Skupo plaćena lekcija

 

 

 

 

Proučavanjem pojedinih istorijskih značajnih borbenih dejstava iz različitih vizura, oduvek su se ostvarivala saznanja bitna za dalji razvoj strategije i taktike. Оbično se iskustva iz borbi u Severnoj Africi tokom Drugog svetskog rata tretiraju kao nadmudrivanje Britanaca i Nemaca u uslovima peščane pustinje, te manje ili više znalačke upotrebe motorizovanih jedinica.

Razmatranjem uporednih svojstava određenih tehničkih sredstava, najčešće se analiziraju uzroci sloma Nemačkog afričkog korpusa usled nedovoljnog broja oklopnih vozila ili izostanka potrebnih zaliha. Međutim, na primeru jedne vrlo smele ofanzivne akcije osovinske armade na teritoriji Tunisa ponajbolje se uviđa kako je stanje na terenu bilo kompleksno po više osnova.

34. peadijska divizija je bila sastavljena od pripadnika Nacionalne garde koji uopte nisu proli bazinu obuku za kretanje po terenu tog tipa.jpg
34. peadijska divizija je bila sastavljena od pripadnika Nacionalne garde koji uopšte nisu prošli bazinu obuku za kretanje po terenu tog tipa

Nakon uspešnog iskrcavanja angloameričkih snaga tokom „Operacije Baklja“ u Alžiru i Maroku jeseni 1942. godine, nemačke i italijanske jedinice su naoko dospele u težak položaj jer im je pretilo potiskivanje od strane snažno pojačanog neprijatelja. Uvidevši kako će njihovim jedinicama biti potrebna značajna pomoć, Nemci i Italijani su ispravno anticipirali kako im jedini spas predstavlja okupacija Tunisa, na čijoj teritoriji je bilo iskoristiti baze za snabdevanje iz Sicilije. Usled kalkulantskog odnosa tamošnjih snaga Višijevske Francuske, Nemci su stigli prvi prestigavši Saveznike. U daljem sledu događaja osovinske jedinice su značajno ojačane dolaskom tri nemačke i dve italijanske divizije, preko 170 modernijih tenkova, uz propratnu artiljeriju i količinu zaliha. Feldmaršal Ervin Romel je na trenutak odahnuo, jer je makar delimično ojačao svoje pozicije i nade da će uskoro moći ponovo da organizuje ono što je najviše voleo i najbolje umeo da čini – ofanzivna dejstva.

S druge strane, američke jedinice u Severnoj Africi su se pre toga sukobljavale jedino sa sporadičnim otporom francuskih trupa koje su bile odane Nemcima, ali uskoro su i one najvećim delom promenile stranu. Delovalo je kako će združene savezničke snage vrlo uskoro poraziti protivnika, bez obzira na to da li ih predvodi slavom ovenčani „Pustinjska lisica“ Romel. Nisu dovoljno proučavali kako je izgledalo nadmetanje Britanaca i Nemaca tokom prethodne dve godine, gde se ponavljao identični scenario: jedna strana iznenada napada i preotima zalihe protivnika, potom sledi kontranapad sa istim rezultatom, pa sve identično i do granice iznurivanja. Ovog puta je situacija bila prilično drugačija jer su nemačke i italijanske snage bile okružene sa dve strane od brojčano nadmoćnih zapadnih saveznika, dok je sa severa bilo more kojim su još uvek mogle stizati zalihe, ali je bilo pitanje trenutka kada će konvoji biti ometeni od snažnije flote Amerikanaca i Britanaca.

Iako je bio osvedočeni vojni diletant, Hitler je shvatio kako će Saveznici preduzeti opsežnu operaciju uništenja Afričkog korpusa i iskoristiti Severnu Afriku kao odskočnu dasku za pomeranje na tle Evrope, pa je postojećih oko 50.000 boraca pod Romelovom komandom dodatno ojačao prebacivanjem iz Italije čak 112.000 vojnika, uz raspoloživu tehniku (uključujući i odred teških tenkova tipa Tigar), kako bi makar uspeo da „kupi vreme“ očekujući čudo.

Dord Paton je lino bio opsednut Romelom, to nije krio u svojim javnim izlaganjima.jpg
Džordž Paton lično je bio opsednut Romelom, što nije krio u svojim javnim izlaganjima

Teren Tunisa je specifičan na zapadu zemlje, jer su Dorsal planine isprecane samo sa nekoliko prolaza, od kojih je jedan poznat po nazivu Kaserine. Romel i general Hans-Jirgen fon Arnim (komandant Pete oklopne armije) su osmislili hrabar napad motorizovanih jedinica kroz prolaze Kaserine i Sbiba, računajući na izostanak sinhronizacije snaga američke, britanske vojske i snaga takozvane Slobodne Francuske. Postoje dokumentovani izveštaji da su analizirali kako glavni pravac napada treba fokusirati na snage američkog Drugog korpusa kojim komanduje general Lojd Fredendal, tipičan salonski oficir koji je svoje komandno mesto držao stotinak kilometara udaljeno od linije fronta. Osim toga, on je načinio kolosalnu taktičku grešku rasporedivši svoje snage na dominantna uzvišenja po vrhovima brda, ali tako da su bili previše udaljene kako bi mogle da sadejstvuju na kritičnim pravcima neprijateljskog nastupanja.

To je omogućilo oklopno-mehanizovanim jedinicama protivnika da prodru kroz uvale i okruže branioce, koji su bili potpuno nepripremljeni po više osnova. Primera radi, 34. pešadijska divizija je bila sastavljena od pripadnika Nacionalne garde koji uopšte nisu prošli bazičnu obuku za kretanje po terenu tog tipa, čak i većina starešina nije bila vična tumačenju mapa. Gotovo komično deluje podatak da su postavili minska polja ispred svojih položaja, ali označena zastavicama kako bi upozorili svoje vojnike na opasnost. Naravno, Nemci su im bili vrlo zahvalni na takvom nenadanom poklonu.

Postojeih oko 50.000 boraca pod Romelovom komandom dodatno ojaano prebacivanjem iz Italije ak 112.000 vojnika, uz raspoloivu tehniku.jpg
Postojećih oko 50.000 boraca pod Romelovom komandom dodatno ojačano prebacivanjem iz Italije čak 112.000 vojnika, uz raspoloživu tehniku

Ništa bolja situacija nije bila ni na sektoru fronta koji je trebalo da brane vojnici Slobodne Francuske, vrlo loše naoružani i opremljeni, povrh svega i totalno nemotivisani za bilo koji vid borbe. Oni su naprosto razjureni sa položaja nazvanog Prolaz Faid 30. januara 1943. godine, a pomoć američkih tenkovskih jedinica se pretvorila u katastrofu kada su se suočili sa uraganskom paljbom nemačkih protivtenkovskih baterija kojim je komandovao Romel lično.

Sredinom februara, Fon Armin je pokrenuo svoj deo operacije „Prolećni vetar“ u rejonu Sidi Bu Zid, gde je pomenuta 34. pešadijska divizija držala utvrđena tri brda. Munjevitim manevrom, branioci su naterani na predaju, pa je američka vojska izgubila preko stotinu tenkova, a 1.500 vojnika je zarobljeno. Kod mesta Sbeitla nekoliko dana kasnije, tokom nemačkog noćnog napada, pripadnici američke Prve oklopne divizije su u panici napustili svoja vozila zaglavljena na putu i razbežali se u neredu. Fredendal je počinio ono najgore što je mogao, naredivši opšte povlačenje i pritom je izmestio svoje komadno mesto na još bezbedniju lokaciju, izgubivši gotovo svaku komunikaciju sa podređenim jedinicama. U tom neredu i haosu, američke snage su se nekoordinisano prikupile kod Kaserinskog prolaza, gde su ih nemačke i italijanske trupe munjevitim prodorom većim delom okružile i prisilile na predaju ili beg, nakon što se uvidelo da je takav otpor beznadežan.

Spas od totalne propasti je pronađen tek kada je glavnokomandujući Harold Aleksander naradio američkim i britanskim artiljerijskim jedinicama da dejstvuju razarajućim baražom svih oruđa do granice tehničkog režima paljbe po nastupajućem protivniku. Možemo samo zamisliti kakav je bio efekat te i takve vatrene moći, kada je Romel naredio totalno povlačenje i prekid akcije jer se uplašio prevelikih gubitaka koje ne bi mogao da nadomesti.

Pustinjski uslovi su  predstavljali pravu nonu moru za obe strane .jpg
Pustinjski uslovi su predstavljali pravu noćnu moru za obe strane

Sa američke strane, žrtve su bile šokantne. Primera radi, 19. inženjerijski bataljon je tokom odbrane Kaserinskog prolaza izgubio 90 odsto ljudstva od formacijskog broja. Samo tokom jednog dana borbe 18. februara, od početnih 1.200 vojnika preostalo je 125 u stroju. Ostali su poginuli, ranjeni, zarobljeni ili se vodili kao nestali. Od 30.000 vojnika Drugog američkog korpusa, gubici su iznosili jednu četvrtinu, uz izgubljena 183 tenka, 104 poluguseničara, 208 artiljerijskih oruđa i 512 vozila. S druge strane, osovinske snage su imale svega oko hiljadu poginulih, ranjenih i zarobljenih, a izgubljeno je tek 20 tenkova. Kasnije naknadne analize su ukazivale kako su američke oklopne snage bile u potpunosti inferiorne, što ilustruje podatak kako je samo četiri od 50 tenkova jednog bataljona Prve tenkovske regimente preostalo nakon očajničkog pokušaja da u direktnom sukobu zaustave juriš „pancera“.

Tehnički aspekt ove bitke je mnogo puta detaljno proučen, premda je bezrazložno označen kao preovlađujući. Naglašavalo se kako je Luftvafe koristila uređene aerodrome, a saveznička avijacija je kretala u zadatke sa improvizovanih uzletišta u pustinji. Dalje, prenaglašavala se uloga teških nemačkih tenkova Tigar, iako je tokom ovih dejstava korišćeno tek dvadesetak njih i nisu ostvarili bitnu prevagu nad američkim M3 Lee i M4 Sherman, već je preimućstvo realizovano znalačkom upotrebom raspoloživih sredstava. Pojedini autori takođe ukazuju kako je borbeni moral Amerikanaca bio strahovito poljuljan nakon susreta sa legendarnim mitraljezima MG42, mada je njihov broj bio poprilično mali i generalno zanemarljiv za bilo kakav doprinos krajnjem rezultatu. S druge strane, može se pročitati kako su se Nemci doslovno šokirali uvidevši kako američki vojnici listom koriste poluautomatske puške M1 Garand, znatno tehničke naprednije i sa većom vatrenom moću odnosu na njihove standardne repetirke K98. Još jedna besmislica, jer to ni u kom slučaju nije bilo preovlađujuće pošto je korištena čitava silesija moćnijeg naoružanja, a Amerikanci su tek delom bili opremljeni ovim puškama, dok su mnogi još uvek koristili starije Springfild petometke, zasnovane upravo na Mauser sistemu.

Uz to, valja napomenuti da su Nemci spoznali karakteristike poluautomata Garand već pola godine ranije, jer je odred od 50 „rendžera“ tokom neuspešnog napada na Dijep koristio ovo oružje. Jedino što je zaista tačno je naknadna odluka Amerikanaca da odbace protivtenkovske topove kalibra 37 mm kao apsolutno neupotrebljive. Treba istaći kako su tri artiljerijska divizona američke 9. pešadijske divizije prešla četvorodnevni usiljeni marš od 777 milja kroz alžirsku pustinju kako bi besomučnom paljbom haubica 105 mm zaustavili nemački napredak. b. 21.

Vojnici Afrikog korpusa razgledaju naputeni ameriki tenk.jpg
Vojnici Afričkog korpusa razgledaju napušteni američki tenk

Na personalnom planu, general Lojd Fredendal je smenjen i upućen u regrutni centar na teritoriji SAD, dok je na njegovo mesto postavljen Džordž Paton. Pravi čovek na pravom mestu i u tom momentu, zatražio je izdašnu podršku u vidu novih tenkova, aviona i artiljerijskih oruđa, rekavši podređenim starešinama: „Ako nismo rođeni pobednici, niko se odavde neće izvući živ!“ Došlo je i do promene taktike u smislu upotrebe jedinica i reorganizacije. Komandna mesta su morala biti što je bliže položajima prve linije, pešadijske jedinice su ojačane artiljerijskim i oklopnim formacijama, a od tada je primenjivano britansko iskustvo prikupljanja mobilnih rezervi na pravcima potencijalnog prodora neprijatelja kako bi se kontranapadom povratila inicijativa.

Takav pristup je doneo željeni rezultat i već u maju 1943. godine su računi dospeli za naplatu, kada je su Amerikanci uzvratili sa kamatom žestoko porazivši snage sila Osovine. Čak 275.000 nemačkih i italijanskih vojnika je zarobljeno (više no u Staljingradu), uključujući generala Fon Arnima. Romel je izbegao tu katastrofu, otišavši do Hitlera po instrukcije, mada se smatra kako je ciljno uklonjen kako se ne bi izložio zarobljavanju, što bi imalo poražavujući efekat za čitavu nemačku vojsku.

Džordž Paton je lično bio opsednut Romelom, što nije krio u svojim javnim izlaganjima. Sukob kod Kaserinskog prolaza je tretirao vrlo personalno jer je tada zarobljen i njegov zet, pukovnik Džon Voters. On je bio prebačen u logor za oficire kraj Hamelburga, što je saznao i Paton uz uverenje kako će Nemci verovatno postreljati zarobljenike pre nego dopuste njihovo oslobađanje. U martu 1945. godine, Paton je organizovao akciju spasavanja supruga svoje ćerke Beatris i ostalih zarobljenih oficira, oformivši grupu od 300 vojnika koja je trebalo da izvede taj smeo poduhvat 80 kilometara daleko od linije fronta.

Po okonanju borbi, Amerikanci su analizirali svaki segment uzroka svog poraza.jpg
Po okončanju borbi, Amerikanci su analizirali svaki segment uzroka svog poraza

Pokušaj se pretvorio u pravi fijasko, nakon čega se svega 35 napadača vratilo do početne tačke, a pukovnik Voters je tom prilikom teško ranjen. Život mu je spasao sanitetski pukovnik jugoslovenske vojske Radovan Danić, takođe zarobljenik i priznati ovdašnji lekar. Ali, to je deo neke sasvim druge priče…

Milan MILANOVIĆ

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pročitajte još