Slučajno policajac

Od 1967, kada je prikazan film „Boni i Klajd“ – slavni teksaški gangsterski par, Boni Parker i Klajd Berou, prati fama romantičnih junaka, poput Robina Huda i Ledi Merijen. Stvoren je mit o dvoje ljubavnika koji, bežeći pred zakonom, upadaju u sve veće nevolje. Kada se jednom stvori nacionalni mit poput ovoga, teško je razlučiti šta je istina, a šta ne. Realno, Boni i Klajd su bili gangsteri, koji su činili zločine sa neviđenom brutalnošću i odsustvom griže savesti. Uostalom, tadašnji stanovnici Oklahome, Teksasa i Luizijane, sigurno nisu u njima videli anđele, već zločince koji zaslužuju kaznu. Sve to baca novo svetlo na Frenka Hamera – čoveka koji je 1934, učestvovao u lovu na Boni i Klajda i značajno doprineo njihovom kraju…
Slučajno policajac
Frenk Hamer je u to vreme bio jedan od najpoznatijih čuvara zakona u SAD. Sportista u mladosti, crnokosi dugajlija, vremenom se razvio u pravu, snažnu ljudinu. U prugastom odelu, sa kaubojskim čizmama i šeširom, izgledao je kao dvojnik Toma Miksa, slavnog holivudskog glumca tih godina. Kasnije se ugojio, pa je sa širokim, šarenim kravatama koje je nosio, delovao više kao neki putujući trgovac, nego čuvar zakona – ali samo dok vas ne prostreli odlučnim pogledom ledenoplavih očiju. Hamerova karijera čuvara zakona počela je sasvim slučajno: dok je radio na jednom ranču, 1905, uhvatio je nekog konjokradicu… Impresioniran tim poduhvatom, lokalni šerif D.S. Barker odmah ga je preporučio za teksaškog rendžera. Čim je stupio u službu 1906, pročuo se po tome što je uhvatio i stavio iza brave, zloglasnog bandita Eda Putnama.
U to vreme, američko – meksička granica bila je nemirna, kao i 40 ili 50 godina ranije. Duž granice, vršljali su razni probisveti i izgrednici: od američkih desperadosa, meksičkih revolucionara, do švercere oružja i alkohola u vreme prohibicije i kradljivaca stoke… Kada se sve to ima u vidu, onda nije nikakvo čudo što su i čuvari zakona bili mnogo strožiji nego danas i često su primenjivali silu. Sem toga, tadašnji rendžeri duž granice, imali su posebno mišljenje o Meksikancima i ostalim „Latinosima“, prema kojima su postupali s nepoverenjem i prilično surovo za današnje pojmove. Bez obzira što takvo ponašanje, iz današnjeg ugla, nije služilo na čast čuvarima zakona, treba reći da se ni Frenk Hamer nije razlikovao od svojih kolega.
O tome svedoči tužba izvesnog Hozea Kanalesa, advokata meksičkog porekla, koji je optužio Hamera za bezobziran postupak prema osumnjičenim Meksikancima. Ceo slučaj je iskorišten i u političke svrhe, jer je istican kao dokaz kako teksaške vlasti, navodno, ugnjetavaju manjinsku populaciju Hispano porekla. Međutim, ni Hamer, ni njegove kolege, nisu imali mnogo izbora. Da bi se održao red i zakon u takvim okolnostima, morali su da postupaju oštro i beskompromisno. Na primer, Hamer je morao u jednom periodu da čuva sektor granice od 95 milja i to sam. Izložen svakodnevnoj opasnosti po život, sasvim je razumljivo što nije birao sredstva da prestupnike pohvata i stavi iza rešetaka. Za njega, oni su bili državni neprijatelji!
Lov draži od škole
Naravno, vremena su se menjala i Hamer je morao da održi korak sa promenama. Tako je naučio i da koristi tehnologiju identifikacije osumnjičenih pomoću otisaka prstiju, a konja je zamenio automobilom… Uostalom, ni prestupnici nisu više bili isti. Umesto nekadašnjih konjokradica i desperadosa, sada je morao da se nosi sa korumpiranim političarima i kriminalcima u odelima s kravatom. Dvadesetih godina prošlog veka, u vreme ekonomske depresije, američko udruženje bankara objavilo je da će svakom ko uspe da ubije nekog pljačkaša banke, isplatiti po pet hiljada dolara nagrade. S obzirom da je vladala kriza, a nagrada bila vrlo primamljiva, često je dolazilo do zloupotrebe: inscenirani su lažni prepadi na banke, pri čemu bi sitni kriminalci ubijeni, samo da bi se dobila novčana nagrada.
Karijeru čuvara zakona, Frenk Hamer je, na neki način, nasledio od oca, koji ga je još kao malog učio kako da se bori nožem i da goloruk savlada naoružanog protivnika. Njegov otac nije nikada bio policajac, ali je dobro znao šta znači zviždanje kuršuma oko ušiju – ratovao je protiv Komanča, kao pripadnik Četvrte konjičke, pod komandom čuvenog pukovnika Ranalda Mekenzija. Konjicu je napustio 1874. i nastanio se u malom mestu Fairview u Teksasu, gde je otvorio kovačnicu. Oženio se sa Lu Emom Frensis, koja mu je izrodila osmoro dece. Drugi po starini bio je Francis Augustus, rođen 17. marta 1884. Roditelji su ga zvali Frenk ili od milja – Pančo. I još dok je Frenk bio mali, porodica se preselila u Velč Ranč, okrug San Saba, gde je otac ponovo radio kao kovač.
Mladi Pančo Hamer je voleo da čita, a najdraža knjiga mu je bila „Indian Depredations in Texas“ (Indijanske pljačke u Teksasu), koju je napisao metodistički propovednik John Wesley Wilbarger, a objavljena je 1889. Suprotno očekivanju, mladi Pančo nije bio oduševljen teksaškim rendžerima već – Indijancima! Identifikovao se sa Indijancima i žarko želeo da bude jedan od njih. Tu svoju želju je nadoknađivao tako što je često odlazio sam u prirodu da peca i lovi. I uopšte, lov mu je bio mnogo draži od škole i učenja. Bio je izuzetan imitator životinjskih glasova, naročito divljih pataka, jelena i ptice trkačice.
Atentati, obračuni, ranjavanja…
Postoji izreka, koja kaže da – „mačka ima devet života“. Izgleda da ih je Frenk Hamer imao mnogo više. Četiri puta je bio žrtva atentata, od čega je dva puta već prežaljen… Ranjavan je 23 puta, u sukobima i pucnjavama sa kriminalcima, a koliko puta ga je pogodila sačma iz prelamača, nije ni brojao. Godinama je u svom telu nosio brojne kuršume i sačmu. – Više volim da ih nosim u sebi, nego da se podvrgnem operaciji da mi ih izvade – objašnjavao je… Posle jednog teškog ranjavanja od strane plaćenih ubica, godinu dana išao je na štakama. Šta se, ustvari, dogodilo, Hamer nije objašnjavao. Međutim, znalo se da nikom nije ostajao dužan. Učestvovao je u 53 okršaja sa prestupnicima, pri čemu je 23 ubio…
Za mnoge je vrlo interesantno i koje oružje je ovaj iskusni čuvar zakona koristio? Čovek koji je vodio tako opasan život i čija glava je zavisila od oružja, morao je da vodi računa da ono, pre svega, bude pouzdano. Dakle, nikakva šminka i ekstravagancija, nego pouzdan „alat“ koji će da sačuva život. Hamer je takvo oružje pronašao u revolveru Colt M1873, poznatom kao Single Action Army (SAA). Istina, revolver SAA je već tada, u tehničkom pogledu smatran zastarelim, ali Hamer je na njega navikao još u mladosti, u San Sabi i nosio ga je, dok je radio kao kauboj na rančevima. Tokom karijere čuvara zakona, Hamer je nosio više ovakvih revolvera, poznatih po nadimku Peacemaker (mirotvorac). Najomiljeniji mu je bio model kome je tepao – Old Lucky. Sudeći po rečima njegovog sina, Frenka juniora, od njega se nije odvajao ni za trpezarijskim stolom. Revolver je bio kalibra .45, izgraviran i bruniran, sa serijskim brojem 314012 i imao je cev od 4 inča i 3/4. Proizveden je 1910, a Hameru ga je poklonio okružni tužilac iz Navasota, gradića od tri hiljade stanovnika, koji leži između Hjustona i Hantsvila. Tamo je Hamer bio gradski šerif, od decembra 1908, do 1911.
Priznanje „Remingtona“
Zanimljiv je i način na koji je Hamer nosio oružje. Kada je konja zamenio automobilom, opasač i futrolu je izbacio iz upotrebe kao suvišne. Umesto toga, nosio je revolver za pojasom pantalona. Policajce koji su nosili opasač sa rezervnom municijom, Hamer je smatrao početnicima i nije ih cenio. Njegov Old Lucky danas ima veliku kolekcionarsku vrednost. Pre nekoliko godina, dostigao je cenu od 165 hiljada dolara. Hamer je svoj stari Colt nosio obično s leve strane, dok je s desne imao tehnički napredniji Smith & Wesson Triple Lock u kalibru .44. Taj SW mu je jednom prilikom spasao život: u obračunu, Hamer je pogođen u levo rame i nije mogao da koristi Colt. Jedan od napadača je taman uperio sačmaricu da ga dokrajči, ali je Hamer potegao svoj SW i ubio ga na licu mesta.
Drugi omiljeni Hamerov revolver takođe je bio Colt SAA, izgraviran i sa cevi iste dužine kao Old Lucky, samo je bio niklovan. Imao je drške od sedefa, s glavom orla sa desne strane. Serijski broj ovog revolvera bio je 180260. Na dnu drške postoji natpis, zapravo skraćenica sa inicijalima, ispisana staroengleskim slovima: W.H.F. to H.H. Revolver je pripadao Williamu H. Fordu iz Ljana, koji je njim ubio izvesnog Dolpha Whitea. Hamer je do njega došao preko posrednika. I ovaj revolver danas vredi zlata. Prodat je na aukciji 5. oktobra 2005, jednom teksaškom kolekcionaru za 178.250 dolara. Pored toga, Hamer je posedovao još tri kolta SAA, među kojima i model koji su mu 1922, u znak zahvalnosti, poklonili građani Korpus Kristija. I „Remington“ mu je odao priznanje i 1922, poklonio poluautomatski karabin M8F u kalibru .30. Oružje je izgravirano scenama iz Hamerovog burnog života, a s leve strane je zlatnim slovima ispisano njegovo ime. Ovaj skupoceni karabin danas se nalazi u Muzeju teksaških rendžera u Vaku.
B. LJUBINKOVIĆ

Smrt u Ostinu
Zrna koja su posle brojnih sukoba sa kriminalcima ostala u telu, mučila su Frenka Hamera, naročito pri promeni vremena. Smatrao je da je za to kriva vlažna klima u Hjustonu. Zato se u 65 godini, sa ženom Gledis, preselio u Ostin, gde je klima suvlja. Međutim, 1953, doživeo je infarkt, koji ga je prikovao za krevet dve godine. Umro je 10. jula 1955, u 71 godini života.