Sovjetska odbrana Kote 3234 u Avganistanu

Nasuprot američkom frustrirajućem iskustvu iz Rata u Vijetnamu, sovjetskoj vojnoj intervenciji u Avganistanu do danas nije pridavan adekvatan značaj u smislu štampanih publikacija i igranih filmova. Desetogodišnje angažovanje na toj teritoriji ostavilo је duboke i trajne posledice na sovjetsko društvo tog doba, a jednim delom i uzrokovalo kasniji raspad SSSR i Varšavskog saveza. Kao što se to obično dešava, postoje apsolutno antipodna tumačenja tih događaja, zavisno od lične vizure autora koji su proučavali ovu tematiku.

Prema izvorima koji su ideološki bliski bivšem SSSR i sadašnjim pobornicima proruske teorije o prirodnom pravu uticaja na zemlje u okruženju, sedamdesetih godina prošlog veka Sovjetski Savez se suočio s mogućnošću svojevrsnog prelivanja aktuelne krize iz Avganistana preko granica tadašnjih republika Turkmenistan, Uzbekistan i Tadžikistan, čija je populacija srodna i javljala se potencijalna opasnost širenja radikalnog islamizma. Još je Carska Rusija radi prevlasti i širenja uticaja na teritoriji Avganistana s Britanskom imperijom vodila kampanju koja se nazivala „Velika igra“, a Britanci su za osamdeset godina vodili tri vojna sukoba sa pobunjenim plemenima sve do 1919. godine, kada je proglašena nezavisnost. Vlast u Moskvi pomagala је borbu Avganistanaca, a od pedesetih godina, tokom vladavine Nikite Hruščova, predsednik Mohamad Daud isposlovao је veliku vojnu pomoć novostvorenoj državi. Kada su tamošnji komunisti došli na vlast 1978. godine, sklopljen je ugovor koji je određivao kako državni vrh u Kabulu može u određenom spletu okolnosti zatražiti vojnu intervenciju SSSR. Pomoću oklopnih snaga i avijacije, izvršen je vojni puč, a predsednik Daud sa širom porodicom likvidiran po kratkom postupku. Sprovedene su reforme po sovjetskom uzoru, što je podstaklo pobune među pripadnicima nekoliko stotina međusobno često sukobljenih plemena. Verske starešine objavile su sveti rat protiv komunistički nastrojenih pripadnika vlasti tokom leta 1978. godine, pa su mudžahedini u martu naredne godine svirepo poubijali sovjetske savetnike. Građanski rat je produbio podele u društvu, pa je premijera Muhamedа Tarakia ubila grupacija koju je predvodio njegov zamenik Hafizulah Amin, potom kratkoročni predsednik Vlade. To je bio povod za napad snaga sovjetske vojske krajem 1979. godine, kada su Amina likvidirali pripadnici jedinice Specnaz, koji su pogubili i njegova dva sina pod optužbom da su svi agenti CIA. Prodor i suštinska okupacija Avganistana sovjetske armije uzrokovali su burnu reakciju širom sveta, što je bio povod da preko 60 zemalja bojkotuje Olimpijske igre u Moskvi 1980. godine.

Uskoro su isplivali inicijalni problemi nove vojne uprave, jer je prosovjetska domaća vlast imala oko 300.000 vojnika i milicionera, a širom zemlje postojalo је gotovo 250.000 mudžahedina, kojim su se skoro svakodnevno priključivali novi borci jer je dezerterstvo iz jedinica regularne vojske bila masovna pojava. Da sve bude gore za vlast u Kabulu, dezerteri su obično donosili pobunjenicima izvesnu količinu naoružanja i vojnog materijala, pa se menjao odnos snaga. Sovjetske snage suočile su se sa noćnom morom koja je po nekim segmentima nadilazila prethodna američka iskustva iz Vijetnama. Naime, njihov vojni kontigent morao se uvećavati sve do konačne brojke od oko 105.000 pripadnika, koji nisu imali adekvatnu obuku za dejstvovanje na specifičnom terenu i uslovima. Decenijama pripremani za masovne operacije oklopno-mehanizovanih snaga na teritoriji Evrope, protiv projektovanog neprijatelja u vidu armija NATO saveza, našli su se u sasvim oprečnim okolnostima gde ne postoji razgraničenje fronta i pozadine, a protivnik je gerilska formacija koja nema ranjive tačke koje se mogu neutralisati združenim akcijama nadmoćnog vazduhoplovstva i tenkova. Mudžahedini su u kritičnom momentu mogli odbaciti svoje oružje i prikazati se kao benigni ruralni civili, a potom ponovo nenadano napasti čim se ukaže prilika. Osim toga, zarobljeni vojnici SSSR obično su bili izloženi tipičnom orijentalnom teroru i unakaženi ostavljeni da ih vide njihovi saborci, kao i lokalni stanovnici lojalni zvaničnoj vlasti. Ovo je, uz surove klimatske uslove i hroničnu bezvodnost većeg dela teritorije, doprinelo da se boravak u Avganistanu u svesti prosečnog sovjetskog vojnika doživljavao poput pakla.

Istine radi, određenim delom su takvoj ukupnoj slici doprineli i armijski autoriteti okupatora, jer je početni kontigent upućen kao na vojnu paradu u mirnodopskim uslovima. Na sačuvanim fotografijama opaža se kako je inicijalni sastav koristio potpuno neadekvatne čojane uniforme, duge kožne čizme i čelične šlemove, odnosno identičnu opremu koju su koristili njihovi očevi tokom Drugog svetskog rata. Kasnije su dodeljene letnje uniforme i karakteristični šeširići s obodom koji štiti od sunca, a čest prizor bilo је nošenje civilnih patika i majica kada bi vojnici bili izloženi žegi. Drastične temperaturne razlike u rasponu od gotovo pedeset stepeni, uz uticaj mikronskog peska i sunca koje besomučno prži, uzrokovali su da sovjetska vojska ima gotovo neverovatnih 400.000 obolelih pripadnika, a pojedine jedinice na kritičnim položajima uopšte se nisu mogle tretirati kao operativne. Ni sva silesija anagažovane avijacije i motorizovanih snaga nije bila od naročite koristi, a gerilci su iznalazili uvek nove načine da iznenadnim napadima nanesu značajne gubitke u ljudstvu i borbenoj tehnici. Posebno je kritično bilo održati kontrolu na strateški bitnim putnim pravcima, što je bio povod za operaciju Sovjeta, nazvanu „Magistala“. U decembru 1987. godine, provladine snage bile su blokirane u gradu Host, koji je uskoro pao u ruke pobunjenika, a tim reonom prolazio је izuzetno važan put snabdevanja. Kako bi obezbedili prolazak svojih konvoja, sovjetski štab je uputio grupacije snaga specijalne namene na dominantne visove duž trase tog puta. Na sredini te rute, nalazilo se brdo nazvano „Kota 3234“, gde je premešten deo Devete padobranske čete 345. puka, jačine 39 vojnika pod komandom zapovednika trećeg voda poručnika Viktora Gagarina. Položaj je utvrđen, osigurane su linije komunikacije sa komandom, postavljene minske prepreke i dopremljena izvesna količina težeg naoružanja kao što su mitraljezi NSV 12,7×108 mm, te automatski bacači granata AGS-17 „Plamja“ 30×29 mm. Poučeni ranijim iskustvom, branioci nisu naročito polagali nade u svojstva svojih formacijski dodeljenih automatskih pušaka AK74 i odeljenskih puškomitraljeza RPK74 kalibra 5,45×39 mm, osim kao sredstvo nužne lične odbrane na najkraćim distancama. Naime, tokom prethodnih okršaja pokazalo se kako validnu vatrenu moć pešadijskih jedinica najnižeg ranga u tim uslovima predstavljaju mitraljezi PKM i snajperske puške Dragunov, oružja koja su balističkim svojstvima svog metka 7,62×54 mmR obezbeđivala zaustavljanje protivnika. U manjem broju su puške AK74 bile opremljene potcevnim bacačem granata GP-25 40 mm, ali to nije bitno uticalo na vatrenu moć iako se to sredstvo pokazalo korisnim u prethodnim dejstvima.

Napad je počeo 7. januara 1988. godine minobacačkom pripremom po položajima Sovjeta, a od mine je smrtno stradao radio-operater Andrej Fedotov, uz oštećenje aparata. Usledio je pešadijski napad mudžahedina, odnosno razmena streljačke paljbe, tokom koje su branioci imali više uspeha. Procenjuje se kako je oko 50 napadača izbačeno iz stroja, dok je na sovjetskoj strani poginuo stariji narednik Vječaslav Aleksandrov, koji je komandovao posadama teških mitraljeza. U narednom ataku, vod poručnika Rožkova pretrpeo је glavni udar, a uništen je još jedan mitraljez i ubijen vojnik Anatolij Kuznjecov, uz više ranjenih. Pre ponoći, usledio je prodor kroz minsko polje i pobunjenici su uspeli da se infiltriraju u položaje branilaca, koji su ojačani dolaskom voda izviđača predvođenih poručnikom Aleksejem Smirnovim, pa je ukupan odnos snaga nešto izmenjen. Ono što je najbitnije, izviđači su doneli novu zalihu municije na položaj, pa je bilo vidno kako će svaki naredni napad biti još skuplje plaćen, sa krajnje neizvesnim ishodom. Napadači su odustali i povukli se, a od početnih snaga branilaca sovjetskih padobranaca na brdu, šestorica ih je poginulo, 28 ranjeno, od čega devet teže.

Operacija „Magistrala“ je u jednom momentu ispunila svoj cilj jer je grad Host deblokiran, ali samo nekoliko dana kasnije pobunjenici su ponovo poseli strateške visove duž te rute puta i stvari su se vratile na početne pozicije. Ono što je odredilo sudbinu čitavog ovog sukoba bilo је kolektivno saznanje sovjetskih građana kako njihovi sinovi upućeni u Avganistan ne učestvuju ni u kakvoj mirovnoj misiji, kao što je oficijelna Moskva propagirala. Nakon oko 15.000 poginulih i skoro pola miliona obolelih i ranjenih, istina o učešću u ratu više se nije mogla skrivati. Inače je politička situacija u SSSR bila na ivici održivosti, pa je konačno doneta odluka da se, koliko je moguće, časno izvrši evakuacija trupa.Kao i Amerikanci u Vijetnamu pre njih, Sovjeti su spoznali kako status svetske velesile ne garantuje uspeh u dugoročnom sukobu sa gerilom koja ima jasan cilj i uzvišeni motiv. Iako nisu izgubili niti jednu jedinu konkretnu borbu većeg intenziteta, vratili su se neizvršenog primarnog zadatka, uz duboke frustracije u čitavom društvu. Avganistanski građanski rat nastavljen је u izmenjenom obliku, a ta unesrećena zemlja je do današnjeg dana poprište nasilja i terora.

MILAN MILANOVIĆ

Verzirani protivnik

Mudžahedini su dobro znali šta činiti u ovakvim okolnostima, mada je naoružanje ustanika bilo prilično šaroliko. U velikoj meri su se koristile starije repetirke SMLE kalibra .303 British, zaostale iz vremena britanske dominacije na tom prostoru. Od ostalog tehnički prevaziđenog oružja, korištene su puške sistema Mauzer i puškomitraljezi ZB30 u kalibru 7,9×57 mm, potom streljačko naoružanje sovjetskog porekla u vidu pušaka Mosin M44 kalibra 7,62×54 mmR i automata PPSh41 u kalibru 7,762×25 mm, koji su u Avganistan pristigli u vidu pomoći SSSR vladinim snagama.

Te formacije lojalne Sovjetima su dobile veću količinu automatskih pušaka AK i AKM, te puškomitraljeza RPK, te su zaplenom ili donošenjem od strane dezertera ova oružja kalibra 7,62×39 mm bila vrlo cenjena od strane mudžahedina. Zanimljivo, oni nisu naročito cenili karakteristike novijih pušaka AK 74, mada je kratka verzija AKS-74U bila svojevrsni statusni simbol kod njihovog komandnog kadra i plemenskih starešina. Iz praktičnih razloga, ustanici su pokušavali da se dokopaju što je više moguće prenosnih raketnih lansera RPG7 i prilično se izveštili u njihovoj upotrebi. Upravo pobrojano oružje, uz minobacače 82 mm je upotrebljavano prilikom napada na Kotu 3234.

Film „9 rota“

Rusko ostvarenje režisera Fjodora Bondarčuka okvirno prikazuje ovaj događaj, ali obiluje mnoštvom netačnosti. Scene filma ciljno prikazuju kako je u sklopu jednog suštinski nebitnog dodeljenog zadatka, sastav Devete čete zaboravljen od svoje nadređene komande na lokaciji minornog značaja, bez bilo kakve komunikacije, podrške, na milost i nemilost nadmoćnom protivniku. U realnosti, štab puka je imao kontinuiranu vezu sa borcima na položaju, dodeljivane su im smernice, pružana snažna artiljerijska podrška haubicama D30 (ispaljeno više od 600 granata na napadače) i višecevnim raketnim bacačima „Grad“, a na kraju je upućeno pojačanje uz dotur municije. Prema filmu, izginuli su svi branioci osim jednog, a o kadrovima nadiranja fanatičnih mudžahedina u stojećem stavu pravo na mitraljeske cevi bolje je ne trošiti reči.