkusionim revolverima i mehanizam okidanja je imao samo jednostruko dejstvo okidača. Oroz je imao podesiv završetak, koji se po potrebi podešavao za aktiviranje kapisli na pistonima komora ili kapisle na pistonu centralne, sačmene cevi. Dug 340 mm, mase 1505 g sa devet metaka kalibra 10,4 mm i jednim (sačma) kalibra 15,6 mm, revolver Le Mat je nesporno bio impresivno oružje. Nema sumnje da je gro proizvodnje namenjen i prokrijumčaren vojsci Konfederacije, gde je revolver Le Mat uživao mitsku popularnost. U ratu su ga nosili mnogi južnjački komandanti, između ostalog i generali Beauregard, James Patton Anderson i Jeb Stuart, a jedan primerak je na kraju rata zaplenjen i samom predsedniku Konfederacije Dejvisu. Posrebreni revolver Le Mat, koji je general Jeb Stuart držao u ruci, kada je poginuo 11. maja 1864, danas se nalazi u Muzeju Konfederacije u Ričmondu.  Ipak, legendarna slava ovih revolvera je u potpunom raskoraku, sa brojem primeraka na bojištu. Istina, Konfederacija je naručila 10.000 revolvera, ali je isporučeno oko 1500. Nesporno, revolveri Le Mat su u mnogo čemu nadmašili sve ostale revolvere na obe strane fronta, zahvaljujući velikoj vatrenoj moći, devet hitaca velikog kalibra i deseti hitac iz centralne cevi-sačmarice, koji je delovao zastrašujuće efikasno u bliskoj borbi. S druge strane, revolver je bio teži i glomazniji od svih konkurenata, praktično pogodan samo za upotrebu na konju, zatim preskup i prilično komplikovan. Ipak, bio je to jedini „neobični“ revolver iz američkog Građanskog rata, čija je popularnost, ali i proizvodnja nadživela ratne godine.

R.K.