Smrtonosna igla

Britanski ekspedicioni korpus našao se početkom juna 1940, u vrlo teškom i nezavidnom položaju, jer ga je nemački Vermaht saterao samo na jedan uzani mostobran kod Denkerka. Iza njih je bio samo Lamanš. Ali, pre nego što su Nemci osvojili mostobran, Britancima je pošlo za rukom da u jednoj grozničavoj akciji spasavanja evakuišu većinu svojih vojnika i spasu ih od zarobljeništva. Odlaskom poslednjeg spasilačkog broda iz Denkerka, 5. juna 1940, inicijativa daljeg vođenja rata u Evropi potpuno je prepuštena Nemcima. Ipak, Britanci nisu tek tako digli ruke, već su razvili koncept manjih, iznenadnih napada na važne ciljeve u neprijateljskoj pozadini. Akcije takozvanih „komandosa“ imale su višestruki cilj: da kod sopstvenog naroda održe moral i pokažu kako britanska imperija još nije poražena, da sa relativno malim sredstvima izvode dobro isplanirane i promišljene napade taktikom „uboda igle“, da vežu što više neprijateljskih snaga za pozadinu, kako bi ih što manje bilo raspoloživo za front.
Posle Denkerka, Britanci su formirali čitav niz specijalnih bataljona komandosa. Jedan od njih, takozvani Drugi bataljon komandosa, bio je posebno obučavan za padobranske akcije. Jedinica je u novembru 1940, preimenovana u 11. specijalni vazdušno-desantni (SAS) bataljon, da bi, s jedne strane bila podvučena razlika u odnosu na mornaričke komandose, a s druge, da bi se kod neprijatelja stvorio utisak da postoji daleko više takvih padobranskih snaga. Prva akcija ove vazdušno-desantne jedinice usledila je u februaru 1941, a cilj je bio jedan most na reci Trađino u Italiji. Posle uspeha nemačkih padobranaca na Kritu u maju i junu 1941 (operacija „Merkur“), 11. SAS bataljon je postao jezgro britanske 1. padobranske brigade. Istovremeno je i u Indiji formirana još jedna, takozvana 2. padobranska brigada.
Pored pomenutog 11. bataljona, formirane su i druge jedinice, kao što je 8. bataljon komandosa. Ova jedinica, koja je po svom komandantu, potpukovniku Robertu Lejkoku, prozvana „Lejfors“, preduzimala je 1941, čitav niz akcija duž severnoafričke obale. Ali, kako se te operacije nisu baš pokazale uspešnim, Britanci su ovu jedinicu rasformirali početkom avgusta iste godine. Jedan od oficira u dotičnom 8. bataljonu bio je i škotski poručnik Dejvid Sterling, sa kojim zapravo i počinje prava istorija SAS. On nije smatrao da se treba odreći koncepta manjih, specijalnih jedinica, koje bi, koristeći fleksibilnost, brzinu i faktor iznenađenja, mogle da nanose popriličnu štetu u neprijateljskoj pozadini. Dok je ležao u stacionaru zbog povrede nakon jedne nezgode pri spuštanju padobranom, Sterling je svoje ideje stavio na papir. On je, međutim, dobro poznavao prilike u britanskoj komandi za Bliski Istok i zato svoje ideje nije hteo da izloži redovnim putem svom pretpostavljenom generalu već je vrebao priliku da lično porazgovara sa vrhovnim komandantom britanskih snaga u Severnoj Africi, generalom Okinlekom. Kada je hteo da uđe u njegov štab, straža Komande Bliskog Istoka zabranila mu je prolaz. Međutim, Sterling je na jednom mestu neopaženo preskočio preko ograde i uvukao se u zgradu. Na nevolju, u štabu je natrapao baš na onog istog stražara koji ga nije pustio da uđe. Ovaj ga je, naravno, odmah prepoznao i podigao uzbunu, a Sterling je počeo da beži, ali se i dalje nadao da će negde naleteti na generala. U jednom trenutku ugledao je neku kancelariju i upao unutra, a za stolom nije bio niko drugi do general Riči, zamenik komandanta Bliskog Istoka. Sterling je iskoristio priliku i uspeo da ubedi Ričija u svoj koncept, a ovaj je to posle preneo Okinleku. Oba generala su uvidela potencijal i prednosti jedne takve specijalne jedinice: planirana jedinica bi bila mala i ne bi iziskivala puno sredstava. Sile osovine su u tom trenutku imale nadmoć u vazduhu, pa je svaki oblik borbe protiv njih bio dobrodošao. Vojna situacija u Severnoj Africi bila je za Britance jako loša. Sterling je delovao krajnje optimistički u pogledu uspeha svog koncepta.
Najzad je Sterling dobio nalog da formira jednu jedinicu od 66 ljudi, koji bi se regrutovali iz bivšeg „Lejforsa“. Jedinica je najpre bila stacionirana u jednoj vazduhoplovnoj bazi RAF, u zoni Sueca, blizu Kabrita u Egiptu. Tako je Sterling formirao svoju jedinicu takoreći ni iz čega i počeo sa obučvanjem ljudi za predstojeće akcije. Jedinica je dobila naziv Odred L (Lejfors), Specijalna vazdušno-desantna brigada. Ovakav naziv je skovan sa namerom da navede Nemce na pomisao kako se radi o nekoj daleko brojnijoj vojnoj formaciji. Posle višenedeljne obuke, pripadnici Odreda L dobili su u novembru 1941, svoj prvi zadatak. Prema zapovesti od 10. novembra, trebalo je da odred u jačini od 60 ljudi napadne tri neprijateljska aerodroma u oblasti Gaza-la-Timimi, na nekih 60 km od Tobruka. Planirano je da se grupice od po 12 ljudi padobranima spuste u područje udaljeno 30 km od mete napada. Posle uspešnog noćnog spuštanja, trebalo je da se pešice privuku aerodromima, napadnu ih i povuku se još u toku noći. Priroritetni cilj napada bili su nemački lovački avioni, pre bombardera i ostalih mašina, a naročito pre italijanskih aparata. Posle napada, trebalo je da se ljudi okupe na unapred ugovorenom punktu u pustinji. Tu je trebalo da ih pokupe pripadnici britanske specijalne izviđačke jedinice LRDG (Long Range Desert Group) i vrate u Kabrit.
Za akciju je određena noć između 16. i 17. novembra. I pored prognoza da će vreme biti loše i diskusija o eventualnom odustajanju, na kraju je odlučeno da se operacija ipak izvede. I samo što su transporteri „Bristol Bombaj“ uzleteli, započela je jedna od najžešćih peščanih oluja koje se pamte u ovom kraju. Zbog loših uslova vidljivosti, piloti su imali poteškoće da nađu planirane tačke za iskakanje padobranaca. Ali ni to nije bilo ono najgore. Pojedini avioni su se srušili pogođeni vatrom protiavionske artiljerije. Ljudstvo iz ostalih transportera je uspelo da iskoči, ali nijedna grupa nije mogla da pronađe zadati cilj. Pritom je izgubljen i jedan značajan deo opreme. Pod takvim okolnostima, nije preostalo ništa drugo nego da se operacija obustavi i vojnici su se uputili ka punktu gde će ih LRDG pokupiti i vratiti u bazu. Tako se prva akcija završila kao potpuni debakl. Od ukupno šezdeset dvoje ljudi koji su krenuli u akciju, u bazu se vratilo svega dvadeset dvoje. Dok je nemački Afrički korpus pod komandom generala Romela gonio savezničke snage prema granici sa Egiptom, jedinica poručnika Sterlinga dobila je u decembru 1941, svoju drugu šansu. Sterling je izmenio način infiltracije. Njegovi ljudi bi ubuduće trebalo da budu prebačeni do cilja i natrag uz pomoć LRDG.
Posle kraćeg odmora i osveženja, Sterlingovi ljudi su prebačeni u oazu Džalo u pustinjskom području Kirenaike. LRDG je 8. decembra prebacio Sterlinga i „Pedija“ Mejna u pravcu morske obale, a za njima su krenule još dve patrole sa Džokom Luisom i Bilom Frejzerom. Jedna patrola koja je išla kao prethodnica otkrila je u blizini Tamita ne jedan (kao što se očekivalo) već dva neprijateljska aerodroma. Odmah je doneta odluka da se patrole podele i da se napadnu oba aerodroma. I dok je Sterlingov napad u Sirtu propao zbog jake straže i minskih polja, Mejn je uspeo da zabeleži prvi uspeh novoformirane jedinice. Njegova petočlana grupa je najpre postavila sav raspoloživ eksploziv na avione, a zatim ručnim bombama i puškomitraljezima napala zgradu sa pilotima. Kako je kasnije utvrdio jedan britanski izviđački avion, uništeno je 24 neprijateljskih aparata. I patrole koje su predvodili Luis i Frejzer postigle su uspeh u Agedabiji, uništivši čak 37 aviona. Nekoliko dana kasnije, isti aerodromi su ponovo napadnuti i tom prilikom je uništeno još 27 aviona. Uspeh je bio ogroman, ali ni cena koja je za to plaćena nije bila mala: Luis je pri povratku poginuo, kada je jedan Meseršmit napao vozila LRDG u otvorenoj pustinji.
Sve u svemu, koncept jedne male udarne grupe pokazao se konačno uspešnim. Za svega nekoliko nedelja, Sterlingovi ljudi su u Severnoj Africi uništili 100 neprijateljskih aviona više nego što je RAF za nekoliko meseci. Ljudstvo je posle ovih uspešnih akcija vraćeno iz oaze Džalo natrag u Kabrit na Sueckom kanalu.
U januaru 1942, ponovo su prebačeni u Džalo. Usledili su razni napadi na aerodrome, luke, skladišta goriva i magacine. Kao i prethodne godine, na mesto akcije ih je prebacivao LRDG. Sterling, koji je u međuvremenu unapređen u majora, popunio je u ovom periodu svoju jedinicu sa novim dobrovoljcima iz Francuske i Grčke. U julu 1942, SAS je po prvi put dobio sopstvena vozila, američke džipove Vilis, koji su brzo postali najpopularnije prevozno sredstvo. Sterlingova jedinica je sa džipovima bila znatno brža, pokretljivija i fleksibilnija nego sa kamionima LRDG. Džipovi su bili opremljeni dodatnim kanisterima za vodu i gorivo, kao i karakterističnim mitraljezima Vikers. Pri jednom napadu na aerodrom u Bagušu, 7. jula 1942, eksplodirala je svega polovina postavljenih eksploziva na avionima. Videvši to, Sterling je naredio vozaču da džipom obilazi neoštećene avione, dok ih je on gađao iz mitraljeza. I posade druga dva džipa učinile su isto. Tako je sticajem okolnosti nastala jedna nova, jednostavna i vrlo efikasna napadačka taktika.
Vozila i ratni materijal bili su u Severnoj Africi uvek deficitarni i dragoceni, bez obzira na ratujuću stranu. Zato su obe strane gledale da nekako otmu materijal od protivnika. Tako je 13. juna 1942, pri jednom napadu na aerodrome, SAS koristio zaplenjene nemačke kamione. Ljudstvo je pojačano i Jevrejima, članovima Specijalne grupe za ispitivanje, koji su govorili nemački, kao i jednim bivšim pripadnikom Afričkog korpusa, koji je „promenio stranu“. Plan je bio da se napad izvede jednim jedinim kamionom kojim bi se prošlo pravo kroz nemačke vojnike. Ali to im nije uspelo, jer je „preokrenuti“ Nemac upozorio svoje zemljake da je reč o pripadnicima SAS, našta su ovi opkolili kamion. U kratkom, ali žestokom vatrenom okršaju, samo četiri Engleza od ukupno osam uspelo je da umakne i dokopa se punkta gde ih je pokupio LRDG. Sterling je u septembru 1942, na osnovu zasluga promaknut u čin potpukovnika, a njegov Odred L je u oktobru dobio novi naziv: 1. SAS puk. Početkom septembra 1942, izveden je jedan napad u velikom stilu na luku u Bengaziju. Ali, kako akcija nije izvedena po principima specijalnih jedinica, usledio je pravi fijasko. Sasovci su napali sa 230 ljudi i 80 vozila odjednom, ali naišavši na tvrd otpor Nemaca morali su da se povuku. Ostavši bez vozila, mnogi su se povlačili pešice. Narednog dana su ih napali avioni Luftvafe i uništili im čak 40 vozila. Šest Britanaca je poginulo, dok se drugih pet nije nikada vratilo u svoju jedinicu. Pa ipak, uspesi su bili daleko češći, pa je i renome Sterlingovih ljudi u međuvremenu znatno porastao. Nemci su i sami formirali svoje specijalne jedinice i poslali ih u poteru za Sasovcima. One u početku nisu imale uspeha, ali im je u januaru 1943, posle napada, uspelo da zarobe Dejvida Sterlinga. Na njegovo mesto došla je prava zamena: dužnost komandanta 1. SAS puka preuzeo je „Pedi“ Mejn. U to vreme, u Sasu je bilo tačno 700 ljudi. Od toga u 1. SAS puku 390, u francuskoj četi 94, a u grčkoj četi oko 114 ljudi. Ostalo je otpadalo na četu desantnih čamaca (oko 55 ljudi) i ljudstvo iz Specijalne ispitivačke komande. Najzad su Britanci formirali još jedan puk, kojim je komandovao Dejvidov brat, potpukovnik Vilijem Sterling. Ali ovaj puk nije bio angažovan u Severnoj Africi jer je bio spreman za akciju tek nakon 13. maja 1943, kada je Afrički korpus kapitulirao u Tunisu.
B. LJUBINKOVIĆ